КОРЕЈСКО ПОЛУОСТРВО: Место на коме почиње Трећи светски рат?!

Од Ајзенхауера до Обаме и од Мао Цедунга до Си Ђинпинга примирје је поштовано. Толико дуго траје да смо и заборавили да пре 60 и кусур година није потписан мировни споразум.

КИНА СЕ СПРЕМА ЗА РАТ?! Распоређено још 100.000 војника на граници

Трамп сазвао ХИТАН састанак: Цео Сенат иде у Белу кућу! Ово ће бити тема разговора

У клинчу великих сила

У дипломатским кулоарима често се каже да ако икада избије трећи светски рат - то ће се догодити на 38.паралели која дели Корејско полуострво. Не постоји ниједно друго место на планети на којем се таквим интензитетом сударају интереси двеју суперсила (Кина и САД), двеју регионалних сила (Русија и Јапан), и двају заклетих непријатеља, Северне и Јужне Кореје. У кругу од само пар стотина километара налазе се, лицем у лице, четири нуклеарне силе, и две које би то могле врло брзо да постану.

Сједињене Државе имају близу 30.000 војника у јужном делу полуострва, Кина је увек себе видела као старијег брата и заштитника Корејаца, Русија и поред тога што има само 17 километара копнене границе са Северном Корејом, због крхкости њеног Далеког истока не би волела да види на својој граници Јенкије и ракетни штит на истоку (већ је довољан НАТО на западу), Јапану су готово подједнако опасни сценарији уздизања Северне Кореје на степен другоразредне нуклеарне силе (са Израелом, Индијом и Пакистаном) као и евентуално потпадање читавог полуострва под кинеску или руску сферу утицаја.

ВОЈСКА НА УЛИЦАМА СЕВЕРНЕ КОРЕЈЕ: Одржана масовна вежба артиљерије на Дан годишњице

Хенри Кисинџер и Ендру Маршал

Могућност сукоба између две Кореје знатно расте са доласком Доналда Трампа у Белу кућу јер су сарадници које је њујоршки тајкун изабрао листом следбеници Ендруа Маршала, заговорника обрачуна са Кином. Још од Никсоновог времена, америчку спољну политику на Далеком истоку креирали су Хенри Кисинџер и Ендру Маршал.

Први је био Никсонов државни секретар и креатор отварања пута сарадње са Кином у функцији победе у Хладном рату nad SSSR-om, у Кисинџеровој оптици САД и Кина би морале да науче да коегзистирају и да кроз "коеволуцију" успоставе нови систем заједничког управљања светом. Други је у истом периоду, почетком седамдесетих прошлог века, ушао у Пентагон, и од тада па све до пре нешто више од годину дана водио најутицајнији "think-tank" америчког министарства одбране "Office of Net Assesment"; Маршал је још у другој половини осамдесетих, пре него што ће se SSSR urušiti, саветовао да се у тајности крене у планирање стратегије за, по његовом мишљењу, неизбежни сукоб са комунистичком Кином, јер је пре свих предвидео вртоглави успон Народне Републике.

Напетост расте: Америка упутила нуклеарну подморницу ка Северној Кореји

Северна Кореја

- Корејци са две стране 38. паралеле готово да не говоре више исти језик. На северу су остали верни старој верзији, док су на југу језик толико променили и англофонизовали да је разлика попут оне између старословенског и модерног српског језика.

Захваљујући својој привилегованој позицији директора Пентагоновог труста мозгова Маршал је "одшколовао" неколико генерација на својој теорији неминовног обрачуна са Кином. Са уласком Трампа у Белу кућу, Рика Тилерсона у Стејт департмент и Џејмса Матиса у Пентагон, куцнуо је час за Маршалове "апостоле" у новој америчкој администрацији. За разлику од Кисинџера који је пропагирао политику коеволуције и коегзистенције САД и Кине и од администрације Барака Обаме чији је циљ био "ограничавање" кинеске сфере утицаја и држање под контролом Кинеског змаја, Маршалова идеја је много радикалнија и подразумева редимензионирање Кине и њене улоге.

