НАПАД НА КАЗАХСТАН ЈЕ УДАР НА РУСИЈУ, АЛИ И КИНУ: Да ли је запад "једним ударцем хтео да убије две муве"?
Казахстан је у нову 2022. годину ушао веома турбулентно
Нико није очекивао да ће централноазијска држава која бележи висок привредни раст доживети 2. јануара масовне и не само масовне већ и веома насилне демонстрације. Оне су започеле најпре на западу земље у регији Мангистау и тамошњим градовима да би се насилни протести врло брзо пребацили и на највећи град у земљи Алмати (Алма Ата).
Главни град Нур-Султан остао је поштеђен језивих сцена које су се догађале на улицама Алматија.
СМРТОНОСНИ СУКОБИ У КАЗАХСТАНУ И ДАЉЕ ТРАЈУ: Међу жртвама и ДВОЈЕ ДЕЦЕ, једно ПРЕМИНУЛО (ВИДЕО)
ПУТИН РАЗГОВАРАО СА ЛУКАШЕНКОМ И ПАШИЊАНОМ: Договорен наредни корак поводом кризе у Казахстану
НЕРЕДИ У КАЗАХСТАНУ УНАПРЕД ПРИПРЕМЉЕНИ: Помоћ екстремистима стигла из иностранства, ускоро ће у потпуности бити успостављен мир!
Повод за избијање сукоба било је наводно опште незадовољство поскупљењем гаса и горива у земљи, а власти су тврдиле да је поскупљење последица кретања цена енергената на берзама. Међутим, народ је изашао на улице и покренуо талас у први мах мирних протеста, али се убрзо видело да протести прерастају у побуну, па чак и устанак против актуелних про-руских власти у држави.
Хиљаде људи је у Алматију кренуло на полицију и убрзо су се на удару демонстраната нашле најважније институције и владине зграде у престоници. Нападнуто је председништво, срушен је споменик бившем председнику Нурсултану Назарбајеву, попаљена су бројна полицијска возила, убијено је 26 полицајаца из ватреног и хладног оружја, па је убрзо морала и војска да се умеша у сукоб и споречи даљу ескалацију и могући грађански рат у земљи.
Актуелни председник земље Касим Жомарт Токајев није чекао скрштених руку, реаговао је готово одмах на прву појаву насиља на улицама и наредио полицијским и војним снагама земље да слободно употребе силу против наоружаних екстремиста који одбију да се предају владиним снагама.
Као прву меру, Токајев је одмах распустио владу и сменио Нурсултана Назарбајева са чела безбедносних служби земље и преузео контролу над њима. Дао је војсци и полицији одрешене руке да поврате мир и безбедност грађана у земљи.
Како је ситуација временом постајала све опаснија по опстанак земље и како је држава клизила ка појави опште анархије на улицама, Токајев је био принуђен да позове Организацију уговора о колективној безбедности (ОДКБ) у помоћ. Тражио је да ОДКБ интервенише у Казахстану, на шта је председавајући ове организације, јерменски премијер Никол Пашињан одмах потврдно и одговорио.
Убрзо су полетели први авиони са мировним снагама чланица ОДКБ-а према Казахстану. Тако су најпре Руси послали 45. пук Ваздушно-десантних снага Русије, а потом су тај потез следили Белорусија са својом специјалном јединицом, Киргизија са јединицом познатијом као “Шкорпиони”, Таџикистан И напослетку Јерменија са слањем око 100-ак својих специјалаца у оквиру мировних снага које ће успоставити ред и мир у земљи заједно са казахстанским оружаним снагама и полицијом.
Није прошло много времена, казахстанске снаге су се реорганизовале и кренуле у контранапад на наоружане банде расуте свуда по Алматију, посебно код владиних институција и на главним трговима. Почела је војна операција чишћења терена од како се на крају испоставило екстремиста наоружаних до зуба. Акције хапшења су и даље у току и до сада је ухапшено више од 4.000 изгредника, али број ухапшених расте из сата у сат. Многи од ухапшених екстремиста су признали да су добили новац из иностранства за оно што су радили, а неки су чак додали томе у прилог да су били под дејством психоактивних супстанци и да су губили разум и контролу над собом, па су убијали казашке полицајце, војнике и цивиле на улицама.
На бројним видео снимцима који су кружили ових дана интернетом, посебно на платформама Твитер и Телеграм објављивани су застрашујући снимци насиља над владиним снагама. У нападу на војску и полицију коришћено је ватрено малокалибарско оружје, разне врсте хладног оружја попут ножева, жица, мацола, секира, булдожерима су пробијали војне барикаде и улетали у зграде и институције, палили, ломили, пљачкали радње и износили све редом из њих, итд..
Сада је ситуација већ у знатној мери промењена јер су војска и полиција извршиле реорганизацију на улицама, али се пуцњи и детонације још увек могу чути. Председник државе је чак објавио податак да је ово био оркестрирани покушај да се Казахстан дестабилизује и удаљи од Русије, а да је прича око поскупљења горива и гаса само била параван за почетак насиља. Шеф државе је замрзнуо одлуку о повећању цена енергената на шест месеци, али је насиље упркос томе настављено на улицама, што је још један показатељ да је циљ свега заправо био покушај дестабилизације земље, а не борба за људска права. Токајев је указао да је напад на Казахстан извршен у чак шест таласа и да је задатак за то добило око 20.000 добро обучених и наоружаних терориста од којих велика већина није ни говорила казашким језиком.
