ГОДИНА У СТРАХУ: Ковид је од безазленог вируса постао црна смрт 21. века, хоће ли нам бити горе?
Ова година ближи се крају и када пресавијемо табак и подвучемо црту, лако је закључити да је 2020. година - година коју је појела корона.
У 2020. години радили смо од куће. Деца су наставу слушала онлајн. Летовали смо у Србији, били изоловани од својих најближих, а од марта, када је први случај вируса корона забележен у нашој земљи, живимо са константним осећајем страха и неизвесности.
МИЛИОНИ ОБОЛЕИХ ОД КОВИДА: Француска још увек међу првих пет земаља по црном корона рекорду!
КОРОНА СЕ ВРАТИЛА У КИНУ! Блиски контакти заражене особе у карантину - на помолу НОВА КАТАСТРОФА?
ВРТОГЛАВА ЦИФРА ТРЕСЕ НЕМАЧКУ: Објављено колико ће МИЛИЈАРДИ евра коштати корона-криза
Живот за неке је у застоју, док се радници на првој линији фронта суочавају са застрашујућом новом нормалом. Многи од нас су већи део ове године провели покушавајући да се навикнемо на радикалну промену начина живота коју је вирус донео. Али такође, с коначним доласком вакцине, почињемо да размишљамо о крају кризе, и како ће свет изгледати после тога. Зато је сада, док бројимо последње дане децембра, право време да заокружимо мишљења како је пандемија променила начине на које размишљамо о разним аспектима живота и рада.
Игра са страхом
Иницијално суочавање са до тада непознатим вирусом, на које се врло брзо надовезало ванредно стање праћено полицијским часом, довело је до различитих емоција. Страх, стрепња, бојазан, љутња, неповерење, брига за очувањем здравља... Ни много стручнији од обичног света нису могли да појме о каквом вирусу се тачно ради те су поједине изјаве, изречене без задње намере, у народу тих почетних месеци епидемије само појачале ниво страха и узнемирености код грађана.
- Очито је да смо играли игру, игру страха, или још боље игру са страхом, ако гледамо наш однос са короном. Од става "то је безвезе", "не може нам нико ништа", "генетски смо отпорни", преко "имамо везе са центрима моћи", до бежања у мишје рупе... Непознато а смртоносно, дуготрајно, изменило је наш свакодневни живот, то јест функционисање. Изгубили смо поверење, не без разлога, у стручно знање. Акумулирани смо страховима, тескобом, неизвесношћу, а на то смо различито реаговали сходно ранијим трауматичних искуствима и типу личности - каже за психолог Зоран Мустеровић.
Потпуни преображај
Месеци су пролазили, о вирусу смо начули тек понешто, и даље недовољно како би се осећај стрепње и неповерења ублажио. Сада, осим страха за сопствено здравље и здравље најближих, почели смо да стрепимо и око других егзистенцијалних питања: да ли ћемо изгубити посао, како ће тећи наш социјални живот, како ће нам се деца образовати...
- Епидемија вируса корона је донела стање егзистенцијалне угрожености, социјалног функционисања, професионалног опстанка и функционисања, породичних дешавања, образовања - додаје психолог Мустеровић.
Друштвени живот доживео је потпуни преображај - уживо виђање са пријатељима заменили су телефонски разговори, размењивање порука, видео-позиви, а епидемија вируса корона донела је и потпуно нов начин рада школа - онлајн наставу.
- Школа је успела да одржи континуитет, али без потребног и задатог знања и адекватног оцењивања, са доста пасивном улогом ученика, а коју савремена школа настоји да превазиђе. Ученици су остали без неопходног дружења са вршњацима са којима се упоређују, сарађују, имитирају, ривализирају како би били успешнији у школском постигнућу и целокупном психолошком развоју. Професори немају повратну информацију о својим предавањима, а која им је важна у држању предавања - истиче Мустеровић.
Највећи експеримент
Пандемија је резултирала и можда највећим експериментом - радом од куће, икада спроведеним у људској историји. "Нова нормалност" натерала нас је да искористимо све предности интернета, проналазили смо разне начине и платформе за повезивање са сарадницима, пријатељима, пословне састанке одржавали смо путем "Гугла", "Зума".
Послодавци су на нешто флексибилније начине реаговали на потребе запослених. Па ипак, много запослених није имало ту срећу, те су живели под константном стрепњом за своје радно место. Ово дуготрајно осећање забринутости и угрожености ће, додаје психолог, сигурно оставити последица на све, а какве, тешко је предвидети.
- Али је сигурно да се све теже боримо због дуготрајности стања и питање је где ће се та анксиозност локализовати. Видимо да се повремено излије и као бунтовнички протест против разних растриктивних мера, јер када се ово стање "удружи" са подозрењем, параноидним размишљањем; испољи се као бунт. Анксиозно осетљиви људи ово дуготрајно стање тешко подносе, као и екстровертне личности, адолесценти (којима не пријају додатна ограничења и рестрикције), старији људи (остали без блиских контаката), лоши породични односи су додатно добили на ризику, деца су остала ускраћена за вршњачка дружења која су битна за психолошки развој - каже Мустеровић.
Велики цех
Тешко је издвојити неког а да није ускраћен или рањив у овом дуготрајном дешавању, сматра наш саговорник.
- Била су потребна прилагођавања на послу, у породици, у социјалном животу. Да се нисмо добро прилагодили види се по не баш добром функционисању. Жртва је изгубљено поверење у блискост, стручност, отвореност, знање, добронамерност - истиче Мустеровић.
Како ћемо се прилагодити на “нову” стару реалност када будемо оживљавали своје страхове, видећемо...
- Видећемо и да ли ће "стара реалност" бити помало и нова, па јој се лагано прилагођавати и налазити вредности које су се подразумевале. А нема сумње да ћемо платити велики цех јер ми спадамо у медитеранске народе који пуно времена проводе ван куће, у дружењу, грљењу, седељкама - закључује психолог Зоран Мустеровић.
