"СЕСТРЕ ПО ОРУЖЈУ" Како су Милунка Савић и Флора Сандс заједно ратовале

У историјским читанкама, ратним дневницима, па и авантуристичким романима главни ликови су мушкарци, а две хероине српске војске у Првом светском рату показале су да и храброст, одлучност и спремност да пођу у непознато - красе и жене.

Једна из Србије, друга из Енглеске - Милунка Савић и Флора Сандс - најбољи су пример тих особина.

Обе су ратовале у Другом пешадијском пуку и биле рањаване.

- Тешко је рећи шта су ове две жене имале заједничко, имајући у виду сасвим различито порекло.

- Оно што их повезује јесу урођена храброст и посвећеност саборцима", каже за BBC на српском Џули Вилрајт, ауторка књиге "Сестре по оружју" (Систерс ин Армс) о женама ратницама од античких времена до данас

Сандс је одрасла у Енглеској у породици средње класе и била је странкиња међу Србима, наводи у писаном одговору историчарка која предаје на Универзитету у Лондону.

- Била је далеко школованија, старија и искуснија од Милунке, коју је сматрала помало несташним дететом - додаје Вилрајт.

Судбина их је спојила када су током 1916. обе биле рањене и смештене у болници надомак Солуна.

- Флора пише да је (Милунка) `устала из кревета, много пре него што је могла да хода како треба`... Храмала је и са штакама отишла без допуштења.

- Сестре су биле шокиране таквим понашањем. По повратку, у знак протеста сместила се у шатор и запалила га - препричава Вилрајт.

Пут Флоре Сандс

Пишући књигу изучавала је бројну литературу, а посебно дневник Флоре Сандс.

Она се у 40. години придружила Другом пешадијском пуку српске војске као војникиња и тамо добила чин капетана.

- Када је 28. новембра 1915. формално постала део Другог пешадијског пука (познат и као Гвоздени пук) то је био завршетак њеног пута, којим је, како је касније описала, `природно ишла, постепено од медицинске сестре до војника - наводи Вилрајт.

Првобитно је у августу 1914. желела да буде део британског Одреда за добровољну помоћ, али су је одбили из Министарства за рат.

Одмах потом пријављује се у Црвени крст, који као добровољна болничарка организује супруга српског дипломате Мејбл Грујић, и одлази у Србију.

- Упркос чињеници да је о неговању болесника знала само основно, Сандс је имала ватрено крштење када је требало збринути стотине болесника током епидемије тифуса у болници у Крагујевцу - додаје она.

Била болничарка у Ваљеву где је дневно умирало и до 150 људи

У књизи Сестре по оружју пише и о периоду који је Флора Сандс провела као болничарка у Ваљевској болници.

Током 1914. и 1915. током епидемије тифуса Ваљево је било град-болница.

Тамо је Флора Сандс усавршила српски, али и први пут оперисала човека, јер није било никог другог да то уради.

За три недеље умро је 21 доктор.

- У дневнику је записала: (Особље болнице) нам није дозвољавало да одемо рано да легнемо, говорили су да се никад не зна која ће нам бити последња ноћи и зашто да је протраћимо у кревету.

Дневно је умирало - што од рана, што од пегавог тифуса - и до 150 људи.

Иако је Флора Сандс, касније ће признати, целог живота желела да буде војник, крајем 1915. изненада је добила ту шансу.

Централне силе су напале Србију и Други пешадијски пук, ком је припадала њена болница, кренуо је у повлачење.

Она је могла да крене с њима или да одустане.

Без оклевања постала је прва жена војник и заједно са читавом српском војском искусила читаву голготу повлачења преко неприступачних и снегом окованих планина Црне Горе и Албаније.

- Више од 70.000 војника и 140.000 цивила су умрли од зиме или постали ратни заробљеници пре него што су преживели стигли до Јадранског мора.

- Сандс се показала као способан и храбар војник - истиче Вилрајт.

У јануару 2016. Сандс је унапређена у десетара, месец дана касније у наредника, а у мају те године, посебним одобрењем српског парламента, у почасног потпуковника.

Тешко је рањена у бици против Бугара у близини Солуна децембра 1916. и за те заслуге је унапређена и одликована орденом Карађорђеве звезде.

Поново је рањена у јулу 1917. године, али се до октобра вратила у јединицу.

- У Другом пешадијском пуку током повлачења 1915. поред Флоре Сандс била је млада девојка са села, коју она у мемоарима описује као да неког ко се 'stalno бори са различитим изазовима.

- Док је Британка, као старија, ценила Милункину изванредну храброст, Савић, чини се, није била свесна легендарног статуса саборкиње - каже историчарка.

Она наводи податак да је Милунка Савић рођена поред Новог Пазара 1888, као најстарија од осморо деце.

Нико од њих није ишао у школу.

Као године рођења српске хероине помињу се и 1890. и 1892, али се зна место - село Копривница код Јошаничке бање.

Кад је почео Балкански рат 1912. Милункин брат Милун био је међу десетинама хиљада младића који су добили позив за мобилизацију, али је она отишла уместо њега.

- Одсекла је дугу црну, позајмила братову одећу и отишла у први регрутни центар.

- Милунка је у Првом балканском рату била пешадинка и нису је открили - наводи Вилврајт.

Када се рат завршио 1913. вратила се кући, али је неколико месеци касније почео Други балкански рат - и `Милун` је поново добио позив из војног одсека.

