ПОТРЕСНЕ ИСПОВЕСТИ ИЗБЕГЛИЦА: Протерани Азербејџанци шаљу моћну поруку о ратним страхотама у Карабаху
Нови сукоби између Јерменије и Азербејџана започели су 27. септембра 2020. године
Први рат око Нагорно-Карабаха, који је 1994. године резултирао прекидом ватре, оставио је без домова више од милион Азербејџанаца, међу којима су интерно расељена лица и људи који су депортовани из Јерменије.
Они су чинили око 10 процената становништва.
СПРЕМАН АТЕНТАТ НА ЛУКАШЕНКА: Нећете веровати ко је спасио садашњег председника Белорусије
СВЕМИР ПОСТАЈЕ УЖАРЕНО ГРОТЛО! Температура порасла за десету пута, како то утиче на Земљу?
СВЕТ СЕ СУОЧАВА СА ВЕЛИКОМ ПРЕТЊОМ: Због несташице кукуруза свету ВЕЛИКИ раст цена хране
Сада, с обновљеним сукобом, многи гледају даље, питајући се хоће ли коначно моћи да се врате кући.
Као и Нагорно-Карабах, етнички Јермени доминирају у деловима околних округа.
Према међународном праву, Нагорно-Карабах и окрузи припадају Азербејџану и окупирани су.
Нови сукоби између Јерменије и Азербејџана започели су 27. септембра, а како сваки дан пролазе, интерно расељена лица будно прате Твитер налог азербејџанског председника Илхама Алијева да би утврдили да ли су њихова матична подручја међу оним која је војска, како каже лидер, "ослободила".
Од почетка најновијег распламсавања, азербејџанска војска тврди да је заузела око 200 насеља од снага које подржава Јерменија.
Активист за људска права Самир Казимли (38) био је дете када му је живот био ускраћен деведесетих.
- Након што су јерменске снаге заузеле наше село, настанили смо се у другом селу у Фузулију, а затим је и то село било заузето - рекао је Самир.
Село његове породице, Ашаги Сеидахмедли у Фузулију, међу је областима над којима је војска преузела контролу.
Одмах из рата, као дете завршио је у породици која је примала избеглице.
- Тамо сам учио седам разреда школе. Затим смо се преселили у шаторски камп за избеглице - рекао је Казимли, који каже да је антиратни присталица.
- Одувек сам желео да се сукоб око Нагорно-Карабаха реши мирним путем, под условом да се обезбеди територијални интегритет Азербејџана. Али земље нису враћене мирним путем - истакао је он.
За мање од два месеца борбе убијено је више од 1.000 људи, укључујући десетине цивила са обе стране.
Алијев је рекао да ће Азербејџан престати са војним притиском када се криза заврши.
Давне 1994. године Азербејџан је повратио нека од родних села Казимлија, земљу на којој је касније изграђено гробље.
Базе јерменских снага биле су удаљене око три километра од тог места. Ипак, многи су тамо сахрањивали своје мртве, делом да би послали поруку да се никада неће моћи помирити са окупацијом.
Раније ове године, Казимли је постао отац, нада се да ће се његова ћерка Пинар ускоро моћи вратити у Ашаги Сеидахмедли.
- Неколико дана након што је моја ћерка званично регистрована као становница нашег села, у октобру је наше село ослобођено окупације - закључио је Самир.
Калид Вахидоглу, 42, ради за невладину организацију и пореклом је из Башлибела, села у Калбајару.
На свом столу има фотографију дома који је оставио, а штампао је са интернета.
- 2014. године на интернету сам наишао на фотографије руских туриста из регије Калбајар. Било је више од 100 слика и док сам их гледао, видео сам многа позната места. Посетили су и наше село, јер сам међу фотографијама видео слику наше куће - рекао је он.
- Због патње и сећања на своје уништено детињство из сукоба у Карабаху, нисам имао пуно наде у мирно решење - признаје Калид.
- Обнова аеродрома (Јермена) у Којалиу, изградња новог пута за Калбајар и годишњи догађаји "Дана победе" у Шуши 8. маја показали су да Јерменија неће мирно вратити окупиране територије Азербејџана - додао је.
Вахидоглу је додао да су три фактора довела до недавних сукоба: недавна изјава јерменског премијера Никол Пашињана да је "Арцах Јерменија, тачка", праћена инаугурацијом "председника" регије - Јерменима познате као Република Арцах. Шуша, и пресељење парламента у Шушу.
- Очекивало се да ће играње с поносом азербејџанског народа завршити у рату - рекао је Вахидоглу.
Шушу, Јерменима познату као Шуши, Азербејџанци сматрају својим историјским центром у региону Нагорно-Карабах, а продори према унутра сматрани су провокацијом.