ТРАМП УПОЗОРАВА: Хтели да причамо или не, Северна Кореја је стварна претња свету

С обзиром на то да Кина не може да се уруши као Совјетски Савез јер је показала много већу економску жилавост, отпорност али и флексибилност od SSSR-a, неопходно је створити амбијент у којем ће комунистичка Кина мало-помало бити угушена а у Пекингу успостављена власт која неће имати амбиције да угрожава хегемонију САД на планети. Није нужно да дође до отвореног рата између Кине и САД, врло је могуће да се две силе као некада Вашингтон i SSSR u азијским, латиноамеричким или афричким државама обрачунавају користећи локалне сукобе несрећних народа. У том смислу је Корејско полуострво много погодније и извесније, као поприште кинеско-америчког одмеравања снага, него Тајван или нека друга земља.

За посао редимензионирања Кине, Вашингтону су потребне регионалне силе на западној обали Пацифика, од Јапана, Јужне Кореје преко Тајвана до Вијетнама, и свакако Русија. Маршалови апостоли понављају да је само неспособност и серија грешака Барака Обаме направила од Русије непријатеља и омогућила Москви да створи утисак у западном јавном мњењу да је много јача.

Трамп се окомио на Ким Џонг Уна: Оштрије санкције за Северну Кореју! Прете ЦЕЛОМ СВЕТУ!

- Како земља чији је бруто национални производ на нивоу Канаде и Шпаније, преживљава захваљујући извозу сировина, у великом је демографском паду, може да буде виђена као планетарна сила, на истом нивоу као САД - реторичко је питање нове поставке људи који ће водити Пентагон и Стејт департмент. Вашингтон ће покушати да се нагоди са Москвом, и ко би боље од Рекса Тилерсона, носиоца руског Ордена пријатељства, могао боље да испреговара "посао" са Владимиром Путином?

НР Кина и Северна Кореја

У Пекингу се историчари и данас питају да ли је Мао Цедунг погрешио када је одлучио да притекне у помоћ корејском "млађем брату" Ким Ил Сунгу уместо да изврши инвазију на Тајван, где се склонио Чанг Кај Шек. Северна Кореја се показала неповерљива још током рата и поред велике кинеске помоћи. Ким Ил Сунг je preferirao SSSR, због чега се и нашао на удару оштрих критика и омаловажавања од стране партизана Културне револуције у Кини. Односи нису много поправљени ни са Денг Сјаопингом будући да је Цедунгов наследник кренуо путем индустријализације, тржишне економије и отварања према свету које је већ практиковао Парк Чунг Хи у Јужној Кореји, остварујући завидне резултате и подижући десетоструко бруто национални производ.

ОЗБИЉНО УПОЗОРЕЊЕ: Ракете Ким Џонг Уна могу да ДОБАЦЕ ДО БЕОГРАДА! (ФОТО)

И поред тога што је Ким Џонг Ун у најбољем стаљинистичком маниру извршио чистке, поготово елемената који су заговарали филокинеске позиције, он је свестан да његов деспотизам може да преживи само на претњи употребе атомске бомбе, а држава захваљујући трговини и помоћи која долази с друге обале реке Јалу. Кинески председник Си Ђинпинг није случајно дефинисао своју земљу као "одговорну силу" алудирајући на чињеницу да међу нуклеарним силама постоје и оне неодговорне. По антономазији у ту категорију улази Северна Кореја. Одржавање у животу режима у Пјонгјангу је за Пекинг фундаментално јер је гарант, са најмањим ризиком по Кину, прве и најозбиљније одбране од реализације Маршаловог плана.

Јапанци У ПАНИЦИ због ракетних проба Северне Кореје! Спремају се за НУКЛЕАРНИ РАТ!

Атомска бомба као полиса осигурања Северне Кореје

Као што је било наивно мислити да ће Ким Џонг Ун бити мање тиранин зато што се школовао у Европи, и то у Швајцарској (довољно је било сетити се Пол Пота који је одрастао у Паризу па га то није ни за јоту учинило племенитијим), тако је без покрића веровање да би Ким Џонг Ун могао да прихвати било какву понуду која би подразумевала одрицање од нуклеарног наоружања.

После судбине коју су доживели Садам, Гадафи, Мубарак, и мање параноичним деспотима него што је Ким Џонг Ун постало је јасно да је атомска бомба својеврсна полиса осигурања за режим. Полубрат Ким Џонг Уна, који је у некој врсти изгнанства у Кини, Ким Џонг Нам је у једној реченици објаснио пат-позицију у којој се налази режим у Пјонгјангу:

- Без економских реформи, држава ће банкротирати, али са економским реформама расте опасност од колапса самог режима.

Ким Џонг Намова поставка би савршено одговарала истини да две велике комшијске земље немају интерес да највећи затвор на свету не банкротира.

