ДАВНА ПРЕТПРЕМИЈЕРА "АРАПСКОГ ПРОЛЕЋА": Зашто није успела Уједињена Арапска Република?
Прича о сиријској нади и египатској похлепи, али и америчкој политици "смене режима" у Дамаску која траје још од 1946.
За време Хладног рата пан-арапски идентитет (или национализам) на Блиском истоку био је на свом врхунцу, разне снаге, примарно социјалистичке, маштале су о моћној и великој арапској држави која би била сила не само на регионалној већ и на светској сцени.
Викенд који се не пропушта – Врхунски фудбал и никад јачи бонус за клађење (предлози и типови)
"ТО ЈЕ ЈЕДИНИ НАЧИН ДА СПАСЕМО БОЖИЋ" Џонсон преломио, Британија се затвара следеће недеље!
СКАНДАЛОЗНА ОДЛУКА БЕРЛИНА: Избацили Трампа, оставили Обаму!
Без сумње, апсолутни херој и узор арапског света у то доба био је египатски социјалистички председник Гамал Абдел Насер (између осталог и због његовог отпора према Израелу). Нарочито су га ценили у Сирији те су му тадашње власти у Дамаску предложиле уједињење у заједничку државу, што је он и прихватио - тако је 1. фебруара 1958. настала Уједињена Арапска Република (УАР), нова пан-арапска држава створена од Египта и Сирије иако се ове две не граниче (наравно, на будућност УАР-а гледало се с оптимизмом и идејама потенцијалне додатне експанзије при чему би се и друге арапске земље прикључиле).
У сваком случају, није Сирија предложила формирање нове државе само зато што је Насер био популаран - Сирији је била потребна једна додатна снага, стабилност, сигурност. Подсетимо, непосредно након распада Отоманског царства (по завршетку Првог светског рата), Сирија је дошла под француску власт и биће све до завршетка Другог светског рата (француска војска повлачи се у пролеће 1946. године).
Иако је од 1946. независна, Сирија је била у опасности од Западне војне интервенције (да, још од тада!). Наиме, комунистичке снаге у Дамаску бивале су све снажније, а у јесен 1957. избија велика криза која је могла завршити ратом. До ескалације је дошло када је први сиријски председник, Шукри ал-Куватли, донео низ институционалних мера које су Западне силе окарактерисале као "про-совјетске", а посебно су се узбунили када је за шефа главног штаба сиријске војске поставио пуковника Афифа ал-Бизрија, наводно "совјетског симпатизера".
Сматрајући како је управо у току комунистичко преузимање у Дамаску, САД су почеле да кују планове за напад на Сирију те су затражиле помоћ од земаља региона - Ирака, Јордана, Либана и Турске - с циљем "смене режима" у Дамаску. Позиву се одазвала једино Турска која је почела да гомила хиљаде војника уз сиријско-турску границу.
Но, совјетски лидер Никита Хрушчов тада је запретио како ће извршити масивни ракетни напад на Турску уколико ови крену на Сирију. Из САД-а пак прете како су спремни да нападну СССР уколико ови нападну Турску.
Криза је потрајала од августа до краја октобра 1957. када је Турска пристала на повлачење војске с границе (након једне изненадне посете Хрушчова турској амбасади у Москви).
Све у свему, Сирији је постало јасно да је угрожена и да јој треба помоћ, а видели су је управо у Египту. Већ неколико месеци након јесење кризе 1957. основана је, како смо и споменули, 1. фебруара 1958. Уједињена Арапска Република.
Насер се иницијално није баш слагао с идејом тоталне уније те је уместо тога преферирао федерацију, но ускоро је променио мишљење, а постоји и разлог. Наиме, њему је циљ био да има лојалне снаге у Дамаску, дакле странку Ба'ат (која је иначе и даље на власти у Сирији) - баатисти јесу социјалисти, као и Насер, али нису комунисти (у то време снажна је била Сиријска комунистичка партија), а Насер нипошто није желео да комунисти смене баатисте те је стога пристао на формирање нове заједничке државе.
За време састанка са сиријском делегацијом, коју су предводили председник Шукри ал-Куватли и премијер Калед ал-Азем, Насер им је рекао како морају да уклоне комунистичке елементе из властите Владе, на шта су му ови поручили како једино тотална унија с Египтом може да "оконча комунистичку претњу".
