Revolucionarni Kavkaz: Jerevanski Majdan ili Baršunasta pobuna?

Sve oči su uprte u planinsku državu čiji je narod po legendi prva nesemitska grupa koja je primila hrišćanstvo. Jermenska politička scena, svakako je daleko komplikovanija nego što bi to moglo delovati na prvi pogled.

Međutim, od sopstvene političke scene, Jermenija ima jednu još ozbiljniju boljku, geostrateške prirode. Sopstveni položaj. Uklinjena između
Gruzije na severu, Azerbejdžana na istoku i jugozapadu, Irana na jugoistoku i Turske na zapadu, Jermenija se nalazi na jednoj od geopolitički najnepovoljnijih pozicija koju jedan subjekt međunarodnih odnosa danas ima.

Na severu se nalazi relativno prijateljska Gruzija, sa kojom pak odnosi imaju mnogo sivih nijansi. Ukoliko čak i isključimo istoriju i ekspanzionističke periode, Gruzini koji su kulturološki najsličniji Jermenima u odnosu na sve druge susedne narode, ipak ne mogu biti svrstani u klasične saveznike. Naime, Jermenija i Gruzija iako obe hrišćanske zemlje, ne pripadaju istovetnoj hrišćanskoj denominaciji.

Dok su Gruzini pravoslavci, sa samostalnom i od Vaseljenske patrijaršije i drugih pomesnih pravoslavnih crkava priznatom crkvom, Jermeni su monofiziti, koji se ozbiljno razlikuju po prihvatanju verske dogme od pravoslavnog učenja. Jermeni ne prihvataju ljudsku prirodu g.n. Isusa Hristosa, zapravo kroz teološka učenja ocenjuju da su Isusova božanska i ljudska priroda toliko uvezane da se ne mogu međusobno razaznati, te stoga odbijaju pravoslavno poimanje o Isusu Hristosu kao bogočoveku, što je krupna tačka sporenja sa pravoslavnim svetom.

NAPETO u Jermeniji: Opozicija pokušava da blokira sve puteve (FOTO)

Kako se učenje Jermenske apostolske crkve osetno razlikuje i od Rimo-katoličke crkve i naročito od raznih protestantskih denominacija, tako je ova verska zajednica percipirana kao zasebna u hrišćanskom svetu. 

Ipak, činjenica da su Jermeni jedna od najstarijih danas postojećih etničkih grupa ne samo na kavkaskom potezu, već i na indoevropskom prostoru, da su nacija sa vrlo visokim stepenom državotvorne svesti, da imaju izuzetno brojnu i veoma dobro organizovanu dijasporu, kao i sklonost trgovini i lukrativnim zanimanjima, dala je priliku ovoj zajednici da uprkos svojoj malobrojnosti u svetskim okvirima, danas bude politički faktor na koji se mora računati.

Ključni izvor potencijalnih tenzija sa Gruzijom danas, leži u razmimoilaženju pri spoljnopolitičkom pristupu. Gruzija je još 90-ih godina zauzela prilično čvrst stav, sa ciljem da izvrši potpunu dekomunizaciju, napusti „ruski svet“ i okrene se evropskim i evro-atlantskim integracijama. Ipak, ovaj kurs je bitno usporen građanskim ratom unutar same gruzijske populacije, koji istina nije bio uslovljen toliko spoljnopolitičkim vektorom, koliko domaćim prilikama.

Svakako, sudbinu Gruzije bitno su obeležila još dva građanska rata u Abhaziji i Južnoj Osetiji/Cinvalskom rejonu, ekonomski krah, i situacija u kojoj 1995. godine, kada na vlast dolazi poslednji šef diplomatije SSSR-a Eduard Ševarnandze, koji pokušava da donekle revidira kurs ustanovljen nakon raspada SSSR-a 1991. godine, Gruzija ne kontroliše Abhaziju, najveći deo Južne Osetije/Cinvalskog rejona, Adžariju (centar u Batumiju), Kodori klanac.

Sledi "POLITIČKI CUNAMI": Pašinjan nije izabran za novog premijera Jermenije

Ipak, nakon 2003. godine i "Revolucije ruža" predvođene Mihaelom Sakašvilijem, Gruzija uspostavlja čvrst prozapadni kurs u svojoj spoljnoj
politici, koji nije promenjen čak ni nakon Sakašvilijevog odlaska sa vlasti. 

