ЗАХВАЉУЈУЋИ ЊЕМУ СРБИЈА ЈЕ ДОБИЛА ПРВИ УСТАВ: Ко је био Димитрије Давидовић?
Димитрије Давидовић био је један од пионира српског новинарства. а његов рад имао је знатан утицај на српску културу почетком 19. века.
Убраја се у идејне зачетнике уставобранитељског покрета, односно у умерене опозиционаре владавини кнеза Милоша.
РОЂЕНИ ВОЂА, СА ВОЈНИМ ВАСПИТАЊЕМ У ДУХУ ВОЈВОДА МИШИЋА И ПУТНИКА: Српски официр без мрље у ратничкој каријери
ЗНАЧАЈАН ДОКУМЕНТ ЗА ПРЕКРЕТНИЦУ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: Због њега је Вук Караџић Србију учинио поносном
ДА ЛИ СТЕ НЕКАДА ЧУЛИ ЗА ЦАРА МАКРИНА? Огромна биста са његовим ликом је пронађена у једном српском селу
Сматра се и да је имао утицаја на промену усмерења спољне политике кнеза Милоша ка западноевропским силама. Прожет идејама Француске револуције које су Наполеонови ратови ширили Европом и мотивисан искреним патриотизмом Димитрије Давидовић је читаво своје деловања посветио политичком и културном напретку младе српске државе.
Животни пут
Рођен је 23. октобра 1789 у Земуну, био је српски новинар, публициста, политичар и дипломата.
Школовао се у родном граду, Сремским Карловцима, Пешти и Кежмарку. Пошто је имао жељу да студира медицину, отиша је у Беч, али убрзо је напустио студије да би заједно са Димитријем Фрушићем покренуо Новине сербске 1813. године.
После бројних перипетија, одбијања полицијске управе и писма цару, добијају дозволу и оснивају Новине сербске, додуше тада са много дужим називом. Међутим, до изласка првог броја Давидовић је морао да осигура и прве претплатнике, новчану помоћ и подршку најугледнијих Срба који су тада живели у Бечу.
Пронашавши штампарију, 1. августа 1813. објављује првих двеста примерака. Новине су имале осам страна, то јест пола табака, и излазиле сваког дана сам викендом. Испрва су се углавном састојале од европских вести, а када је аустријска цензура временом ослабила, Фрушић и Давидовић су почели да објављују вести које су се тицале збивања у Србији.
Током година, уводили су различите рубрике желећи да задовоље шаренолику публику, али најчешће су преводили стране текстове. Број претплатника је из године у годину растао па опадао, али није прелазио више од петсто, што је чинило одржавање листа изузетно тешким.
Коју годину по оснивању Новина сербских Давидовић је покренуо и Забавник, посвећен српској књиженовсти. Међутим, због већ тешке материјалне ситуације за помоћ је морао да се обрати разним људима, између осталих и самом кнезу Милошу Обреновићу, који је новчано подржао алманах.
Током нешто мање од десетак година колико су Новине сербске излазиле, Давидовић се, желећи да кроз њих одржава културни живот Срба у Бечу, задуживао, улагао два мираза, купио штампарију коју је потом продао и саветовао се и сарађивао са чувеним ученим људима попут Вука Стефановића Караџића, Јернеја Копитара, Лукијана Мушицког и других.
Занимљив детаљ је да су новине забрањене иако их је Давидовић угасио. Овај податак само употпуњује слику о сложеним политичким и репресивним системима у којима су људи попут Давидовића морали да нађу начин да остваре идеје за које су дубоко веровали да су важне за цивилизацију.
Лист је излазио до 1821. године и имао је велики значај у раном развоју српског новинарства. Такође, сарађујући са истакнутим српским књижевницима с почетка 19. века, Давидовић је имао истакнуту улогу у културном животу Срба у Бечу и уопште у Хабзбуршкој монархији.
Дипломатска каријера
Најзначајнији период његове делатности био је између 1830. и 1835. године када је као дипломата у Цариграду радио на решењу питања српске аутономије. Године 1834. постао је попечитељ, а након покретања Новина србских 1834. године и њихов уредник.
Његова дипломатска каријера почиње 1827. када преводи хатишериф Порте, и још важније, уз то прилаже и свој коментар на овај документ и друга сродна међународна акта. Обреновић увиђа да је Давидовић користан за рад на аутономији Кнежевине Србије и све више га укључује у послове који се Кнежевине тичу.
Захваљујући његовом дејствовању и раду неколицине других дипломата, 1830. потписан је хатишериф којим се Србији враћа шест нахија, а турско становништво се сели са њене територије. Међутим, неке од уредби спроведене су тек по потписивању хатишерифа из 1833. Овом приликом, Давидовић је од руског цара добио орден Владимира Четвртог.
Ова два хатишерифа представљала су законодавну основу Кнежевине Србије, ипак, били су непотпуни, понајвише у погледу унутрашње државне управе. Међутим, Милош Обреновић је доношење Устава одлагао, што је изазвало Милетину буну 1835.
Након Милетине буне, током које је остао лојалан кнезу Милошу, Давидовић је израдио Сретењски устав који је настао под утицајем различитих чинилаца, и који је био веома либералан у ондашњој европској политици.
Кнез Милош је под притиском Русије, Османског царства и Аустрије морао да суспендује и укине устав. Давидовић је убрзо био смењен са свих државних положаја. Последње године живота углавном је провео у Смедереву где је и умро 1838. године.
