Jeziva ispovest čoveka koji je PREŽIVEO PAD AVIONA: 72 dana je proveo u planinama, jeo meso stradalih i čekao jedan spasonosni zvuk
Posle 10 dana stigla je poražavajuća vest
- Bio je 12. oktobar 1972. i ja sam leteo iz Urugvaja u Čile, na poziv mog prijatelja koji je bio član ragbi tima. Dok sam išao do aviona video sam da mi moja verenica Soledad maše sa balkona aerodroma, a kada smo se ukrcali počela je prava zabava - počinje svoju ispovest Hose Luis Insijarte, jedan od preživelih pada vojnog aviona, koji je potom zajedno sa prijateljima preživljavao pravi pakao na zemlji.
BEZOS I MASK U NEUGODNOJ POZICIJI: Senatorka Elizabet Voren "stala na žulj" američkim milijarderima
RUSKA FREGATA UPLOVILA U TURSKU VOJNU BAZU: Otkriveni detalji dolaska moćnog "Admirala Katasonova" (FOTO)
BELORUSIJA ĆE BITI 100 POSTO BEZBEDNA: Lukašenko uputio moćan predlog Putinu, ruski predsednik nije odbio
Hose je, umesto da ostane na svom mestu, otišao da sedne do prijatelja koji ga je pozvao na put, ali je mesto bilo zauzeto, pa je seo u red ispred, objasnio je za "Gardijan".
- Otprilike nakon 90 minuta leta udarili smo u vazdušni džep. Avion je išao pravo prema planini, snažno je udario, a krila su mu se slomila o stene. Stavio sam glavu među noge i zažmurio. Bio sam uveren da ću umreti sa 24 godine. Vetar i sneg su šibali pored mene dok je avion klizio niz planinu. Kada se zaustavio, zavladao je momenat apsolutne tišine, praćen zapomaganjem. Ispred sebe sam video gomilu tela, ali iza mene nije bilo ničega, moj red je bio poslednji - svedoči čovek.
Preživeli su izašli na sneg, koji je bio toliko dubok da su upali do pojasa.
- Vratio sam se u trup aviona. Bilo je nas 27 živih. Imao sam samo malu ranu na kolenu. Noć je ubrzo pala, a u tami sam osetio samo toplotu 19-godišnjeg Roberta Kanese. Noć smo proveli sklupčani, a u životu nas je održavao samo ljudski kontakt. Sledećeg jutra od kofera smo napravili zid, da se zaštitimo od hladnoće i zvukova i slušali radio koji smo našli, čekajući vesti o našem spasavanju. Otapali smo sneg na suncu, da bismo imali vodu za piće i između sebe delili skromne obroke - kaže Hose.
Posle 10 dana stigla je poražavajuća vest - potraga za njima bila je prekinuta.
- Znajući da nemamo više hrane, započeli smo diskusiju o nezamislivom - da jedemo smrznuto meso naših mrtvih prijatelja. Tada se dogodilo nešto neverovatno, muškarci su govorili kako će, ako umru, svoje telo dati prijateljima. Suočeni sa smrću, svi smo sklopili pakt ljubavi, ali jesti ljudsko meso nije lako. Usta se nisu otvarala i nisam mogao da progutam, ali na kraju uvek prevlada instinkt za preživljavanje - objašnjava.
Šesnaest dana nakon pada, preživeli su čuli jak zvuk, a onda je nastupila nova nedaća. Snažna snežna lavina ih je zatrpala i "usisala" sav kiseonik iz aviona.
- Noga mog prijatelja bila mi je preko lica, pa sam u nedostatku kiseonika osetio kako se moje telo predaje smrti. Tad su ga iz snega izvukli drugi preživeli koji su izbegli lavinu i pluća su mi se ispunila vazduhom. Kopali smo kao životinje, da spasemo ostale, ali izgubili smo njih osmoro. 12. decembra trojica muškaraca su krenula pešice do Čilea da traže pomoć i poduhvat Roberta i Nandoa već je poznat javnosti. Prošla je čitava nedelja i zaključio sam da ću, ako pomoć ne dođe do 24. decembra dopustiti sebi da umrem - kaže Hose.
Gangrena je već zahvatila njegovu desnu nogu, zbog čega je trpeo bolove i jedva se kretao. Izgubio je, kako kaže, čitavih 45 kilograma.
- Dva dana pre nego što sam bio spreman da se predam smrti, na radiju smo čuli da dolazi pomoć. Posle 72 dana, zvuk helikoptera bio je najlepša muzika. Na kraju sam taj, 24. decembar proveo pijući šampanjac sa porodicom.
Hose je na planini vodio svojevrsni dnevnik u kojem je zapisao da će, ako preživi, oženiti Soledad i imati porodicu.
- Kada sam se vratio, uložio sam svu svoju energiju u porodicu i farmu mleka koju sam vodio. Iako je nas 16 preživelo, porodice iz našeg komšiluka su još tugovale, pa nisam bio spreman da razgovaram o onome što smo prošli. Oni nisu imali sreću da žive svoj život, dok sam ja imao sreće. Uživam u dugom životu sa svojom porodicom, pa je vreme da ispričam svoju priču i razmislim o žrtvama koje su drugi podneli zbog nas - zaključuje Hose u svojoj ispovesti.