Naime, nakon dolaska na vlast "Gruzijskog sna" 2013. godine koji predvodi multimilijarder Bidzina Ivanišvili, Gruzija je istina ublažila retoriku spram zvanične Moskve, ali diplomatski odnosi dve države nisu obnovljeni, stav o Abhaziji i Južnoj Osetiji/Cinvalskom rejonu kao o okupiranim teritorijama je ostao nepromenjen, susreta na visokom nivou među gruzijskim i ruskim državnicima nema, Gruzija i dalje zvanično stremi ka punopravnom članstvu u NATO paktu, a za vreme novih vlasti Gruzija je okončala neophodne procese započete ranije i obezbedila bezvizni režim sa državama Šengenskog ugovora, kao i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU.

Gruzija već devet godina nije članica Zajednice nezavisnih država niti ima odnose sa ODKB. Sa druge strane Jermenija je aktivna članica ODKB, a od 2015. i punopravna članica Evroazijske unije. Ne samo to, Jermenija na svojoj teritoriji ima aktivne vojne baze Ruske Federacije i s pravom se može označiti kao blizak ekonomski, ali i vojno-politički saveznik Moskve. Čak i kao najbliži saveznik na Kavkazu.

Ovakve relacije su u principu ključna potencijalna tačka razmimoilaženja među Jerevanom i Tbilisijem. Jermenija u potpunosti svoje energetske potrebe zadovoljava uvozom iz Ruske Federacije. Ipak, Jermenija nema kopnenu granicu sa Rusijom i najjednostavniji tranzit vodi preko Gruzije.

Ko je Nikol Pašinjan, dojučerašnji politički marginalac u Jermeniji?

Gruzija dozvoljava ovaj protok, uz naplatu tarife ili ugovorno prisvajanje oko 15 odsto od ukupne vrednosti gasa koje RF isporučuje Jermeniji i to na finansijski teret Moskve, iako Gruzija najveći deo sopstvenih potreba za energentima zapravo podmiruje iz Azerbejdžana.

No, jermenski odnosi sa drugim susedima daleko su kompleksniji. Iran, koji kulturološki nije blizak Jermeniji, relativno je neutralan što se sopstvene geopolitičke pozicije tiče. Prevashodno, ovo je uslovljeno činjenicom da je Jermenija značajan saveznik Moskve, koju Teheran doživljava kao strateškog partnera. No, sa druge strane, Iran je istorijski i kulturološki upućen na Azerbejdžan.

Iranci i Azeri su dominantno islamske veroispovesti, šiitskog učenja. Azerbejdžanska enklava Nahčivan koja je većim delom okružena Jermenijom i koja nema kopnenu vezu sa maticom, godinama se snabdeva civilnim i vojnim potrepštinama preko Irana. Iako Iran trenutno ne želi da žrtvuje svoje savezništvo sa Rusijom, radi eventualne pomoći Azerbejdžanu i stoga ne predstavlja direktnu vojnu pretnju za Jermeniju, ova država
svakako ne može biti oslonac Jerevanu ni u kom političkom izazovu.

Nakon kompleksnih odnosa sa uslovnim saveznikom Gruzijom i uslovnim protivnikom Iranom, dolazimo do dva jermenska arhi-neprijatelja - Azerbejdžana i Turske. Azerbejdžan je država sa kojom je Jermenija u višedecenijskom stanju ni rata ni mira.

"Revolucija u Jermeniji je uspela": Lider opozicije i zvanično kandidat za premijera zemlje

Na teritoriji Azerbejdžana, Jermenija je nakon rata iz prve polovine poslednje decenije 20. veka formirala Nagorno-Karabah, samoproglašenu nezavisnu republiku, čiju nezavisnost zvanično ne priznaje nijedna članica Ujedinjenih nacija, ali koja uživa direktnu vojnu zaštitu Jermenije i prećutnu vojnu zaštitu Rusije.

Pored Nagorno-Karabaha, koji Azerbejdžan smatra sopstvenom teritorijom, pod kontrolom Jermenije se nalazi još 7.634 kvadratna kilometra teritorije sedam susednih azerbejdžanskih provincija, kao i manji delovi Nahčivanske autonomne republike. Azerbejdžan i Jermenija nemaju diplomatske odnose.