Све је договорено брзо. Сиријци су били оптимистични, но када су стигли на финални састанак с Насером у Египат уследило је поприлично неугодно изненађење - Насер је имао три захтева: одржавање референдума, укидање свих сиријских политичких странака и повлачење сиријске војске из политике. Први захтев лако се могао спровести у дело, али друга два су била забрињавајућа. Такав потез довео би до потенцијалног уништења политичког живота у Сирији, али и до египатске доминације над Сиријом. Ипак, пошто је сада већ било прекасно, сиријске елите прихватиле су Насерове захтеве, верујући да би алтернатива била погубнија по њих (долазак комуниста на власт у Дамаску).
Протоколи су потписани, Насер је постао председник УАР и одмах је покренуо прогон неистомишљеника у Сирији, у првом реду комуниста и других критичара уније (одмах је сменио и споменутог "про-совјетског" пуковника Бизрија који је био шеф главног штаба сиријске војске).
Баатистима у Дамаску испрва није сметало што се уклањању њихови ривали, али ускоро ће схватити у шта су се "увалили". Није ли им Насер рекао да ће укинути "све политичке странке у Сирији"? Јесте, а они су очигледно мислили "све осим Ба'ата", верујући да ће их због лојалности Насер наградити тако да ће без опозиције владати Сиријом у склопу УАР.
Насер је ипак имао сасвим други план. Није му ни падало на памет да подједнако "братски" дели власт са Дамаском, док су се Сиријци наивно надали да ће Дамаск и Каиро бити "једнаки". Насер је усвојио привремени нови Устав на темељу којег је формирано ново Национално веће од 600 чланова по кључу да 400 буду из Египта, 200 из Сирије - практично, Сирија никада не би могла да надгласа Египат. Надаље, како је и обећао, распустио је све сиријске странке па тако и странку Ба'ат.
Наравно, није баатисте "избацио на улицу", знајући да би то брзо довело до преврата - дао им је да задрже одређене политичке позиције, али не и оне на врху, те су биле резервиране искључиво за египатски кадар. Но, ни то није дуго трајало. На прелазу из 1959. на 1960. Насер је систематски уклањао Сиријце с позиција и на њихово место доводио Египћане. Тако је на пример у пролеће 1960. у сиријском министарству индустрије 7 од укупно 13 највиших позиција било у рукама Египћана. Увек се пазило да буду у већини (у министарству нафте четворо од шест били су Египћани, итд).
Очекивано, опозиција према унији с Египтом сада је у Сирији тињала на свим нивоима, нарочито у редовима војске која се није никако мирила с тим да морају бити подређени египатским официрима.
У исто време Насер је кренуо с великим пројектима како би обликовао Сирију према својој замисли, што је довело до врло лоших резултата - на пример аграрна реформа у египатском стилу знатно је наштетила сиријској пољопривреди.
Баатисти који су до пре свега неколико година молили Насера да формирају заједничку државу сада већ постају његови оштри критичари. Сиријски министар информисања, Мустафа ал-Баруди, једном приликом је изјавио "да се Египћани шире попут хоботнице".
Иако је УАР била у очитим проблемима, захваљујући пре свега Насеровој непопустљивости према Сиријцима, Западне силе перципирале су УАР као велику претњу која би ускоро могла да „прогута“ њихове савезнике - Јордан, Либан и Ирак. Паника је нарочито избила када је већ у јулу 1958. ирачка војска извела државни удар срушивши монархију. Већ идућег дана амерички и британски маринци искрцали су се у Јордану и Либану.
Нова ирачка власт поручила је како се жели прикључити УАР те су чак и променили заставу стављајући на њу три звезде које су симболизовале унију три државе, односно Египта, Сирије и Ирака. Наравно, до тог спајања УАР-а и Ирака никада није дошло, а упркос томе Ирак је све до 2007. користио ту заставу (сличне заставе "арапског ослобођења" - црвено-бело-црну - имају и Судан и Јемен).
Но, УАР није имала будућност, понајвише због чињенице да није имала равноправност. Једини Сиријац који је имао "утицај" у Сирији био је министар унутрашњих послова Абдел Хамид ал-Сарај, уједно ноторни и окрутни шеф сиријске тајне полиције која је била устројена на начин да одрађује прогоне по налогу Насера.
