Револуционарни Кавказ: Јеревански Мајдан или Баршунаста побуна?

Све очи су упрте у планинску државу чији је народ по легенди прва несемитска група која је примила хришћанство. Јерменска политичка сцена, свакако је далеко компликованија него што би то могло деловати на први поглед.

Међутим, од сопствене политичке сцене, Јерменија има једну још озбиљнију бољку, геостратешке природе. Сопствени положај. Уклињена између
Грузије на северу, Азербејџана на истоку и југозападу, Ирана на југоистоку и Турске на западу, Јерменија се налази на једној од геополитички најнеповољнијих позиција коју један субјект међународних односа данас има.

На северу се налази релативно пријатељска Грузија, са којом пак односи имају много сивих нијанси. Уколико чак и искључимо историју и експанзионистичке периоде, Грузини који су културолошки најсличнији Јерменима у односу на све друге суседне народе, ипак не могу бити сврстани у класичне савезнике. Наиме, Јерменија и Грузија иако обе хришћанске земље, не припадају истоветној хришћанској деноминацији.

Док су Грузини православци, са самосталном и од Васељенске патријаршије и других помесних православних цркава признатом црквом, Јермени су монофизити, који се озбиљно разликују по прихватању верске догме од православног учења. Јермени не прихватају људску природу г.н. Исуса Христоса, заправо кроз теолошка учења оцењују да су Исусова божанска и људска природа толико увезане да се не могу међусобно разазнати, те стога одбијају православно поимање о Исусу Христосу као богочовеку, што је крупна тачка спорења са православним светом.

НАПЕТО у Јерменији: Опозиција покушава да блокира све путеве (ФОТО)

Како се учење Јерменске апостолске цркве осетно разликује и од Римо-католичке цркве и нарочито од разних протестантских деноминација, тако је ова верска заједница перципирана као засебна у хришћанском свету. 

Ипак, чињеница да су Јермени једна од најстаријих данас постојећих етничких група не само на кавкаском потезу, већ и на индоевропском простору, да су нација са врло високим степеном државотворне свести, да имају изузетно бројну и веома добро организовану дијаспору, као и склоност трговини и лукративним занимањима, дала је прилику овој заједници да упркос својој малобројности у светским оквирима, данас буде политички фактор на који се мора рачунати.

Кључни извор потенцијалних тензија са Грузијом данас, лежи у размимоилажењу при спољнополитичком приступу. Грузија је још 90-их година заузела прилично чврст став, са циљем да изврши потпуну декомунизацију, напусти „руски свет“ и окрене се европским и евро-атлантским интеграцијама. Ипак, овај курс је битно успорен грађанским ратом унутар саме грузијске популације, који истина није био условљен толико спољнополитичким вектором, колико домаћим приликама.

Свакако, судбину Грузије битно су обележила још два грађанска рата у Абхазији и Јужној Осетији/Цинвалском рејону, економски крах, и ситуација у којој 1995. године, када на власт долази последњи шеф дипломатије СССР-а Едуард Шеварнандзе, који покушава да донекле ревидира курс установљен након распада СССР-а 1991. године, Грузија не контролише Абхазију, највећи део Јужне Осетије/Цинвалског рејона, Аџарију (центар у Батумију), Кодори кланац.

Следи "ПОЛИТИЧКИ ЦУНАМИ": Пашињан није изабран за новог премијера Јерменије

Ипак, након 2003. године и "Револуције ружа" предвођене Михаелом Сакашвилијем, Грузија успоставља чврст прозападни курс у својој спољној
политици, који није промењен чак ни након Сакашвилијевог одласка са власти. 

Наиме, након доласка на власт "Грузијског сна" 2013. године који предводи мултимилијардер Бидзина Иванишвили, Грузија је истина ублажила реторику спрам званичне Москве, али дипломатски односи две државе нису обновљени, став о Абхазији и Јужној Осетији/Цинвалском рејону као о окупираним територијама је остао непромењен, сусрета на високом нивоу међу грузијским и руским државницима нема, Грузија и даље званично стреми ка пуноправном чланству у НАТО пакту, а за време нових власти Грузија је окончала неопходне процесе започете раније и обезбедила безвизни режим са државама Шенгенског уговора, као и Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ.

Грузија већ девет година није чланица Заједнице независних држава нити има односе са ОДКБ. Са друге стране Јерменија је активна чланица ОДКБ, а од 2015. и пуноправна чланица Евроазијске уније. Не само то, Јерменија на својој територији има активне војне базе Руске Федерације и с правом се може означити као близак економски, али и војно-политички савезник Москве. Чак и као најближи савезник на Кавказу.