Zvanični Baku ne krije da se godinama sprema za preuzimanje kontrole nad svim teritorijama koje smatra svojim, te da se u tom cilju energetski bum i sledstveno popunjavanje državnog budžeta, velikim delom usmeravaju ka jačanju vojne sile i čekanja povoljnog geopolitičkog momenta kako bi se krenulo u akciju.

Tursku Jermeni doživljavaju kao državu koja negira zločine nad Jermenima iz druge i treće decenije dvadesetog veka, koji se u Jerevanu karakterišu kao genocid počinjen od strane truskih vlasti i Mladoturskog pokreta nad jermenskim narodom koji je naseljavao nekadašnje Osmanlijsko carstvo. Turska i Jermenija nemaju diplomatske odnose.

"Premijer se bira u skladu sa Ustavom, a ne na ulici" - PORUČUJE predsednik Jermenije

Turska je naročito u eri Redžepa Tajipa Erdogana postala ključni zaštitnik i saveznik Azerbejdžana, ne samo na političkom, već i na kulturološkom, ekonomskom, vojnom planu. U ovakvoj situaciji, Jermeniju je pogodila i unutrašnja politička destabilizacija.

Na vlasti u Jermeniji je od 1999. godine do danas Republikanska narodna partija. Republikanci su društveno konzervativna politička opcija, koja pokriva vrlo šarolik ideološki spektar u svom delovanju i iako se sama postavlja kao stranka desnog centra (čak je i pridružena članica Evropske narodne partije), nju je teško svrstati u klasičan ideološki okvir.

Od 1999. do 2018. godine iz redova Republikanske partije su dolazili premijeri i predsednici Jermenije. Svakako, najznačajnija politička figura Jermenije u poslednjih deset godina bio je Serž Sargsjan. Sargsjan pripada onome što se u političkoj zbilji Jermenije označava kao "karabahski klan". I sam rođen u Stepankertu, prestonici nepriznate države, Sargsjan je na političku scenu Jermenije došao kao borac za formalno prisajedinjenje Nagorno-Krabaha Jermeniji.

Član Vlade i to kao ministar odbrane postao je još 1993. godine i na toj funkciji se održao dve godine. Članom Vlade devedesetih godina biva u još tri navrata. Na predsedničku funkciju došao je 2008. godine i na njoj proveo tačno deset godina. 2015. godine Jermeni su na referendumu izmenili Ustav. Ključna politička ovlašćenja su prešla sa predsednika na premijera.

(FOTO GALERIJA) Nastavljaju se protesti u Jermeniji: Ulice preplavljene demonstrantima

Nakon tačno deset godina provedenih na funkciji predsednika Serž Sargsjan je aprila meseca 2018. godine stupio na čelo izvršne vlasti rekavši tada kako "nije reč o trećem mandatu jednog čoveka, nego o prvom mandatu kolektivnog upravljanja državom, jer sada Jermenijom upravlja Vlada, a
ne pojedinac". Spolja je sve delovalo rutinski i politički idilično. Ali potom su usledili protesti.

Nakon svega sedam dana protesta u aprilu mesecu, kada su stotine hiljada 345 ljudi izlazile na ulice Jerevana i drugih gradova tromilionske Jermenije, Sargsjan je podneo ostavku, praktično pre nego što je počeo da obavlja novu funkciju. Istorijski događaji smenjivali su jedan drugi. Sargsjan je napustio čelo Republikanske narodne partije, koju su počeli da napuštaju poslanici, funkcioneri i članovi širom države.

Svakog dana po neki kadar ove partije je ili napuštao funkciju ili odlazio iz partije. Deo vojske je otkazao poslušnost i pridružio se demonstrantima. Demonstracije su se nastavljale nesmanjenom žestinom i naposletku, 08. maja, umesto Karena Karapetjana koji je kao kadar Republikanske narodne partije preuzeo premijersku funkciju umesto Sargsjana, na čelo vlade staje Nikol Pašinjan, za kog glasaju poslanici tri ključne opozicione političke partije, kao i deo poslanika do danas vladajuće Republikanske narodne partije.

Pašinjan, stupivši na dužnost obećao je "kraj koruptivnog sistema" i skore, vanredne parlamentarne izbore. Nakon beskrvne revolucije u Jermeniji, postavljaju se dva pitanja – zbog čega je do nje došlo i kuda će nove vlasti voditi Jermeniju dalje?