ТЕЛЕФОНСКИ РАЗГОВОР ДВОЈИЦЕ ЛИДЕРА: Си поручио Трампу да се све стране уздрже око Северне Кореје

Рат севера и југа који још увек траје

Рат између две Кореје није окончан, 1953. године потписано је тек примирје које је санкционисало поделу полуострва на два дела, али се ниједна страна није одрекла сна да загосподари читавим полуострвом. Од Ајзенхауера до Обаме и од Мао Цедунга до Си Ђинпинга примирје је поштовано. Толико дуго траје да смо и заборавили да пре 60 и кусур година није потписан мировни споразум. За Кину, која је дала пресудну војну подршку Ким Ил Сунгу, оснивачу Северне Кореје, Корејски рат је био отпор Америци; за Русију, односно tadašnji SSSR, и САД био је то "ватрени" почетак Хладног рата.

У игри великих сила корејски народ, тек изашао испод јарма готово полувековне јапанске окупације, имао је несрећу да је на једној, северној, страни био тиранин Ким Ил Сунг којем би на суровости и Стаљин могао да позавиди, а на другој, јужној, диктатор најгорег кова Сингман Ри, толико бескрупулозан да је своју партију назвао Либералном, док су његови одреди убица и мучитеља садистички вршили тортуру над свима који нису били по његовој вољи.

Кина ЗАОШТРИЛА односе са Северном Корејом

Једина ствар која спаја Северну и Јужну Кореју јесте догматска идеја о уједињењу двеју Кореја, која је сваким даном све више бизарна. Иако је мало Корејаца који ће јавно признати да је подела Корејског полустрва на јужни и северни део много старија од оне из 1953. године, чињеница је да историја бележи још од десетог века линију демаркације између две Кореје. У супротном, подела која је настала у огњу Хладног рата била би превазиђена са његовим завршетком, као у Немачкој.

Чека га ТЕШКА робија: У Северној Кореји ухапшен још један Американац

Династичка диктатура

Северна Кореја није више, ако је икада и била, комунистичка диктатура. Реч је о једној династичко-војној диктатури са конфучијанством као идеолошком подлогом. То се најбоље види кроз династичку смену и обожавање, у религијском значењу речи, покојних лидера. За званични Пјонгјанг Ким Ил Сунг је и даље жив. Будући да је вечни председник, не може да умре. Са доласком на власт Ким Џонг Ила а затим и Ким Џонг Уна, марксизам и лењинизам су маргинализовани из јавног живота и званичних државних докумената. Остали су само фигуративно у партијском статуту, више као плезир кинеској Комунистичкој партији и спона која повезује две монопартијске диктатуре.

О Северној Кореји проверене чињенице су веома оскудне, и оно мало вести што пређе 38. паралелу на југу или реку Јалу и Тумен на северу врло је дискутабилне кредибилности. Тим пре што је филтрирано од крајње непоузданих јужнокорејских обавештајних служби (показало се више пута да су биле нетачне) или од кинеских и руских агенција. Од када је Ким Ил Сунг освојио власт у Северној Кореји, говори се о непосредном краху режима у Пјонгјангу, иста матрица је остала у употреби и током тираније Ким Џонг Ила и актуелне Ким Џонг Уна.

У ИРАНУ ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ: Следе неизвесни избори и борба између реформиста и конзервативаца

Северна Кореја је регионална војна машинерија коју не треба потценити

Једно је сигурно, Северна Кореја је нуклеарна сила, истина трећеразредне категорије, са неколико атомских бомби (по песимистичким проценама, има их око 20) и за пар година биће спремна да се уздигне у ранг Индије, Пакистана и Израела по нуклеарном потенцијалу, има највећи број војника по глави становника и структуру становништва која не даје велике наде за евентуални преврат. У игри великих сила корејски народ, тек изашао испод јарма готово полувековне јапанске окупације, имао је несрећу да је на једној, северној, страни био тиранин Ким Ил Сунг, а на другој, јужној, диктатор најгорег кова Сингман Ри.

СЕВЕРНА КОРЕЈА ПОНОВО ПРЕТИ: Потопићемо амерички носач авиона!

Јужна Кореја

Јужна Кореја је у року од пар деценија, почев од војних диктатура, пре свега Парк Чунг Хија (оца актуелне председнице у оставци Парк), кренула путем индустријализације и економског препорода који је доживео прави бум када се земља демократизовала током последњих година прошлог века. Данас је Јужна Кореја 11. економија света чији грађани зарађују у просеку 40 пута више од њихових, условно речено, сународника са севера.

