ВОЈНИКОВА БРЕСКВА КОД ПЛАНИНЕ ЦЕР: Зашто је важно појести ову воћку када се нађете у Текеришу? (ВИДЕО)
Као знак да се херојство српске војске никада неће заборавити 1928. године подигнут је споменик на југоисточним обронцима планине Цер у селу Текериш,
Церска битка, вођена од 15. до 24. августа 1914. године прва је велика победа српске војске у Првом светском рату.
ЦЕРСКА БИТКА - Ово је пет занимљивости о првој великој победи српске војске у Великом рату (ВИДЕО)
НАШ БРАТ ФЛОРА - ПОХИТАЛА ДА ПОМОГНЕ: Једина жена официр у првом светском рату борила се за Србију, а била Енглескиња
"ЧИКА ПЕРУ" СУ СВИ ВОЛЕЛИ: Због ових интересантних чињеница краља Петра И Карађорђевића и данас сви поштују (ВИДЕО)
Припадници српске војске, предвођени генералом Степом Степановићем пружили су пример безмерне храбрости и патриотизма који је остао уткан у колективну свест нације све до наших дана.
Као знак да се херојство српске војске никада неће заборавити 1928. године подигнут је споменик на југоисточним обронцима планине Цер у селу Текериш, поред пута Шабац-Крупањ, који се састоји из три нераздвојне целине.
Централни део, споменик у виду громаде (део планине) урађене од необрађених камених блокова који као да израњају из земље. Висина споменика је 10,5 м, а на врху на завршном камену постављен је бронзани орао са раширеним крилима и ловоровим венцем у кљуну као симболом мира и пријатељства. На предњој, западној фино обрађеној страни споменика, урађен је грб Србије. Са леве стране грба су бројеви од бронзе "18.08." а са десне стране "1914. године". Испод грба је текст: "Ваша дела су бесмртна".
Спомен костурница је неправилног облика и ограђена шестоугаоним стубовима међусобно повезаним ланцима.
Оно што је такође веома занимљиво јесте да је се на овом месту налази спомен плоча која обележава место где је пресађена чувена „војникова бресква“, а причу о њој мало ко зна.
У овом спомен простору су постављене бисте знаменитим војсковођама: Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Степи Степановићу, Петру Бојовићу и Павлу Јуришићу Штурму.
На овом месту су похрањене кости непознатог српског војника које су пронађене у рову на Церу испод једне брескве.
Наиме, како прича каже, у предаху између најжешћих борби безимени церски војник је сео на грудобран свога рова да поједе брескву коју му је поклонила девојка.
Загризао је, а онда га залутали метак погодио и убио на месту.
Смртни грч укочио му је вилице и цело тело, а непоједена бресква остала је у устима. На том месту где је пао је и сахрањен.
О овом заветном дрвету стихове је посветио и књижевник Љубомир Ћорилић:
Има време за чуда небеска
и за наше обнове земаљске.
Ни богови веровали нису
да из нашег тела бресква цвета.
Гледали су али су не видели
да се спрема земаљско пролеће.
Мислили су да се наше кости
никад неће у цвет преметнути,
да је сдамо земљи даривано
проницање и биља цветање.
Чудили се како је могуће
да смртници тело обнављају
гледајући живот кроз цветове.
После четири године, у пролеће 1919. године из гроба безименог српског војника никла је млада биљка - бресква.
Утврђено је да је никла из војниковог грла.
Бујала је и постала велико родно дрво.
Откривено је тако што је из земље израслу стабљику брескве, домаћин на чијој је њиви изникла, хтео да је пресади.
Бресква је наставила да цвета, мештани су је брали, али јој никад нико није кидао гране нити је ломио.
Чак постоји веровање да је добро појести плод ове брескве – за покој душа свих погинулих српских војника на Церу.
