"SESTRE PO ORUŽJU" Kako su Milunka Savić i Flora Sands zajedno ratovale

U istorijskim čitankama, ratnim dnevnicima, pa i avanturističkim romanima glavni likovi su muškarci, a dve heroine srpske vojske u Prvom svetskom ratu pokazale su da i hrabrost, odlučnost i spremnost da pođu u nepoznato - krase i žene.

Jedna iz Srbije, druga iz Engleske - Milunka Savić i Flora Sands - najbolji su primer tih osobina.

Obe su ratovale u Drugom pešadijskom puku i bile ranjavane.

- Teško je reći šta su ove dve žene imale zajedničko, imajući u vidu sasvim različito poreklo.

- Ono što ih povezuje jesu urođena hrabrost i posvećenost saborcima", kaže za BBC na srpskom Džuli Vilrajt, autorka knjige "Sestre po oružju" (Sisters in Arms) o ženama ratnicama od antičkih vremena do danas

Sands je odrasla u Engleskoj u porodici srednje klase i bila je strankinja među Srbima, navodi u pisanom odgovoru istoričarka koja predaje na Univerzitetu u Londonu.

- Bila je daleko školovanija, starija i iskusnija od Milunke, koju je smatrala pomalo nestašnim detetom - dodaje Vilrajt.

Sudbina ih je spojila kada su tokom 1916. obe bile ranjene i smeštene u bolnici nadomak Soluna.

- Flora piše da je (Milunka) `ustala iz kreveta, mnogo pre nego što je mogla da hoda kako treba`... Hramala je i sa štakama otišla bez dopuštenja.

- Sestre su bile šokirane takvim ponašanjem. Po povratku, u znak protesta smestila se u šator i zapalila ga - prepričava Vilrajt.

Put Flore Sands

Pišući knjigu izučavala je brojnu literaturu, a posebno dnevnik Flore Sands.

Ona se u 40. godini pridružila Drugom pešadijskom puku srpske vojske kao vojnikinja i tamo dobila čin kapetana.

- Kada je 28. novembra 1915. formalno postala deo Drugog pešadijskog puka (poznat i kao Gvozdeni puk) to je bio završetak njenog puta, kojim je, kako je kasnije opisala, `prirodno išla, postepeno od medicinske sestre do vojnika - navodi Vilrajt.

Prvobitno je u avgustu 1914. želela da bude deo britanskog Odreda za dobrovoljnu pomoć, ali su je odbili iz Ministarstva za rat.

Odmah potom prijavljuje se u Crveni krst, koji kao dobrovoljna bolničarka organizuje supruga srpskog diplomate Mejbl Grujić, i odlazi u Srbiju.

- Uprkos činjenici da je o negovanju bolesnika znala samo osnovno, Sands je imala vatreno krštenje kada je trebalo zbrinuti stotine bolesnika tokom epidemije tifusa u bolnici u Kragujevcu - dodaje ona.

Bila bolničarka u Valjevu gde je dnevno umiralo i do 150 ljudi

U knjizi Sestre po oružju piše i o periodu koji je Flora Sands provela kao bolničarka u Valjevskoj bolnici.

Tokom 1914. i 1915. tokom epidemije tifusa Valjevo je bilo grad-bolnica.

Tamo je Flora Sands usavršila srpski, ali i prvi put operisala čoveka, jer nije bilo nikog drugog da to uradi.

Za tri nedelje umro je 21 doktor.

- U dnevniku je zapisala: (Osoblje bolnice) nam nije dozvoljavalo da odemo rano da legnemo, govorili su da se nikad ne zna koja će nam biti poslednja noći i zašto da je protraćimo u krevetu.

Dnevno je umiralo - što od rana, što od pegavog tifusa - i do 150 ljudi.

Iako je Flora Sands, kasnije će priznati, celog života želela da bude vojnik, krajem 1915. iznenada je dobila tu šansu.

Centralne sile su napale Srbiju i Drugi pešadijski puk, kom je pripadala njena bolnica, krenuo je u povlačenje.

Ona je mogla da krene s njima ili da odustane.

Bez oklevanja postala je prva žena vojnik i zajedno sa čitavom srpskom vojskom iskusila čitavu golgotu povlačenja preko nepristupačnih i snegom okovanih planina Crne Gore i Albanije.