Земља са највећим бројем самоубистава и најмањим наталитетом у Азији

Па опет је нешто труло у држави јужнокорејској. Имају најмањи наталитет у Азији и највећи број самоубистава. Два пиластра на којим је почивао јужнокорејски сан, стабилни председнички систем и индустријски конгломерат озбиљно су уздрмани. Сеул ће у овој години највероватније ући у рецесију, штавише сигурно после скандала који су погодили њихову перјаницу Самсунг. Ни политичка криза није мање озбиљна. Корупције и злоупотребе положаја има у свим, чак и најуређенијим државама, али за једну пристојну земљу велика је брука да њен председник буде марионета у рукама једног шарлатана и да се важне одлуке доносе на основу "визија", "гатања" и "пророчанства", попут оног да ће режим у Северној Кореји пасти за две године, што је био стуб политике Паркове.

Кренуле заједничке вежбе: Јапански бродови се придружују америчком носачу авиона

Успеси Јужне Кореје

Ипак, не треба потценити високи степен грађанске свести који су показали Јужнокорејци, као и медији који су обавили велики део посла у раскринкавању мреже мешетарке Чои Сун Сил под чијим утицајем је била председница Парк Геун Хје. Преко два милиона Корејаца окупљало се на протестима у Сеулу, на сто метара од Плаве куће (председничка резиденција) а да нису забележени већи инциденти, штавише сами протестанти су спречили пар усијаних глава које су желеле да крену на председничку палату. Јужна Кореја освојила је свет својим телефонима, таблетима, телевизорима, аутомобилима, бродовима, Бан Ки Мун је десет година водио UN, Psy je са својим хитом "Gangnam Style" постао први човек чији је спот виђен на Јутјубу милијарду пута, бивши председник Ким Дае Џун добио је Нобелову награду за своју "сунчану политику" отварања према Северној Кореји, и током последњих деценија земља је у више наврата показала да има капацитет да изађе из кризе, можда уз помоћ Зимских олимпијских игара које ће бити одржане следеће године у Пјонгчангу, баш као што су Олимпијада у Сеулу 1988. године и Мундијал 2002. године дали велики замајац читавом јужнокорејском друштву.

Професор историје предвидео Трампову ПОБЕДУ а сада предвиђа његов ОПОЗИВ!

Јачање напетости у региону

Дакле, Пјонгјанг се бори са егзистенцијалном кризом а Сеул са кризом идентитета, што чини корејски театар још запаљивијим, не само због физичког додиривања интереса великих светских и регионалних играча, већ и због двоструких, па чак и троструких партија које играју све стране. У геополитичком квадрату САД-Кина-Јапан-Русија сви покушавају да обезбеде тактичку предност користећи директно или индиректно Пјонгјанг и Сеул. У тој чорби су добро пливали, до сада, "династија Ким" на северу и пар тајкуна који држе, дефакто, власт на југу.

Јужна Кореја је потребна САД да би имале оправдање зашто држе толико војника у непосредној близини Кине, као и za protivraketni štit, tzv. THAAD, који у Пекингу виде на исти начин на који Русија посматра противракетни штит у Европи - као америчку опасност. Ни Кинези, као ни Руси, не верују Вашингтону да је штит направљен да би заштитио Јужну Кореју од нуклеарног напада Северне Кореје, односно Европу од напада Ирана. За САД у предстојећем сукобу са Кином, по било ком основу, трговинском или оружаном, Јужна Кореја је фундаменталан савезник заједно са Јапаном и Тајваном.

ПОНОВО СТРАХУЈУ ОД КИМА: Јужна Кореја подигла степен приправности на највиши ниво

Балансирање великих сила на Корејском полуострву

Званични Пекинг из чисто прагматичних разлога трпи Ким Џонг Уна. Као што је толерисао његовог деду и оца, не гајећи никакав респект према њима, штавише презирући их. Кинезима је потребна династија Ким да би користећи њу, као плашт, стали на пут могућем уједињењу острва јер не желе да имају копнену границу са земљом која је добровољно предала команду својих војних снага САД, тим пре што у Манџурији и дуж границе живи веома бројна корејска заједница која би могла лако да се претвори у неку врсту пете колоне. Паралелно, Пекинг балансира политику према Сеулу, јер је Јужна Кореја у економском контексту веома важан партнер и у евентуалном сукобу са Јапаном потенцијални савезник, по принципу "непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ".

