ЛАЗАНСКИ УПОРЕДИО СНАГЕ! Ко је јачи: Русија или НАТО!? Сурова реприза историје! СВЕ БИ БИЛО ГОТОВО ЗА 7 ДАНА!
Излазак Америке из споразума о евроракетама практично руши целокупну досадашњу структуру нуклеарних лимита и договора, али је, на један начин, пореметио и конвенционални баланс моћи у Европи, тврди новинар, писац и војно-политички коментатор Мирослав Лазански чију колумну за Политику преносимо у целости.
Десетог маја 1940. године Хитлеров Вермахт је извршио изненадни напад на Белгију и Француску у шумама Ардена. Било је то велико изненађење за Французе и Британце, била је то врло смела операција Вермахта, јер је брдовити терен, обрастао смреком и храстовима, био неподесан за пролаз тенкова. Француска армија, заједно са британским, белгијским и холандским снагама, имала је управо онолико дивизија и тенкова колико и Немачка. Плус што су западни савезници уживали традиционалну предност у виду одбрамбених позиција, белгијских утврђења и Мажино линије.
Ипак, немачка машинерија муњевитог рата изненада је концентрисала седам оклопних дивизија ради локалне премоћи, пресекла савезничке линије и "панцери" су прошли. Немци су за неколико дана стигли до Ламанша, за седам дана разбили су француску војску, а за шест недеља Француска је капитулирала.
Данас, толико година после Денкерка, балтичке земље НАТО-а страхују да им се не понови сценарио Ардена, овог пута у руској изведби. Данас, Американци јавно признају да немају средства одбране од руског хиперсоничног оружја типа "авангард". При чему Британци јавно тврде да руска армија, у случају сукоба у Европи, може за три дана да из игре избаци већину европских армија чланица НАТО-а. Истовремено, Вашингтон најављује свој излазак из споразума о елиминацији ракета кратког и средњег домета, САД опремају своје базе у Румунији и у Пољској не само системима "еџиз" већ и офанзивним ракетама, ратни бродови НАТО земаља које не излазе на Црно море и Балтик све више бораве управо у Црном и Балтичком мору, на копненим границама Русије концентрише се све више конвенционалног суперпрецизног оружја, али и војника НАТО-а, маневри су све чешћи и већи...
Наравно, и Русија на све то одговара адекватним потезима, јер излазак Америке из споразума о евроракетама практично руши целокупну досадашњу структуру нуклеарних лимита и договора, али је, на један начин, пореметио и конвенционални баланс моћи у Европи. И ту долазимо до питања: ко је јачи у Европи, НАТО с Америма или Руси?
СПРЕМАЈУ СЕ ЗА БОРБУ?! Украјина се НАОРУЖАВА! Набављају 20 нових ТИПОВА ОРУЖЈА!
Наиме, некада су Совјети, чија је тактика продора оклопних снага била слична немачком "блицкригу", имали на централном европском фронту тенковску предност у односу 2,3 : 1. У то је време Западна Немачка, широка само 150 миља и чије је становништво и индустрија углавном концентрисано близу границе с Источном Немачком, имала мању позадину за маневар него што је имала Француска 1940. године, па није могла на класичан начин да мења простор за време. То исто данас важи и за балтичке државе, оне не могу, ни у којем случају, мењати простор за време у случају сукоба са Русијом. У једном таквом сценарију све НАТО снаге које би се тамо нашле биле би заробљене у року од 48 сати јер је таква географија. Била би то сурова реприза Ардена. Поготово што у балтичким земљама живе и Руси...
Наравно да ће Москва званично негирати да има било какве агресивне намере према том простору, но једно је ситуација у миру, а друго је ако НАТО наметне Русији војни изазов и дође до сукоба. Шта би било после Ардена на Балтику, то нико не зна, ни у САД ни у Русији. Разлога за то има много. Стари проблем сабирања крушака и јабука, разноврсне пројекције могућих ратних сценарија, неизвесност у погледу тога колико мобилишу политичке одлуке, историјска непоузданост када је у питању отклањање ратне опасности чак и када су конвенционалне снаге потпуно изједначене, преузимање ризика или не, дугогодишње оштре несугласице међу западним стратезима у погледу математичког "модела Ланчестер", који се рутински користи у компјутерским пројекцијама ратних игара. И на крају, веома је спорно питање шта значе грубе бројке када је наоружање у питању. Ту су и могући фронтови судара НАТО-а и Руса, од фронта на Балтику, централноевропског, до фронта на југу Украјине.
Након распада Совјетског Савеза и Варшавског уговора, Москва је изгубила одређену квантитативну предност у односу на НАТО, али је доласком на власт Владимира Путина то сада надокнађено. Осим тога, квантитет ништа не говори о квалитету, штавише квантитет и квалитет имају различите улоге у зависности од тога да ли се примењују на напад или на одбрану. У некадашње време нападачу је била потребна локална предност од 3:1 да би био сигуран у победу над припремљеним противником. Данас нико није сигуран да ће технолошки развијено конвенционално оружје поштовати иста правила. Стандардни "модел Ланчестер" поставља нижу пропорцију него што је 3:1, претпоставља да ће одбрана издржати ако нападач има локалну супериорност од само 1,4:1.
Једначина постаје још компликованија ако узмемо у обзир факторе обуке, иницијативе официра, морал, поузданост савезника, команде и комуникације, транспортне капацитете, демографске трендове, војне буџете... Ту је и практична немогућност "стендинг старт" напада, јер нападу ипак претходи некаква припрема и распоређивање снага на терену. Дилема је и да ли би судар НАТО-а и Руса била "нестабилна битка", као "блицкриг", или "стабилна битка", као ирачко-ирански рат?
Владимир Путин није мегаломан попут Брежњева, нити позер попут Хрушчова и Горбачова, он само упозорава Запад да без обзира на користан страх од нуклеарног холокауста, даље војно опкољавање Русије може изазвати сећање, у чисто војном смислу, на Ардене 1940, Мађарску 1956, Чехословачку 1969, Авганистан 1979...
БОНУС ВИДЕО: Ово је руско оружје од којег стрепи и Америка