Slavlje na ulicama Jerevana zbog ostavke premijera

Vlast Serža Sargsjana i RNP je bila samo naizgled monolitna i stabilna. Jermeniju su i 2015. godine potresali protesti zbog povišenja cena električne energije. Ovi protesti su istina bili neuporedivo manje masovni i nazvani su "Elektro-Jerevanom". Ipak, sama RNP već dugi niz godina pati od klanovskih podela.

Sa jedne strane postavljaju se duboko ukorenjeni i poziionirani stariji partijski kadrovi, a sa druge strane otpor partijskoj eliti počeli su pružati mlađi politički činioci iz unutrašnjosti. Takođe, partijska organizacija u Gjurmiju je poslednjih godina nezadovoljna upravljanjem centrale, nedovoljnim brojem mesta u izvršnoj vlasti za svoje kadrove i nametanjima rešenja od strane Sargsjanovog "Karabahskog klana".

Ekonomska situacija izaziva nezadovoljstvo. Nezaposlenost danas iznosi 18 odsto, dok je prosečna mesečna plata u martu mesecu iznosila 305 evra.
Iako je veliki deo društva u Jermeniji nezadovoljan ekonomskom situacijom, iako brojni jermenski intelektualci i predstavnici dijaspore godinama nisu prestajali sa kritikom na račun Sargsjanove vlasti, iako su povremeno izbijali građanski nemiri širom Jermenije, RNP je na prošlogodišnjim izborima uz izlaznost od 60 odsto, osvojila 58 od ukupno 101 mandata u parlamentu.

Potpisnik ovih redova smatra da se razrešenje ovog paradoksa, može naći prevashodno u činjenici da jermenska opozicija nije bila jedinstvena ni sposobna da se politički organizuje, kao i da je veliki broj opoziciono orijentisanih građana smatrao opozicione političke lidere korumpiranim činiocima sistema.

Potpuni haos u Jermeniji: Vojska izašla na ulice Jerevana! (FOTO/VIDEO)

Jedini opozicioni lider sa ugledom u ovim, nekanalisanim opozicionim krugovima, bio je Nikol Pašinjan. Bivši novinar, ogorčeni protivnik RNP i Sargsjana lično, koji je proveo gotovo dve godine u zatvoru zbog optužbi za učešće u nasilnim demonstracijama protiv vlasti RNP 2008, na kog je čak pokušan i atentat 2004. godine.

Da Pašinjan zaista uživa ugled, govori i podatak da je bio jedini opozicioni političar kom su demonstranti dozvolili da govori 2015. godina tokom "Elektro-Jerevana". Poslednjih nedelja su se dugogodišnji opozicioni aktivisti, ujedinili sa delom birača same RNP, nezadovoljni prevelikim uticajem "Karabahskog klana" na rad same organizacije, ali i teškom ekonomskom situacijom u zemlji, koja traje godinama.

Sargsjan je izgubio podršku unutar sopstvene organizacije, koja je potom i sama počela da se urušava, ne našavši oslonac u nekoj drugoj političkoj figuri koja bi mogla da zaustavi raspad organizacije. U ovakvom odnosu snaga, bez drastičnih unutarpartijskih promena, RNP-u preti debakl na novim izborima.

Da li će promena vlasti uticati na promenu spoljnopolitičkog kursa Jermenije? Autor ove analize je uveren da do ozbiljnijih zaokreta, neće doći.
Jermenija je strateški vezana za Rusku Federaciju.

Gore baklave i ćetan alve: Jermeni na ulicama sirijskog Alepa palili turske proizvode! (VIDEO)

Od ruske vojne pomoći zavisi jermenska bezbednost. Od ruskih energenata, koje Jerevan kupuje po veoma povoljnim cenama od svega 150 dolara po kubnom metru , zavisi jermenska ekonomija. Od ruske političke podrške zavisi jermenski odnos sa moćnim susedom Iranom. Sam Pašinjan je istina, javno iznosio stav kako Jermenija nije pristupila Evroazijskoj uniji dobrovoljno, već "pod prinudom".