УАР се претварала у земљу управљаном из Каира, Насер једноставно није био спреман за било какве компромисе, за дељење власти - тиме је пресудио и УАР-у која ће се распасти већ 28. октобра 1961. и то, очекивано, државним ударом у Дамаску...
Удар у Дамаску извели су припадници сиријске војске, у рано јутро 28. октобра 1961. Чак ни то није нужно морао да буде крај УАР-а - наиме, што показује колико су Сиријци искрено желели арапско јединство, пучисти су дојавили Насеру да УАР може да настави са постојањем, али не као египатска диктатура, већ као уједињена држава у којој би и Египат и Сирија имале подједнаку важност.
Уместо да му ово буде нагло отрежњење, уместо да схвати како УАР још увек може бити спашена и да мора попустити Сиријцима, Насер се као прави деспот одлучује за силу уместо преговора - наређује египатској војсци да крене према Сирији и угуши побуну. Но, док су египатски војни авиони стигли до Латакије и других ваздушних база, исте су већ биле чврсто под контролом сиријске војске након чега су се окренули натраг према Египту.
Био је то изузетно напет и неизвестан дан. Становници Сирије већином су подржавали пуч јер им је већ било доста египатске хегемоније. Упркос томе, током дана се није знало шта ће пучисти одлучити - хоће ли раскинути односе с УАР-ом и поново прогласити независну Сирију или ће ипак, упркос свему, покушати некако да се договоре са тврдоглавим Насером? Није то била лака одлука. Излазак из УАР-а значио би да је Сирија поново угрожена, да би се могла наћи на мети Западних напада.
Људи су пак у својим домовима са стрепњом ишчекивали шта ће се догодити с њиховом земљом - полицијски час проглашен је већ у 19 сати. Улице су биле празне. Једини извор информација био је Радио Дамаск који је извештавао о тешким преговорима између нове војне власти и Каира. У вечерњим сатима на радио станици могли су се чути по први пут оштри коментари према Насеру којег су сада називали "тиранином". Значи ли то да је одлука донета? Чекало се. И онда, након подуже паузе, негде иза поноћи, односно у ситне сате 29. октобра 1961., Радио Дамаск завршава емитовање - са сиријском националном химном. То је био тренутак у којем је све било јасно, УАР више није постојала.
Је ли то био потпуни пораз „насеризма“ у Сирији? Никако. Насер је и даље био популаран код многих, а имао је и присталице у сиријској војсци. То је уједно и један од главних разлога зашто се у Сирији 1963. догодио још један пуч у којем је дошао "нови талас" баатиста на власт, а у истом је једну од кључних улога имао Хафез Асад, отац данашњег сиријског председника Башара ал-Асада. Хафез већ тада 1963. постаје један од кључних сиријских актера, а 1970. постаје председник те ће бити на власти све до 2000. године када власт преузима Башар ал-Асад.
Након 1963. опасност од поновног повратка „насеризма“ у Сирију више не постоји (иако „насеристи“ јесу покушали државни удар те исте 1963. године). Очекивано, односи између Каира и Дамаска сада су захладили. Египатска пропаганда жестоко напада нову структуру која је преузела власт у Дамаску - називајући их убицама, фашистима, јеретицима... (очигледно због чињенице да је нова сиријска власт имплементирала стриктни секуларизам, а и због тога што на већини владајућих позиција у Дамаску нису били сунити, иако су они већинска сиријска религијска секта).
Иако је УАР де-фацто престала да постоји 28. октобра 1961. војном побуном у Сирији, Насер то очигледно никада није прихватио те је Египат све до 1971. наставио да се зове Уједињена Арапска Република (!) када га напокон укида нови египатски председник Анвар Садат. Насер је са друге стране до краја живота (преминуо је изненада 28. септембра 1970. од срчаног удара) гајио идеју да ће поново доћи до уједињења, али наравно, то се неће догодити.
Сиријци су се јако "опекли" с УАР епизодом и то им је била историјска лекција која им сигурно може послужити и у овом тешком рату који поново воде против истих актера (САД, Турска...) - лекција која им говори да су савезништва битна, чак и неизбежна, али на крају се могу ослонити једино на себе и своје национално јединство. Данас знају боље, знају да их понуда за "фер" сарадњу, чак и од пријатеља, може скупо коштати.
