Геополитика и климатске промене
Самит о климатским променама у Египту остао је у сенци због сукоба у Украјини.
Ово чисто еколошко питање све више постаје ствар националне безбедности. Климатске промене и ако су неретко на удару теоретичара завера представљају глобални безбедносни ризик.
Са климатским променама рачунају све велике државе. А нарочито геополитички такмаци савременог света. Поплаве, пожари, суше, урагани, цунамији све се може подвести под елементарне непогоде.
"ПАЖЉИВО АНАЛИЗИРАМО, АЛИ..." Кремљ се огласио поводом америчких избора
СНАЖАН ЗЕМЉОТРЕС ЈУТРОС ПОГОДИО ИТАЛИЈУ: Осетио се у Хрватској и БиХ - епицентар у Јадранском мору
ОШТРА БОРБА СЛОНОВА И МАГАРАЦА: Републиканци надомак победе у Представничком дому, тесна битка за Сенат
Међутим, већина тих елементарних непогода је последица начина на који користимо нашу планету. Арктички глечери се топе сваке године. Кључно је разумевање да климатске промене више не спадају у домен ентузијастичних скупова, већ су део националне безбедности у најширем могућем смислу.
Треба имати у виду да за отклањење негативних ефеката климатских промена није довољна државна иницијатива већ снажна глобална мултилатерална акција која се заснива на јасним мерама и радњама са континуитетом, а која мора бити финансијски одржива. У акцију се морају укључити сви, јер клима не познаје државне границе, а последице осећају и они који их нису изазвали.
Зашто су климатске промене геополитичко и безбедносно питање? Милиони људи живе у глади у след неповољних климаских услова који су последица глобалног загревања, односно емисије гасова ефеката стаклене баште.
Самим тим глад и лоши услови живота се одражавају на миграционе таласе који са собом производе људску патњу, трошкове безбедности и комплетног социјалног механизма збрињавања тих људи. Ова тема покреће са собом и етичко-морална питања, али и геополитичка питања.
Колику пажњу државе поклањају овој теми говори податак да председник САД је именовао Џона Керија за изасланика по овом питању, а на састанак пут Египта повео је државног секретара Блинкена и саветника за националну безбедност Саливена. Питање климатских промена је и геополитичко питање. Спада у ред активности које саме по себи отварају прилику за пароле и крупне компликоване формулације о „бризи за остатак човечанства“, остварење националног престижа, али и политичку конфронтацију која последично надолази и ствара прилику за укрштање аргумената.
Чини се да је ЕУ као заједница 27 држава најдаље отишла у правцу усвајања адекватне регулативе у погледу смањења штетних емисија. Зелена транзиција увелико се спроводи у ЕУ. Док је Европски савет саопштио да је припрмљен пакет као би се смањила емисија за 55% до 2030. Поред оперативних планова, велики је утицај геополитике на ове амбиције које се тичу свих нас, а видимо да сукоб у Украјини доводи у питање зелену транзицију.
У односу на обећање о помоћи државама у развоју од стране најбогатијих још увек није достигнут износ од 100 милијарди долара. Према извештају ОЕЦД развијене државе су обезбедиле 83,3 милијарде долара Еврпска Унија и САД представљају највеће донаторе у овој иницијативи. Док са друге стране и овај самит о климатским променама поставља питање глобалне одговорности. Председник Бајден ће лично боравити на самиту, док је председник Си послао свог изасланика и обимну делегацију, састанку неће присуствовати ни премијер Индије Неандра Моди, као ни Владимир Путин.
Председник Француске Емануел Макрон је захтевао да НР Кина „плати“ свој праведни удео у климатским променама. Док са друге стране кинеска дипломатија одговора као и током претходног самита у Глазгову да су најразвијенији годинама емитовали гасове са ефектом стаклене баште и да они треба да сносе терет за последице свог технолошког развоја. Видимо да питање климатских промена постаје поприлично идеолошко питање, које се ослања на правичност глобалне прерасподеле и позивање на одговорност постколонијалних сила.
Оно што је чињеница НР Кина је данас највећи емитер гасова са ефектом стаклене баште што износи укупно 30% глобалне емисије, док за њом другопласиране су САД са 11% удела, односно Кина емитује вредност колико Америка и развијене државе заједно. Захтеве за променом стања у Кини је лако изнети, али тешко спровести у дело. У овом тренутку процене су Светске баке да је Кини потребно 17 трилиона долара за потпуну транзицију, и забележен је одређени напредак у погледу зелене транзиције.
Питање које остаје отворено у међусобном климатском надгорњавању јесте како надокнадити огромну девастацију која произилази из кинеске индустријализације задњих 30 година велики број река, језера и шума као и припадајућих насеља је заувек нестао. Истовремено Кина на глобалну позорницу излази са својим фондом вредним 3.1 милијарду долара за помоћ државама у развоју за борбу са климатским променама. Увиђамо јаку геополитичку конфронтацију на овом пољу од глобалне важности.
У складу са иницијативом Појас и Пут очекивано је да Кина и по питању климатских промена наступи са својим паралелним системом за који верује да јој може дати одређено преимућство у односу на Америку, док глобална координирана акција изостаје и постаје предмет борбе за глобално лидерство.
Са друге стране, глобално загревање рађа нове геополитичке могућности у погледу Арктичког пловног пута који Русија већ дуго планира, а то са собом носи и залихе фосилних горива. Да ли је однос према климатским променама и врста прагматизма на кратком року, време ће показати.
Климатске промене се дефинитивно више не могу посматрати изван националне безбедности. Регулатива и државне обавезе своје последице имају по питању инвестиција, технологија при чему се интереси различитих држава сударају. Било је питање времена када ће Кина и Америка укрстити свој климатски пут, Европа је завела ограничења на кинеске енергетске пројекте који користе фосилна горива, чиме је трансфер таквих технологија односно њихов довоз у Европу блокиран. Што дугорочно гледано ограничава кинеске пројекте Пута свиле и на Западном Балкану.
Уколико се климатска регулатива и обавезе тумаче као вид спутавања државних пројеката дефинитивно ово питање ће бити предмет утакмице, а сви ми остали посматрачи сносићемо последице.