Овакве релације су у принципу кључна потенцијална тачка размимоилажења међу Јереваном и Тбилисијем. Јерменија у потпуности своје енергетске потребе задовољава увозом из Руске Федерације. Ипак, Јерменија нема копнену границу са Русијом и најједноставнији транзит води преко Грузије.

Ко је Никол Пашињан, дојучерашњи политички маргиналац у Јерменији?

Грузија дозвољава овај проток, уз наплату тарифе или уговорно присвајање око 15 одсто од укупне вредности гаса које РФ испоручује Јерменији и то на финансијски терет Москве, иако Грузија највећи део сопствених потреба за енергентима заправо подмирује из Азербејџана.

Но, јерменски односи са другим суседима далеко су комплекснији. Иран, који културолошки није близак Јерменији, релативно је неутралан што се сопствене геополитичке позиције тиче. Превасходно, ово је условљено чињеницом да је Јерменија значајан савезник Москве, коју Техеран доживљава као стратешког партнера. Но, са друге стране, Иран је историјски и културолошки упућен на Азербејџан.

Иранци и Азери су доминантно исламске вероисповести, шиитског учења. Азербејџанска енклава Нахчиван која је већим делом окружена Јерменијом и која нема копнену везу са матицом, годинама се снабдева цивилним и војним потрепштинама преко Ирана. Иако Иран тренутно не жели да жртвује своје савезништво са Русијом, ради евентуалне помоћи Азербејџану и стога не представља директну војну претњу за Јерменију, ова држава
свакако не може бити ослонац Јеревану ни у ком политичком изазову.

Након комплексних односа са условним савезником Грузијом и условним противником Ираном, долазимо до два јерменска архи-непријатеља - Азербејџана и Турске. Азербејџан је држава са којом је Јерменија у вишедеценијском стању ни рата ни мира.

"Револуција у Јерменији је успела": Лидер опозиције и званично кандидат за премијера земље

На територији Азербејџана, Јерменија је након рата из прве половине последње деценије 20. века формирала Нагорно-Карабах, самопроглашену независну републику, чију независност званично не признаје ниједна чланица Уједињених нација, али која ужива директну војну заштиту Јерменије и прећутну војну заштиту Русије.

Поред Нагорно-Карабаха, који Азербејџан сматра сопственом територијом, под контролом Јерменије се налази још 7.634 квадратна километра територије седам суседних азербејџанских провинција, као и мањи делови Нахчиванске аутономне републике. Азербејџан и Јерменија немају дипломатске односе.

Званични Баку не крије да се годинама спрема за преузимање контроле над свим територијама које сматра својим, те да се у том циљу енергетски бум и следствено попуњавање државног буџета, великим делом усмеравају ка јачању војне силе и чекања повољног геополитичког момента како би се кренуло у акцију.

Турску Јермени доживљавају као државу која негира злочине над Јерменима из друге и треће деценије двадесетог века, који се у Јеревану карактеришу као геноцид почињен од стране труских власти и Младотурског покрета над јерменским народом који је насељавао некадашње Османлијско царство. Турска и Јерменија немају дипломатске односе.

"Премијер се бира у складу са Уставом, а не на улици" - ПОРУЧУЈЕ председник Јерменије

Турска је нарочито у ери Реџепа Тајипа Ердогана постала кључни заштитник и савезник Азербејџана, не само на политичком, већ и на културолошком, економском, војном плану. У оваквој ситуацији, Јерменију је погодила и унутрашња политичка дестабилизација.

На власти у Јерменији је од 1999. године до данас Републиканска народна партија. Републиканци су друштвено конзервативна политичка опција, која покрива врло шаролик идеолошки спектар у свом деловању и иако се сама поставља као странка десног центра (чак је и придружена чланица Европске народне партије), њу је тешко сврстати у класичан идеолошки оквир.

Од 1999. до 2018. године из редова Републиканске партије су долазили премијери и председници Јерменије. Свакако, најзначајнија политичка фигура Јерменије у последњих десет година био је Серж Саргсјан. Саргсјан припада ономе што се у политичкој збиљи Јерменије означава као "карабахски клан". И сам рођен у Степанкерту, престоници непризнате државе, Саргсјан је на политичку сцену Јерменије дошао као борац за формално присаједињење Нагорно-Крабаха Јерменији.

