NAPAD NA KAZAHSTAN JE UDAR NA RUSIJU, ALI I KINU: Da li je zapad "jednim udarcem hteo da ubije dve muve"?
Kazahstan je u novu 2022. godinu ušao veoma turbulentno
Niko nije očekivao da će centralnoazijska država koja beleži visok privredni rast doživeti 2. januara masovne i ne samo masovne već i veoma nasilne demonstracije. One su započele najpre na zapadu zemlje u regiji Mangistau i tamošnjim gradovima da bi se nasilni protesti vrlo brzo prebacili i na najveći grad u zemlji Almati (Alma Ata).
Glavni grad Nur-Sultan ostao je pošteđen jezivih scena koje su se događale na ulicama Almatija.
SMRTONOSNI SUKOBI U KAZAHSTANU I DALJE TRAJU: Među žrtvama i DVOJE DECE, jedno PREMINULO (VIDEO)
PUTIN RAZGOVARAO SA LUKAŠENKOM I PAŠINJANOM: Dogovoren naredni korak povodom krize u Kazahstanu
NEREDI U KAZAHSTANU UNAPRED PRIPREMLJENI: Pomoć ekstremistima stigla iz inostranstva, uskoro će u potpunosti biti uspostavljen mir!
Povod za izbijanje sukoba bilo je navodno opšte nezadovoljstvo poskupljenjem gasa i goriva u zemlji, a vlasti su tvrdile da je poskupljenje posledica kretanja cena energenata na berzama. Međutim, narod je izašao na ulice i pokrenuo talas u prvi mah mirnih protesta, ali se ubrzo videlo da protesti prerastaju u pobunu, pa čak i ustanak protiv aktuelnih pro-ruskih vlasti u državi.
Hiljade ljudi je u Almatiju krenulo na policiju i ubrzo su se na udaru demonstranata našle najvažnije institucije i vladine zgrade u prestonici. Napadnuto je predsedništvo, srušen je spomenik bivšem predsedniku Nursultanu Nazarbajevu, popaljena su brojna policijska vozila, ubijeno je 26 policajaca iz vatrenog i hladnog oružja, pa je ubrzo morala i vojska da se umeša u sukob i sporeči dalju eskalaciju i mogući građanski rat u zemlji.
Aktuelni predsednik zemlje Kasim Žomart Tokajev nije čekao skrštenih ruku, reagovao je gotovo odmah na prvu pojavu nasilja na ulicama i naredio policijskim i vojnim snagama zemlje da slobodno upotrebe silu protiv naoružanih ekstremista koji odbiju da se predaju vladinim snagama.
Kao prvu meru, Tokajev je odmah raspustio vladu i smenio Nursultana Nazarbajeva sa čela bezbednosnih službi zemlje i preuzeo kontrolu nad njima. Dao je vojsci i policiji odrešene ruke da povrate mir i bezbednost građana u zemlji.
Kako je situacija vremenom postajala sve opasnija po opstanak zemlje i kako je država klizila ka pojavi opšte anarhije na ulicama, Tokajev je bio prinuđen da pozove Organizaciju ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) u pomoć. Tražio je da ODKB interveniše u Kazahstanu, na šta je predsedavajući ove organizacije, jermenski premijer Nikol Pašinjan odmah potvrdno i odgovorio.
Ubrzo su poleteli prvi avioni sa mirovnim snagama članica ODKB-a prema Kazahstanu. Tako su najpre Rusi poslali 45. puk Vazdušno-desantnih snaga Rusije, a potom su taj potez sledili Belorusija sa svojom specijalnom jedinicom, Kirgizija sa jedinicom poznatijom kao “Škorpioni”, Tadžikistan I naposletku Jermenija sa slanjem oko 100-ak svojih specijalaca u okviru mirovnih snaga koje će uspostaviti red i mir u zemlji zajedno sa kazahstanskim oružanim snagama i policijom.