Јапан је званично, под притиском САД, савезник Јужне Кореје, али неповерење између Токија и Сеула је реципрочно, баш као и мржња између два народа, цементирана јапанском окупацијом из прошлог века. Јапану највише одговара постојећи статус кво, с обзиром на то да би уједињена Кореја била јачи економски конкурент, а у случају да уђе у кинеску сферу представљала би и опасност по безбедност Земље излазећег сунца, јер би се Кореја претворила у "велику кинеску луку" у Јапанском мору. Истовремено, Јапан с опрезом прати и промене у Вашингтону, није нимало случајно што је јапански премијер Шинзо Абе био први страни званичник којег је Доналд Трамп срео после победе на председничким изборима у САД. Досада је пакт између Јапана и САД био базиран на постулату да Вашингтон гарантује безбедност Токију а Јапан се одриче своје неоимперијалне политике и амбиције да постане нуклеарна сила.

СЕВЕРНА КОРЕЈА УПОЗОРАВА: Спремни смо да одговоримо ратом на рат!

Москва је до kraha SSSR-a održavala у животу Северну Кореју, трговинска размена између две земље износила је преко две милијарде долара пре 26 година. Данас, и поред напора Путинове Русије да унапреди сарадњу са Пјонгјангом, не прелази сто милиона долара. Прокламована политика Москве "Повратак на исток" ставља обе Кореје у готово исту раван, Пјонгјанг мало више у геополитичком а Сеул у економском контексту. Из руског угла најбоље решење је мирна коегзистенција и сарадња двеју Кореја, док су за Кремљ једнако лоша решења да читаво полуострво уђе у сферу било кинеске или америчке доминације.

Пјонгјанг се бори са егзистенцијалном кризом а Сеул са кризом идентитета, што чини корејски театар још запаљивијим, не само због физичког додиривања интереса великих светских и регионалних играча, већ и због двоструких, па чак и троструких партија које играју све стране. У геополитичком квадрату САД-Кина-Јапан-Русија сви покушавају да обезбеде тактичку предност користећи директно или индиректно Пјонгјанг и Сеул. У тој чорби су добро пливали, до сада, "династија Ким" на северу и пар тајкуна који држе, дефакто, власт на југу.

Трамп: Кина је у могућности да реши проблем Северне Кореје

Највећа колатерална опасност од геополитичког надмудривања око две Кореје јесте оживљавање трке у нуклеарном наоружавању. Трампова изјава "ако имамо атомске бомбе, зашто их не бисмо употребили", уз најаву инвестирања у нове нуклеарне програме и довођење у питање алијансе са европским чланицама у НАТО, као и са савезницима на Пацифику, Јапаном и Јужном Корејом, својеврсни су позив на нову трку.

Не треба заборавити ни да су Русија и Обамина администрација допринеле да се крене у припреме за нову трку у нуклеарном наоружавању. Тајван, Јужна Кореја и друге земље с проблемима са забринутошћу су констатовале да су САД мирно прихватиле одвајање Крима од Украјине, као и да Вашингтон није реаговао чак ни када је Башар ел Асад прешао црвену линију (употреба хемијског наоружања) коју је повукао лично БаракОбама.

10 разлога зашто Трамп НИКАДА неће да нападне Северну Кореју!

Токио, Сеул и Тајпеј имају потенцијал да, у релативно кратком периоду, створе нуклеарни арсенал ако остану без америчког кишобрана. У Европи би Немачка могла да се придружи Француској и Великој Британији у клубу нуклеарних сила ако Трамп покуша да демонтира Северноатлантску алијансу. Имајући на уму изразито антииранску композицију у Трамповом кабинету, Пентагону и Стејт департменту, може се очекивати и да Иран убрза рад на стварању атомског оружја, а то би за последицу имало и стварање нуклеарног програма, како у Саудијској Арабији, тако и у Турској, а вероватно и у Египту.

Случајно или не, и Анкара и Ријад су у претходним месецима потписали уговоре са Русијом о конструисању нуклеарних централа за цивилну употребу, као и Каиро. Тако би у кругу од само неколико година број држава са нуклеарним потенцијалом био готово удвостручен: с постојећих девет на седамнаест. И број нуклеарних аспираната би порастао. Некоме би оправдање биле комшијске претње, стварне или умишљене, некоме средство за одвраћање, а највише би било, с обзиром на пораст броја недемократских земаља, претендената који би у нуклеарном арсеналу видели доживотну полису осигурања личне власти.