- Više od 70.000 vojnika i 140.000 civila su umrli od zime ili postali ratni zarobljenici pre nego što su preživeli stigli do Jadranskog mora.

- Sands se pokazala kao sposoban i hrabar vojnik - ističe Vilrajt.

U januaru 2016. Sands je unapređena u desetara, mesec dana kasnije u narednika, a u maju te godine, posebnim odobrenjem srpskog parlamenta, u počasnog potpukovnika.

Teško je ranjena u bici protiv Bugara u blizini Soluna decembra 1916. i za te zasluge je unapređena i odlikovana ordenom Karađorđeve zvezde.

Ponovo je ranjena u julu 1917. godine, ali se do oktobra vratila u jedinicu.

- U Drugom pešadijskom puku tokom povlačenja 1915. pored Flore Sands bila je mlada devojka sa sela, koju ona u memoarima opisuje kao da nekog ko se 'stalno bori sa različitim izazovima.

- Dok je Britanka, kao starija, cenila Milunkinu izvanrednu hrabrost, Savić, čini se, nije bila svesna legendarnog statusa saborkinje - kaže istoričarka.

Ona navodi podatak da je Milunka Savić rođena pored Novog Pazara 1888, kao najstarija od osmoro dece.

Niko od njih nije išao u školu.

Kao godine rođenja srpske heroine pominju se i 1890. i 1892, ali se zna mesto - selo Koprivnica kod Jošaničke banje.

Kad je počeo Balkanski rat 1912. Milunkin brat Milun bio je među desetinama hiljada mladića koji su dobili poziv za mobilizaciju, ali je ona otišla umesto njega.

- Odsekla je dugu crnu, pozajmila bratovu odeću i otišla u prvi regrutni centar.

- Milunka je u Prvom balkanskom ratu bila pešadinka i nisu je otkrili - navodi Vilvrajt.

Kada se rat završio 1913. vratila se kući, ali je nekoliko meseci kasnije počeo Drugi balkanski rat - i `Milun` je ponovo dobio poziv iz vojnog odseka.

Dobio/la je i unapređenje u kaplara.

- Problemi počinju kada je u Bregalničkoj bici prostreljena u grudi, pa je lekar otkrio njen pol.

Njen komandant vojvoda Radomir Putnik smatrao je da ženi nije mesto na prvoj liniji fronta i ponudio joj je "tradicionalniji ženski posao"

Uvređena, Milunka je odgovorila da je samo zanima da se bori sa neprijateljem otadžbine.

Putnik je popustio i sakrio je pravi identitet kaplara Savića koji se vratio u borbe.

Istakla se kao bombaš u Kolubarskoj bici 1914. zbog čega je odlikovana ordenom Karađorđeve zvezde.

Dve godine kasnije u bici na Crnoj reci zarobila je 23 bugarska vojnika bez bilo čije pomoći.

Ranjavana je čak devet puta, a ranjena je i prešla Albaniju.

Dobitnica je i Medalje za hrabrost Miloš Obilić, francuskog ordena Legije časti, Spomenice iz Prvog svetskog rata, kao i Albanske spomenice.

U julu 2019. godine, predsednik Francuske Emanuel Makron je tokom zvanične posete Beogradu, zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, izričito tražio da obiđe grob Milunke Savić.

Vučić je tada rekao da "Srbija nema većeg junaka od Milunke Savić" i da je "ona u srcu svakog čoveka".

- Njen život je specifičan, kroz njen život ispričate svu tragediju Srbije i srpskog naroda - rekao je Vučić Makronu.

"Šta bi sad Flora uradila?"

Kako je bilo vrlo neuobičajeno 1914. godine da se jedna žena bavi medicinom. Flora Sands je bila uzor mnogim Britankama da kasnije krenu njenim stopama, kaže Vilvrajt.

- Zahvaljujući Flori, koja je učestvovala u ratu i to na prvim linijama fronta, čak su pokrenute rasprave da li ženama treba dozvoliti da učestvuju u borbama.