Добио/ла је и унапређење у каплара.

- Проблеми почињу када је у Брегалничкој бици прострељена у груди, па је лекар открио њен пол.

Њен командант војвода Радомир Путник сматрао је да жени није место на првој линији фронта и понудио јој је "традиционалнији женски посао"

Увређена, Милунка је одговорила да је само занима да се бори са непријатељем отаџбине.

Путник је попустио и сакрио је прави идентитет каплара Савића који се вратио у борбе.

Истакла се као бомбаш у Колубарској бици 1914. због чега је одликована орденом Карађорђеве звезде.

Две године касније у бици на Црној реци заробила је 23 бугарска војника без било чије помоћи.

Рањавана је чак девет пута, а рањена је и прешла Албанију.

Добитница је и Медаље за храброст Милош Обилић, француског ордена Легије части, Споменице из Првог светског рата, као и Албанске споменице.

У јулу 2019. године, председник Француске Емануел Макрон је током званичне посете Београду, заједно са председником Србије Александром Вучићем, изричито тражио да обиђе гроб Милунке Савић.

Вучић је тада рекао да "Србија нема већег јунака од Милунке Савић" и да је "она у срцу сваког човека".

- Њен живот је специфичан, кроз њен живот испричате сву трагедију Србије и српског народа - рекао је Вучић Макрону.

"Шта би сад Флора урадила?"

Како је било врло неуобичајено 1914. године да се једна жена бави медицином. Флора Сандс је била узор многим Британкама да касније крену њеним стопама, каже Вилврајт.

- Захваљујући Флори, која је учествовала у рату и то на првим линијама фронта, чак су покренуте расправе да ли женама треба дозволити да учествују у борбама.

- Нашла сам наводе једне медицинске сестре која је радила у Србији - да је када би се нашла у некој тешкој или опасној ситуацији самој себи постављала питање: "Шта би Флора сад урадила?" - наводи Вилрајт.

Није само помагала на фронту и у болничким постељама, већ и међу земљацима.

Док је била са војском на Крфу 1916. прикупљала је залихе за војску и рањенике.

Тада је добила позив од Српског потпорног фонда да преводи за њих.

Организовала је војнике да у луци истоварају намирнице које су стизале бродовима.

Српски потпорни фонд, који је основала група утицајних Британаца, током Првог светског рата сакупио је за Србију 546.668 фунти - данашњих 41 милион евра, писао је Недељник.

- Били су поносни што је `тако племенита ћерка Енглеске у прилици да помаже српском војнику - наводи историчарка.

Акције прикупљања новца биле су врло успешне.

- На Лондонској берзи угља прикупила је више од 700 фунти 1916. и британски Црвени крст у Солуну омогућио јој је да обуче целу Моравску дивизију Прве армије - наводи Вилрајт.

Године 1918. радила је са Фондом Часне Евелин Хаверфилд на набавци доњег веша, шалова, капа и рукавица, као и прикупљању пара за бесплатне мензе у којима би се хранили старији војници.

У књизи Вилрајт наводи како су Флору Сандс српски војници питали хоће ли им и кад Британија помоћи.

"Она је била уз Србе када је осетила да су их Британци пустили низ воду",

Шта је било после?

Хероинама се животни путеви преплићу и у престоници, али није познато да ли су се сретале.

После демобилизације 1918, Милунка одлази у Београд, усваја три ћерке, удаје се и рађа још једну.

"Кад год би је неко упитао за догодовштине из рата она би одговорила: 'Ја сам војник, а не приповедач'.

- Иако је била у вишеструко одликована, као и многе друге жене у рату, она је умањивала сопствени допринос и осећала се неугодно када се о томе јавно говорило - истиче Вилрајт.

Флора Сандс, наводи, осећала као код куће у новој земљи и после повлачења из српске војске удала се за колегу официра, Руса Јурија Јуденича.

- Врло снажно је описивала осећај отуђености, јер није могла да се уклопи ни у свет жена ни у свет мушкараца, живећи негде између - описује историчарка.

Упркос томе што је неколико пута учествовала у прикупљању новца за ратом разрушену Србију као својеврсни амбасадор, она то никад није радила као званични представник владе.

Окушала се у неколико различитих послова, али нигде није могла да се скраси, на крају се након Јуденичове смрти вратила породици у Енглеску где је и умрла 1956. године.

- За жене је данас важно да разумеју своју историју и да поштују оне које су биле довољно дрске да крше правила и успостављају нове трендове, а Флора је урадила све то - закључује ауторка.

Прва таксисткиња у Београду

 

• Флора Сандс је је била прва официрка у српској војсци.
• Рођена је 1876. године, а у Србију је први пут стигла током Првог балканског рата, као болничарка.
• Исто је урадила и када је почео Први светски рат - у Србију је стигла у августу 1914. године.
• Сандс је током 1915. инсистирала да је пошаљу на фронт, иако се томе противио британски конзул, али узалудно - Сандс ступа у војску генерала Милоша Васића.
• Касније је објавила биографију Енглескиња наредница у српској војсци, засновану на писмима и уписима из дневника.
• После рата је једно време живела у Београду, где је возила први београдски такси, након чега се враћа у Британију.
• РТС је крајем деведесетих о њеном животу снимио филм Наша Енглескиња.
• Пре неколико године је добила улицу у Београду на општини Савски венац.