Члан Владе и то као министар одбране постао је још 1993. године и на тој функцији се одржао две године. Чланом Владе деведесетих година бива у још три наврата. На председничку функцију дошао је 2008. године и на њој провео тачно десет година. 2015. године Јермени су на референдуму изменили Устав. Кључна политичка овлашћења су прешла са председника на премијера.

(ФОТО ГАЛЕРИЈА) Настављају се протести у Јерменији: Улице преплављене демонстрантима

Након тачно десет година проведених на функцији председника Серж Саргсјан је априла месеца 2018. године ступио на чело извршне власти рекавши тада како "није реч о трећем мандату једног човека, него о првом мандату колективног управљања државом, јер сада Јерменијом управља Влада, а
не појединац". Споља је све деловало рутински и политички идилично. Али потом су уследили протести.

Након свега седам дана протеста у априлу месецу, када су стотине хиљада 345 људи излазиле на улице Јеревана и других градова тромилионске Јерменије, Саргсјан је поднео оставку, практично пре него што је почео да обавља нову функцију. Историјски догађаји смењивали су један други. Саргсјан је напустио чело Републиканске народне партије, коју су почели да напуштају посланици, функционери и чланови широм државе.

Сваког дана по неки кадар ове партије је или напуштао функцију или одлазио из партије. Део војске је отказао послушност и придружио се демонстрантима. Демонстрације су се настављале несмањеном жестином и напослетку, 08. маја, уместо Карена Карапетјана који је као кадар Републиканске народне партије преузео премијерску функцију уместо Саргсјана, на чело владе стаје Никол Пашињан, за ког гласају посланици три кључне опозиционе политичке партије, као и део посланика до данас владајуће Републиканске народне партије.

Пашињан, ступивши на дужност обећао је "крај коруптивног система" и скоре, ванредне парламентарне изборе. Након бескрвне револуције у Јерменији, постављају се два питања – због чега је до ње дошло и куда ће нове власти водити Јерменију даље?

Славље на улицама Јеревана због оставке премијера

Власт Сержа Саргсјана и РНП је била само наизглед монолитна и стабилна. Јерменију су и 2015. године потресали протести због повишења цена електричне енергије. Ови протести су истина били неупоредиво мање масовни и названи су "Електро-Јереваном". Ипак, сама РНП већ дуги низ година пати од клановских подела.

Са једне стране постављају се дубоко укорењени и позиионирани старији партијски кадрови, а са друге стране отпор партијској елити почели су пружати млађи политички чиниоци из унутрашњости. Такође, партијска организација у Гјурмију је последњих година незадовољна управљањем централе, недовољним бројем места у извршној власти за своје кадрове и наметањима решења од стране Саргсјановог "Карабахског клана".

Економска ситуација изазива незадовољство. Незапосленост данас износи 18 одсто, док је просечна месечна плата у марту месецу износила 305 евра.
Иако је велики део друштва у Јерменији незадовољан економском ситуацијом, иако бројни јерменски интелектуалци и представници дијаспоре годинама нису престајали са критиком на рачун Саргсјанове власти, иако су повремено избијали грађански немири широм Јерменије, РНП је на прошлогодишњим изборима уз излазност од 60 одсто, освојила 58 од укупно 101 мандата у парламенту.

Потписник ових редова сматра да се разрешење овог парадокса, може наћи превасходно у чињеници да јерменска опозиција није била јединствена ни способна да се политички организује, као и да је велики број опозиционо оријентисаних грађана сматрао опозиционе политичке лидере корумпираним чиниоцима система.

Потпуни хаос у Јерменији: Војска изашла на улице Јеревана! (ФОТО/ВИДЕО)

Једини опозициони лидер са угледом у овим, неканалисаним опозиционим круговима, био је Никол Пашињан. Бивши новинар, огорчени противник РНП и Саргсјана лично, који је провео готово две године у затвору због оптужби за учешће у насилним демонстрацијама против власти РНП 2008, на ког је чак покушан и атентат 2004. године.

Да Пашињан заиста ужива углед, говори и податак да је био једини опозициони политичар ком су демонстранти дозволили да говори 2015. година током "Електро-Јеревана". Последњих недеља су се дугогодишњи опозициони активисти, ујединили са делом бирача саме РНП, незадовољни превеликим утицајем "Карабахског клана" на рад саме организације, али и тешком економском ситуацијом у земљи, која траје годинама.

Саргсјан је изгубио подршку унутар сопствене организације, која је потом и сама почела да се урушава, не нашавши ослонац у некој другој политичкој фигури која би могла да заустави распад организације. У оваквом односу снага, без драстичних унутарпартијских промена, РНП-у прети дебакл на новим изборима.