У недељу је Азербејџан рекао да је поново преузео Шушу, што су Јермени одбацили.
Лејла Јахангирова, 36, била је присиљена да напусти Туг, село у регији Којавенд, деведесетих година. Према Азербејџану, ово подручје је поново заузето.
- Прво смо морали да живимо на првој линији фронта - рекла је Јахангирова.
- Оба родитеља су ми били лекари и помагали су рањеницима на фронту. Живели смо у бројним селима, окрузима и градовима. Скоро смо обишли Азербејџан. Сваке године смо мењали школу. Увек смо носили само стару одећу - присећа се Лејла.
- У Баку смо дошли 1998. године. Дуго смо изнајмљивали смештај. 2010. године држава нам је обезбедила смештај у Бакуу - додаје.
Јахангирова, која је учествовала у пројектима изградње мира, надала се да ће сукоб бити решен без крвопролића.
- У својим говорима председник Илхам Алијев је више пута рекао: "Ми немамо никакве везе са Јерменима из Карабаха, наша борба је са сепаратистима и терористима. Ово је порука мира. Односно, немамо проблема са цивилним становништвом, јерменском заједницом Карабаха ... то даје наду у мир да ми као заједница можемо наставити да живимо као и раније. Али не знам шта друга страна мисли о томе".
Као и Јахангирова и Казимли, новинарка Ајнур Ганбарова, избеглица из региона Агдам, каже да није наклоњена рату.
- Овај рат ми је одузео младост. Кад се сетим тих година, прво што ми падне на памет је моја породица која се склонила у школску учионицу и мајчине црвене руке од прања судова у хладној води. Ставила је руке испод пазуха да им буде топло. Рат и његове последице били су толико тешки да нисам желела да га будуће генерације доживе - потресно говори Ајнур.
- Из тог разлога, недавно покретање рата дубоко ме растужило, иако заиста желим да се те земље врате, да се врате Агдаму и Шуши - искрена је Ајнур.
Од тада су оба родитеља Ганбарове умрла, као и бака која је живела са њима. Њена сестра се удала, а браћа су напустила Азербејџан.
- Кад би рекли: "Сутра идете у Агдам", не би било никога осим мене. Рат ми је одузео породицу, више нећу имати тај топли дом - додаје она.
Према извештају УНХЦР-а из октобра 2009. године, посебно су били погођени жене, деца и старије особе.
- Дуго расељавање није само негативно утицало на њихово психолошко и социјално благостање, већ је често доводило до изолације и маргинализације због већих потешкоћа с којима се суочавају у пуној интеграцији у економском животу и постајању самосталним - наводи се у извештају.
Ајбаниз Исмаилова, 44, водећа је личност у групи заједница коју предводи Азербејџан у Нагорно-Карабаху. Пореклом је из регије Зангилан, имала је 15 година када је морала да побегне.
Њена породица је управо купила кућу у азербејџанској престоници Бакуу и планирала је пресељење.
- Имао је четири собе. Ја, мој брат и моји родитељи имали смо одвојене собе. Желели смо да направимо собе по свом укусу, али криза је све преокренула. Сви наши рођаци из региона окупили су се код нас - присећа се Ајбаниз.
- Сви смо желели да се мирно вратимо кући, нисмо желели рат. Двадесет и седам година је било веома тешко. Све ове године изгубили смо баке, ујаке и тетке. Нису могли да виде како им се снови остварују - додаје она.
Ајбаниз је студирала у иностранству и учествовала у међународним догађајима усредсређеним на Карабах.
Присталице Јерменије "говориле су ми да узмемо Карабах ако га толико желимо, али ја сам говорила да не желимо рат", рекла је.
- Видели смо пуно потешкоћа, смрт деце, не желимо то ниједној нацији - искрена је Ајбаниз.
Родни град Ајбаниз, насеље Мињиван у Зангилану, поново је заузето као резултат контраофанзивне операције азербејџанске војске.
Осећања Севињ Гурбанове су такође помешана. Село 57-годишњакиње, Гаракишилер у округу Кубадли, такође је "ослобођено".
- Али све ове године су нам одузете - рекла је о 27 година које је провела без куће.
- Прво смо се настанили у Сумгаиту, у једном од санаторијума. Нисмо имали ни чашу за воду. Затим смо се преселили у Бакуу уз помоћ рођака. Иако смо задовољни слободом нашег краја, немогуће је заборавити тешке дане.
- Док једно око плаче, друго се смеје. Надали смо се да ће једног дана проблем бити решен мирним путем и да неће доћи до крвопролића - завршава своју исповест Севињ.
Више вести о ситуацији у Нагорно-Карабаху прочитајте ОВДЕ