Nije prošlo mnogo vremena, kazahstanske snage su se reorganizovale i krenule u kontranapad na naoružane bande rasute svuda po Almatiju, posebno kod vladinih institucija i na glavnim trgovima. Počela je vojna operacija čišćenja terena od kako se na kraju ispostavilo ekstremista naoružanih do zuba. Akcije hapšenja su i dalje u toku i do sada je uhapšeno više od 4.000 izgrednika, ali broj uhapšenih raste iz sata u sat. Mnogi od uhapšenih ekstremista su priznali da su dobili novac iz inostranstva za ono što su radili, a neki su čak dodali tome u prilog da su bili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci i da su gubili razum i kontrolu nad sobom, pa su ubijali kazaške policajce, vojnike i civile na ulicama.
Na brojnim video snimcima koji su kružili ovih dana internetom, posebno na platformama Tviter i Telegram objavljivani su zastrašujući snimci nasilja nad vladinim snagama. U napadu na vojsku i policiju korišćeno je vatreno malokalibarsko oružje, razne vrste hladnog oružja poput noževa, žica, macola, sekira, buldožerima su probijali vojne barikade i uletali u zgrade i institucije, palili, lomili, pljačkali radnje i iznosili sve redom iz njih, itd..
Sada je situacija već u znatnoj meri promenjena jer su vojska i policija izvršile reorganizaciju na ulicama, ali se pucnji i detonacije još uvek mogu čuti. Predsednik države je čak objavio podatak da je ovo bio orkestrirani pokušaj da se Kazahstan destabilizuje i udalji od Rusije, a da je priča oko poskupljenja goriva i gasa samo bila paravan za početak nasilja. Šef države je zamrznuo odluku o povećanju cena energenata na šest meseci, ali je nasilje uprkos tome nastavljeno na ulicama, što je još jedan pokazatelj da je cilj svega zapravo bio pokušaj destabilizacije zemlje, a ne borba za ljudska prava. Tokajev je ukazao da je napad na Kazahstan izvršen u čak šest talasa i da je zadatak za to dobilo oko 20.000 dobro obučenih i naoružanih terorista od kojih velika većina nije ni govorila kazaškim jezikom.
Ne treba smetnuti s uma da bi svaka promena vlasti ili bolje rečeno urušavanje trenutnog poretka u Kazahstanu dovela do situacije koja bi veoma ličila na ono što se dogodilo u Ukrajini ili Siriji, a došlo bi i do toga da bi mnoge ekstremističke grupe poput Al-Kaide ili Islamske države pronašle sebe u celoj toj situaciji, posebno ako uzmemo u obzir da je Kazahstan zemlja sa većinskim muslimanskim stanovništvom koje pripada sunitskom islamu. Dakle, idealno tlo za uspostavljanje budućeg kalifata.
Međutim, ipak je to malo verovatno jer je Kazahstan više puta potvrdio svoju lojalnost politici ruskog predsednika Vladimira Putina, a to je da ruski šef države na “blisko inostranstvo” ili zemlje bivšeg SSSR-a i aktuelne članice ODKB-a podjednako gleda kao što gleda na Rusiju. Napad na neku od njih jednak je napadu na Rusiju i on oko toga ne polemiše.
Putinove “crvene linije” su više puta pokušali da pređu kako na Krimu, u Donbasu, Belorusiji, tako sada i u Kazahstanu. Slanjem trupa, ruski predsednik jasno stavlja do znanja da stezanje obruča oko Rusije više ne pije vodu, što je već pokazao na slučaju Gruzije 2008. godine.
Pored toga, treba spomenuti i to da je Kazahstan u ekonomskom i političkom smislu neverovatno važan za Rusiju. Velike svetske količine uranijuma se nalaze u ovoj zemlji, ova država je veliki proizvođač nafte i prirodnog gasa, a bogata je i brojnim drugim rudama poput hroma, cinka, zlata, mangana i dijamanata koji se koriste u širokom rasponu industrijske proizvodnje.
Strateški je Kazahstan neodvojiv od Rusije, jer iako je njen veliki saveznik, on je i tampon zona prema svetu koji može predstavljati potencijalnu pretnju i direktnu opasnost po Rusiju, a tu je i Kaspijsko more kao izuzetno važna vojno-strateška i ekonomska tačka.
Bivši predsednik Nursultan Nazarbajev je vodio zemlju praktično od sticanja nezavisnosti posle radspada SSSR-a 1991. godine sve do 2019. godine i zemlja je išla uzlaznom putanjom ekonomskog razvoja i prosperiteta, posebno početkom ovog veka.