Takođe, Pašinjan je mišljenja da je Jermenija pod Sargsjanom, počela da gubi vojnu trku od Azerbejdžana, a "uz podršku i umešanost Ruske Federacije", kao i da dogovori koje Sargsjan potpisuje sa Moskvom predstavljaju ograničavanje jermenskog suvereniteta, za koji Jerevan ne dobija ništa zauzvrat. 

Prilikom posete Moskvi 2015. godine, novi jermenski premijer je odnose između dva naroda ocenio kao odnos "onog koji govori i onog koji sluša", ocenjujući da povremene antiruske demonstracije nisu inspirisane Zapadom, već neuvažavanjem jermenske samobitnosti i jermenskog jezika od strane Moskve.  Ipak, tokom demonstracija u Jermeniji, u ruskim medijima bila je primetna uzdržanost.

Ruski politički lideri, ali ni intelektualci koji podržavaju vlast, nisu se odnosili prema jermenskim protestima sa skepsom i otporom. Šta više, portparol MSP Ruske Federacije Marija Zaharova je pohvalila jermensku snagu i ukazala da jermenski narod zaslužuje poštovanje zbog svoje rešenosti koju nije gubio ni u najtežim istorijskim momentima.

Desetine hiljada demonstranata na ulicama Jerevana: Žestoki sukobi sa policijom, ima povređenih

Svoju objavu Zaharova je završila poklikom "Jermenijo, Rusija je s tobom", i to nakon ostavke Sargsjana. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin, čestitao je novom jermenskom premijeru Nikolu Pašinjanu na izboru, dok je sam Pašinjan istakao kako će Jermenija nastaviti sa strateškim savezništvom sa Moskvom i saradnjom pre svega u vojnoj sferi. 

Pašinjan nema mnogo izbora. Uprkos činjenici da Jermenija uživa simpatije u nekoliko zapadnih prestonica, naročito u Parizu i Vašingtonu i to prevashodno zbog lobističkog umeća jermenske dijaspore, ova država i na primeru Gruzije može lako da zaključi kako njeno eventualno članstvo u NATO paktu nije realno, te da Moskva na takav zaokret nikada ne bi pristala.

Dalje, gotovo je izvesno da Turska ne bi dozvolila pristup Jermenije ovom savezu zbog brojnih nerešenih problema iz prošlosti, uključujući različite stavove po pitanju pokolja Jermena u Turskoj od pre jednog veka, pa sve do odbijanja Jermenije da se povuče sa teritorija sedam provincija Azerbejdžana i naročito Nagorno-Karabaha. 

Iako je tadašnji francuski predsednik Oland, tokom svoje poslednje kavkaske turneje napominjao kako se za Jermeniju "mora naći poseban model po kom može biti članica EAU i istovremeno potpisati SSP sa EU", jasno je da ovakav model nije realan, prevashodno zbog protivljenja država istočnog bloka unutar EU, koji bi ovakvo rešenje smatrali nepravednim u odnosu na izbor koji su načinile Ukrajina, Moldavija i Gruzija, kao i činjenice da bi tehnički bilo nemoguće kontrolisati plasman robe na teritorije drugih država članica oba saveza.

Haos na ulicama glavnog grada Jermenije: Sveštenici RAZDVAJAJU policiju i demonstrante! (FOTO/VIDEO)

Jermenija će svakako nastaviti sa svojom izbalansiranom politikom. Strateško partnerstvo sa Moskvom se neće dovoditi u pitanje, dok će odnos sa Azerbejdžanom i Turskom ostati ključni momenti jermenske odbrambene strategije. Jerevan će takođe težiti i što tešnjim ekonomskim i političkim odnosima sa Zapadom, ali je izvesno da zbog njih neće žrtvovati svoje članstvo u EAU. 

Ono što je pak moguće, jeste nešto drugačiji odnos prema ruskim investitorima, pre svega državnog tipa, u samoj Jermeniji i revizija određenih ugovora, kao i nešto kompleksniji put do sklapanja novih sporazuma. Takođe, neće biti iznenađenje, ukoliko Jermenija postane skeptik unutar evroazijskog bloka, koji će se protiviti daljim i dubljim integracijama petorke sa postsovjetskog prostora.

No, južni Kakvaz će i nakon baršunaste pobune u Jermeniji ostati prostor na kom poslednju reč pri sklapanju strateških dogovora daje – Moskva.

Autor teksta: Predrag Rajić