- Našla sam navode jedne medicinske sestre koja je radila u Srbiji - da je kada bi se našla u nekoj teškoj ili opasnoj situaciji samoj sebi postavljala pitanje: "Šta bi Flora sad uradila?" - navodi Vilrajt.

Nije samo pomagala na frontu i u bolničkim posteljama, već i među zemljacima.

Dok je bila sa vojskom na Krfu 1916. prikupljala je zalihe za vojsku i ranjenike.

Tada je dobila poziv od Srpskog potpornog fonda da prevodi za njih.

Organizovala je vojnike da u luci istovaraju namirnice koje su stizale brodovima.

Srpski potporni fond, koji je osnovala grupa uticajnih Britanaca, tokom Prvog svetskog rata sakupio je za Srbiju 546.668 funti - današnjih 41 milion evra, pisao je Nedeljnik.

- Bili su ponosni što je `tako plemenita ćerka Engleske u prilici da pomaže srpskom vojniku - navodi istoričarka.

Akcije prikupljanja novca bile su vrlo uspešne.

- Na Londonskoj berzi uglja prikupila je više od 700 funti 1916. i britanski Crveni krst u Solunu omogućio joj je da obuče celu Moravsku diviziju Prve armije - navodi Vilrajt.

Godine 1918. radila je sa Fondom Časne Evelin Haverfild na nabavci donjeg veša, šalova, kapa i rukavica, kao i prikupljanju para za besplatne menze u kojima bi se hranili stariji vojnici.

U knjizi Vilrajt navodi kako su Floru Sands srpski vojnici pitali hoće li im i kad Britanija pomoći.

"Ona je bila uz Srbe kada je osetila da su ih Britanci pustili niz vodu",

Šta je bilo posle?

Heroinama se životni putevi prepliću i u prestonici, ali nije poznato da li su se sretale.

Posle demobilizacije 1918, Milunka odlazi u Beograd, usvaja tri ćerke, udaje se i rađa još jednu.

"Kad god bi je neko upitao za dogodovštine iz rata ona bi odgovorila: 'Ja sam vojnik, a ne pripovedač'.

- Iako je bila u višestruko odlikovana, kao i mnoge druge žene u ratu, ona je umanjivala sopstveni doprinos i osećala se neugodno kada se o tome javno govorilo - ističe Vilrajt.

Flora Sands, navodi, osećala kao kod kuće u novoj zemlji i posle povlačenja iz srpske vojske udala se za kolegu oficira, Rusa Jurija Judeniča.

- Vrlo snažno je opisivala osećaj otuđenosti, jer nije mogla da se uklopi ni u svet žena ni u svet muškaraca, živeći negde između - opisuje istoričarka.

Uprkos tome što je nekoliko puta učestvovala u prikupljanju novca za ratom razrušenu Srbiju kao svojevrsni ambasador, ona to nikad nije radila kao zvanični predstavnik vlade.

Okušala se u nekoliko različitih poslova, ali nigde nije mogla da se skrasi, na kraju se nakon Judeničove smrti vratila porodici u Englesku gde je i umrla 1956. godine.

- Za žene je danas važno da razumeju svoju istoriju i da poštuju one koje su bile dovoljno drske da krše pravila i uspostavljaju nove trendove, a Flora je uradila sve to - zaključuje autorka.

Prva taksistkinja u Beogradu

 

• Flora Sands je je bila prva oficirka u srpskoj vojsci.
• Rođena je 1876. godine, a u Srbiju je prvi put stigla tokom Prvog balkanskog rata, kao bolničarka.
• Isto je uradila i kada je počeo Prvi svetski rat - u Srbiju je stigla u avgustu 1914. godine.
• Sands je tokom 1915. insistirala da je pošalju na front, iako se tome protivio britanski konzul, ali uzaludno - Sands stupa u vojsku generala Miloša Vasića.
• Kasnije je objavila biografiju Engleskinja narednica u srpskoj vojsci, zasnovanu na pismima i upisima iz dnevnika.
• Posle rata je jedno vreme živela u Beogradu, gde je vozila prvi beogradski taksi, nakon čega se vraća u Britaniju.
• RTS je krajem devedesetih o njenom životu snimio film Naša Engleskinja.
• Pre nekoliko godine je dobila ulicu u Beogradu na opštini Savski venac.