Dolaskom Kasima Žomarta Tokajeva na čelo Kazahstana, uvedena je veća demokratičnost u politički sistem zemlje, sprovedena je izvesna kultura opozicije, otvorenog parlamenta i veće transparentnosti u čemu možemo možda i pronaći jedan deo krivice zbog onoga što sada vidimo na ulicama gradova u Kazahstanu.
Kazahstan je članica brojnih međunarodnih organizacija kao što su Zajednica nezavisnih država, Šangajska organizacija za saradnju, Savet Evro-atlantske saradnje, Individualni akcioni plan partnerstva sa NATO-om, Turski savet, Turksoy, članica je OEBS-a, UNESCO-a, Organizacije islamske saradnje, STO...
Ova centralnoazijska država ima nešto više od 19 miliona stanovnika i ogromnu teritoriju od oko 2,7 miliona kvadratnih kilometara sa niskom prosečnom naseljenošću od 7 stanovnika po kilometru kvadratnom. Od etničkih grupa, u zemlji najviše ima Kazaka (68,5%), potom "idu" Rusi (18,9%), Uzbeci (3,3%), Ujguri (1,5%), Ukrajinci (1,4%), Tatari (1,1%), Nemci (1%) i ostali sa 4,5% populacije, iz čega zaključujemo da Rusi čine značajan deo populacije što je još jedan argument zašto će Putin uvek stati u odbranu ove zemlje, dakle odbranu ne samo saveznika, već i ruskog stanovništva bilo gde van granica Rusije, što je doktrina koju je on već javno proklamovao.
Kada je religija u pitanju, 72% stanovništva su muslimani (uglavnom suniti), 23,1% hrišćani (uglavnom pravoslavni), 4% stanovnika se izjasnilo kao nereligiozno, a 5% stanovnika pripada drugim manjim konfesijama. Dakle, Kazahstan je muslimanska zemlja i veoma bi bio pogodan za razvijanje radikalnih ideja, što je verovatno bila zamisao zapadnih centara moći, što se srećom neće obistiniti. Zemlja je previše važna karika u odbrani Rusije i ruskih interesa, da bi Moskva takav peh olako dozvolila.
Da sumiramo, Kazahstan se nalazi na strateški izuzetno važnom mestu u centralnoj Aziji. Najveća je zemlja u ovoj regiji. Izuzetno dugačkom granicom se oslanja na Rusiju, ali jednim delom, malim doduše dodiruje i Kinu.
Ukoliko predsednik Kazahstana govori istinu o umešanosti zapadnih zemalja u događaje u Kazahstanu, a velike su indicije da je to tačno i da je sve što se događa u zemlji planirano iz inostranstva, u slučaju da se hipotetički njihovi planovi i ostvare i da aktuelni politički sistem Kazahstana doživi fijasko i da se zemlja okrene protiv Rusije i Kine, tada bi njeno tlo postalo izuzetno povoljno za dolazak međunarodnih džihadističkih grupa, postalo bi baza za dalje pokretanje terorističkih akcija ne samo u Rusiji, već i u Kini koja se već godinama bori protiv ujgurskog separatizma i terorizma.
To bi već bio veliki problem za obe zemlje i Rusiju i Kinu. Kineski megaprojekti vezani za Nove puteve svile i eksploataciju naftom bogatog Sinkjanga bi bili dovedeni u pitanje, Ujguri bi mnogo lakše vršili upade na zapadu Kine, a Rusija ne bi mogla da izdrži na više frontova, evropskom i azijskom. Zapad bi “ubio dve mušice jednim udarcem”, na to i cilja sve vreme.
Međutim, savremena Rusija i Kina nisu Rusija iz vremena Jeljcina ili Kina iz vremena Opijumskih ratova 19. veka da bi tek tako poklekle i dozvolile legitimizaciju terorista i zapadnih agentura i njihovo institucionalizovanje u velikoj savezničkoj državi kao što je Kazahstan. Do toga sigurno neće doći, a u to se možemo i uvereti kroz čvrstu rešenost Putina, Lukašenka i Pašinjana da stanu u odbranu Kazahstana.