Да ли ће промена власти утицати на промену спољнополитичког курса Јерменије? Аутор ове анализе је уверен да до озбиљнијих заокрета, неће доћи.
Јерменија је стратешки везана за Руску Федерацију.

Горе баклаве и ћетан алве: Јермени на улицама сиријског Алепа палили турске производе! (ВИДЕО)

Од руске војне помоћи зависи јерменска безбедност. Од руских енергената, које Јереван купује по веома повољним ценама од свега 150 долара по кубном метру , зависи јерменска економија. Од руске политичке подршке зависи јерменски однос са моћним суседом Ираном. Сам Пашињан је истина, јавно износио став како Јерменија није приступила Евроазијској унији добровољно, већ "под принудом".

Такође, Пашињан је мишљења да је Јерменија под Саргсјаном, почела да губи војну трку од Азербејџана, а "уз подршку и умешаност Руске Федерације", као и да договори које Саргсјан потписује са Москвом представљају ограничавање јерменског суверенитета, за који Јереван не добија ништа заузврат. 

Приликом посете Москви 2015. године, нови јерменски премијер је односе између два народа оценио као однос "оног који говори и оног који слуша", оцењујући да повремене антируске демонстрације нису инспирисане Западом, већ неуважавањем јерменске самобитности и јерменског језика од стране Москве.  Ипак, током демонстрација у Јерменији, у руским медијима била је приметна уздржаност.

Руски политички лидери, али ни интелектуалци који подржавају власт, нису се односили према јерменским протестима са скепсом и отпором. Шта више, портпарол МСП Руске Федерације Марија Захарова је похвалила јерменску снагу и указала да јерменски народ заслужује поштовање због своје решености коју није губио ни у најтежим историјским моментима.

Десетине хиљада демонстраната на улицама Јеревана: Жестоки сукоби са полицијом, има повређених

Своју објаву Захарова је завршила покликом "Јерменијо, Русија је с тобом", и то након оставке Саргсјана. Председник Руске Федерације Владимир Путин, честитао је новом јерменском премијеру Николу Пашињану на избору, док је сам Пашињан истакао како ће Јерменија наставити са стратешким савезништвом са Москвом и сарадњом пре свега у војној сфери. 

Пашињан нема много избора. Упркос чињеници да Јерменија ужива симпатије у неколико западних престоница, нарочито у Паризу и Вашингтону и то превасходно због лобистичког умећа јерменске дијаспоре, ова држава и на примеру Грузије може лако да закључи како њено евентуално чланство у НАТО пакту није реално, те да Москва на такав заокрет никада не би пристала.

Даље, готово је извесно да Турска не би дозволила приступ Јерменије овом савезу због бројних нерешених проблема из прошлости, укључујући различите ставове по питању покоља Јермена у Турској од пре једног века, па све до одбијања Јерменије да се повуче са територија седам провинција Азербејџана и нарочито Нагорно-Карабаха. 

Иако је тадашњи француски председник Оланд, током своје последње кавкаске турнеје напомињао како се за Јерменију "мора наћи посебан модел по ком може бити чланица ЕАУ и истовремено потписати ССП са ЕУ", јасно је да овакав модел није реалан, превасходно због противљења држава источног блока унутар ЕУ, који би овакво решење сматрали неправедним у односу на избор који су начиниле Украјина, Молдавија и Грузија, као и чињенице да би технички било немогуће контролисати пласман робе на територије других држава чланица оба савеза.

Хаос на улицама главног града Јерменије: Свештеници РАЗДВАЈАЈУ полицију и демонстранте! (ФОТО/ВИДЕО)

Јерменија ће свакако наставити са својом избалансираном политиком. Стратешко партнерство са Москвом се неће доводити у питање, док ће однос са Азербејџаном и Турском остати кључни моменти јерменске одбрамбене стратегије. Јереван ће такође тежити и што тешњим економским и политичким односима са Западом, али је извесно да због њих неће жртвовати своје чланство у ЕАУ. 

Оно што је пак могуће, јесте нешто другачији однос према руским инвеститорима, пре свега државног типа, у самој Јерменији и ревизија одређених уговора, као и нешто комплекснији пут до склапања нових споразума. Такође, неће бити изненађење, уколико Јерменија постане скептик унутар евроазијског блока, који ће се противити даљим и дубљим интеграцијама петорке са постсовјетског простора.

Но, јужни Какваз ће и након баршунасте побуне у Јерменији остати простор на ком последњу реч при склапању стратешких договора даје – Москва.

Аутор текста: Предраг Рајић