Језива исповест човека који је ПРЕЖИВЕО ПАД АВИОНА: 72 дана је провео у планинама, јео месо страдалих и чекао један спасоносни звук
После 10 дана стигла је поражавајућа вест
- Био је 12. октобар 1972. и ја сам летео из Уругваја у Чиле, на позив мог пријатеља који је био члан рагби тима. Док сам ишао до авиона видео сам да ми моја вереница Соледад маше са балкона аеродрома, а када смо се укрцали почела је права забава - почиње своју исповест Хосе Луис Инсијарте, један од преживелих пада војног авиона, који је потом заједно са пријатељима преживљавао прави пакао на земљи.
БЕЗОС И МАСК У НЕУГОДНОЈ ПОЗИЦИЈИ: Сенаторка Елизабет Ворен "стала на жуљ" америчким милијардерима
РУСКА ФРЕГАТА УПЛОВИЛА У ТУРСКУ ВОЈНУ БАЗУ: Откривени детаљи доласка моћног "Адмирала Катасонова" (ФОТО)
БЕЛОРУСИЈА ЋЕ БИТИ 100 ПОСТО БЕЗБЕДНА: Лукашенко упутио моћан предлог Путину, руски председник није одбио
Хосе је, уместо да остане на свом месту, отишао да седне до пријатеља који га је позвао на пут, али је место било заузето, па је сео у ред испред, објаснио је за "Гардијан".
- Отприлике након 90 минута лета ударили смо у ваздушни џеп. Авион је ишао право према планини, снажно је ударио, а крила су му се сломила о стене. Ставио сам главу међу ноге и зажмурио. Био сам уверен да ћу умрети са 24 године. Ветар и снег су шибали поред мене док је авион клизио низ планину. Када се зауставио, завладао је моменат апсолутне тишине, праћен запомагањем. Испред себе сам видео гомилу тела, али иза мене није било ничега, мој ред је био последњи - сведочи човек.
Преживели су изашли на снег, који је био толико дубок да су упали до појаса.
- Вратио сам се у труп авиона. Било је нас 27 живих. Имао сам само малу рану на колену. Ноћ је убрзо пала, а у тами сам осетио само топлоту 19-годишњег Роберта Канесе. Ноћ смо провели склупчани, а у животу нас је одржавао само људски контакт. Следећег јутра од кофера смо направили зид, да се заштитимо од хладноће и звукова и слушали радио који смо нашли, чекајући вести о нашем спасавању. Отапали смо снег на сунцу, да бисмо имали воду за пиће и између себе делили скромне оброке - каже Хосе.
После 10 дана стигла је поражавајућа вест - потрага за њима била је прекинута.
- Знајући да немамо више хране, започели смо дискусију о незамисливом - да једемо смрзнуто месо наших мртвих пријатеља. Тада се догодило нешто невероватно, мушкарци су говорили како ће, ако умру, своје тело дати пријатељима. Суочени са смрћу, сви смо склопили пакт љубави, али јести људско месо није лако. Уста се нису отварала и нисам могао да прогутам, али на крају увек превлада инстинкт за преживљавање - објашњава.
Шеснаест дана након пада, преживели су чули јак звук, а онда је наступила нова недаћа. Снажна снежна лавина их је затрпала и "усисала" сав кисеоник из авиона.
- Нога мог пријатеља била ми је преко лица, па сам у недостатку кисеоника осетио како се моје тело предаје смрти. Тад су га из снега извукли други преживели који су избегли лавину и плућа су ми се испунила ваздухом. Копали смо као животиње, да спасемо остале, али изгубили смо њих осморо. 12. децембра тројица мушкараца су кренула пешице до Чилеа да траже помоћ и подухват Роберта и Нандоа већ је познат јавности. Прошла је читава недеља и закључио сам да ћу, ако помоћ не дође до 24. децембра допустити себи да умрем - каже Хосе.
Гангрена је већ захватила његову десну ногу, због чега је трпео болове и једва се кретао. Изгубио је, како каже, читавих 45 килограма.
- Два дана пре него што сам био спреман да се предам смрти, на радију смо чули да долази помоћ. После 72 дана, звук хеликоптера био је најлепша музика. На крају сам тај, 24. децембар провео пијући шампањац са породицом.
Хосе је на планини водио својеврсни дневник у којем је записао да ће, ако преживи, оженити Соледад и имати породицу.
- Када сам се вратио, уложио сам сву своју енергију у породицу и фарму млека коју сам водио. Иако је нас 16 преживело, породице из нашег комшилука су још туговале, па нисам био спреман да разговарам о ономе што смо прошли. Они нису имали срећу да живе свој живот, док сам ја имао среће. Уживам у дугом животу са својом породицом, па је време да испричам своју причу и размислим о жртвама које су други поднели због нас - закључује Хосе у својој исповести.