Не треба сметнути с ума да би свака промена власти или боље речено урушавање тренутног поретка у Казахстану довела до ситуације која би веома личила на оно што се догодило у Украјини или Сирији, а дошло би и до тога да би многе екстремистичке групе попут Ал-Каиде или Исламске државе пронашле себе у целој тој ситуацији, посебно ако узмемо у обзир да је Казахстан земља са већинским муслиманским становништвом које припада сунитском исламу. Дакле, идеално тло за успостављање будућег калифата.
Међутим, ипак је то мало вероватно јер је Казахстан више пута потврдио своју лојалност политици руског председника Владимира Путина, а то је да руски шеф државе на “блиско иностранство” или земље бившег СССР-а и актуелне чланице ОДКБ-а подједнако гледа као што гледа на Русију. Напад на неку од њих једнак је нападу на Русију и он око тога не полемише.
Путинове “црвене линије” су више пута покушали да пређу како на Криму, у Донбасу, Белорусији, тако сада и у Казахстану. Слањем трупа, руски председник јасно ставља до знања да стезање обруча око Русије више не пије воду, што је већ показао на случају Грузије 2008. године.
Поред тога, треба споменути и то да је Казахстан у економском и политичком смислу невероватно важан за Русију. Велике светске количине уранијума се налазе у овој земљи, ова држава је велики произвођач нафте и природног гаса, а богата је и бројним другим рудама попут хрома, цинка, злата, мангана и дијаманата који се користе у широком распону индустријске производње.
Стратешки је Казахстан неодвојив од Русије, јер иако је њен велики савезник, он је и тампон зона према свету који може представљати потенцијалну претњу и директну опасност по Русију, а ту је и Каспијско море као изузетно важна војно-стратешка и економска тачка.
Бивши председник Нурсултан Назарбајев је водио земљу практично од стицања независности после радспада СССР-а 1991. године све до 2019. године и земља је ишла узлазном путањом економског развоја и просперитета, посебно почетком овог века.
Доласком Касима Жомарта Токајева на чело Казахстана, уведена је већа демократичност у политички систем земље, спроведена је извесна култура опозиције, отвореног парламента и веће транспарентности у чему можемо можда и пронаћи један део кривице због онога што сада видимо на улицама градова у Казахстану.
Казахстан је чланица бројних међународних организација као што су Заједница независних држава, Шангајска организација за сарадњу, Савет Евро-атлантске сарадње, Индивидуални акциони план партнерства са НАТО-ом, Турски савет, Turksoy, чланица је ОЕБС-а, УНЕСЦО-а, Организације исламске сарадње, СТО...
Ова централноазијска држава има нешто више од 19 милиона становника и огромну територију од око 2,7 милиона квадратних километара са ниском просечном насељеношћу од 7 становника по километру квадратном. Од етничких група, у земљи највише има Казака (68,5%), потом "иду" Руси (18,9%), Узбеци (3,3%), Ујгури (1,5%), Украјинци (1,4%), Татари (1,1%), Немци (1%) и остали са 4,5% популације, из чега закључујемо да Руси чине значајан део популације што је још један аргумент зашто ће Путин увек стати у одбрану ове земље, дакле одбрану не само савезника, већ и руског становништва било где ван граница Русије, што је доктрина коју је он већ јавно прокламовао.
Када је религија у питању, 72% становништва су муслимани (углавном сунити), 23,1% хришћани (углавном православни), 4% становника се изјаснило као нерелигиозно, а 5% становника припада другим мањим конфесијама. Дакле, Казахстан је муслиманска земља и веома би био погодан за развијање радикалних идеја, што је вероватно била замисао западних центара моћи, што се срећом неће обистинити. Земља је превише важна карика у одбрани Русије и руских интереса, да би Москва такав пех олако дозволила.
Да сумирамо, Казахстан се налази на стратешки изузетно важном месту у централној Азији. Највећа је земља у овој регији. Изузетно дугачком границом се ослања на Русију, али једним делом, малим додуше додирује и Кину.
Уколико председник Казахстана говори истину о умешаности западних земаља у догађаје у Казахстану, а велике су индиције да је то тачно и да је све што се догађа у земљи планирано из иностранства, у случају да се хипотетички њихови планови и остваре и да актуелни политички систем Казахстана доживи фијаско и да се земља окрене против Русије и Кине, тада би њено тло постало изузетно повољно за долазак међународних џихадистичких група, постало би база за даље покретање терористичких акција не само у Русији, већ и у Кини која се већ годинама бори против ујгурског сепаратизма и тероризма.
То би већ био велики проблем за обе земље и Русију и Кину. Кинески мегапројекти везани за Нове путеве свиле и експлоатацију нафтом богатог Синкјанга би били доведени у питање, Ујгури би много лакше вршили упаде на западу Кине, а Русија не би могла да издржи на више фронтова, европском и азијском. Запад би “убио две мушице једним ударцем”, на то и циља све време.
Међутим, савремена Русија и Кина нису Русија из времена Јељцина или Кина из времена Опијумских ратова 19. века да би тек тако поклекле и дозволиле легитимизацију терориста и западних агентура и њихово институционализовање у великој савезничкој држави као што је Казахстан. До тога сигурно неће доћи, а у то се можемо и уверети кроз чврсту решеност Путина, Лукашенка и Пашињана да стану у одбрану Казахстана.
