ОД ЦАРИНСКОГ РАТА ДО СЛОБОДНЕ ТРГОВИНЕ: Може ли трговинска политика Вашингтона резултирати трансатлантском слободном трговинском зоном?

Свакако, овај период био је обележен и ставовима Вашингтона у вези издвајања за одбрану међу европским савезницима, односно незадовољством Доналда Трампа због неиспуњавања обавеза НАТО савезника са Старог континента. 

Трампов латентно изолационистички приступ, неслагања по питању спољне политике са европским партнерима нарочито када је у питању однос са Москвом, као и скептичан став спрам НАТО савеза, створили су атмосферу у којој је нова царинска политика САД према готово свим партнерима (и стратешким савезницима и стратешким противницима) у ЕУ перципирана као озбиљан изазов опстанку комплетне архитектуре западног света, успостављене након Другог светског рата.  

Па ипак, крије ли се иза Трампове политике подизања царинских стопа, далеко важнији циљ са дубљим темељима, који би за последицу имао заправо далеко већи амерички утицај и присуство у Европи? Досадашњи развој ситуације нам не дозвољава да искључимо и ову могућност. 

Једна од најважнијих потенцијалних прекретница у царинском конфликту САД и ЕУ, била је посета председника Европске комисије Жана Клода Јункера америчком лидеру Доналду Трампу с краја јула ове године. Разлог за посету било је увођење тарифа на увоз челика (25%) и алуминијума (10%) из ЕУ у САД од 01. јуна 2018. године. ЕУ је узвратила увозним тарифама на одређено воће, алкохолна пића, дуван и моторе марке „Харли Дејвидсон“ у износу од 25%, као и одређену одећу и обућу, белу технику у износу од 50%.

Оно што је занимљиво јесте да се међу производима који су додатно оцарињени нашао и бурбон, традиционално америчко алкохолно пиће, које се производи у Кентакију, савезној држави из које долази лидер републиканске сенатске већине Мич MekKonel, али и воће попут наранџи и производи од истог, који су важни за економију Флориде, највеће "колебљиве државе" у САД, односно савезне државе која не гласа традиционално нити за једну етаблирану америчку партију, већ од избора до избора мења став. 

Овим су Европљани доказали како поседују развијен аналитички приступ геополитичким изазовима, којим су покушали превасходно да мотивишу естаблишмент Републиканске партије, оличен у неоконзервативцима, да утичу на Доналда Трампа, како би одустао од увођења нових мера којима би била погођена европска привреда. Прошлогодишња тровинска размена између САД и ЕУ износила је нешто више од 1.2 билиона долара.   

Стога, поредећи нарочито са тарифама које су уведене Кини, досадашње тарифе на релацији Вашингтон - Брисел нису нарочито високог нивоа, али далеко од тога да разлога за стрепњу нема. Након одлуке ЕУ да одговори на Трампов изазов увођењем тарифа у вредности од око 3.3 милијарде долара, дошла је Трампова претња увођењем нових тарифа на увоз аутомобила у САД из ЕУ, што је од изузетног значаја за европски извоз, пре свега у Немачкој и Француској. На ову изјаву америчког председника реаговала је Сесилија Малмстром, европски комесар за трговину изјавивши како ће ЕУ узвратити таксама на америчку робу вредну преко 20 милијарди долара. 

Како тарифни конфликт не би ескалирао у рат, Жан Клод Јункер је одлучио да се упути у Вашингтон и у директном разговору убеди Доналда Трампа, износивши му аргументе о штети коју ће привреде оба субјекта трпети, уколико тињајући сукоб узме маха. 

Треба напоменути да су аргументи америчког председника били утемељени на његовој политичкој идеји садржаној у веома простој крилатици: "Прво Америка". Доналда Трампа можемо окарактерисати као латентног изолационисту у политичком смислу и циљаног протекционисту у економском. Наиме, он неће принципијелно повући САД из светских збивања ни токова, нити ће попут либертаријанаца заговарати геополитички аскетизам. 

Али, Трамп ће свакако избегавати отварање нових фронтова, директних војних конфротација, све док не процени да је тако нешто неопходно. Уместо тога, он ће савезништва и партнерства градити на основама трговачке логике. Што више средстава нека земља уложи у куповину америчких производа, то ће њен глас имати снажнији одјек у Белој кући. 

Трамп као кључног, глобалног ривала перципира Кину и то не из идеолошких разлога, већ због озбиљног дефицита који САД трпе у трговини са овом државом на годишњем нивоу (само прошле године преко 375 милијарди долара). По питању ЕУ он заузима сличан став као и према Јапану, Мексику, Канади. 

- Не можемо дозвољавати нашим пријатељима да нас искоришћавају. Желимо фер однос. Амерички радници на првом месту!

Укратко, Трамп на америчку спољнотрговинску политику примењује модел који је одвећ присутан у привреди – где год постоји минус, жели се створити плус. А САД због специфичности своје привреде, постојања великог броја мултинационалних компанија, високолиберализованог тржишта као и свесног, систематског попуштања тј. затварања очију пред одређеним потезима стратешких партнера, заиста трпе дефицит и у трговини са савезницима попут ЕУ. 

Тај дисбаланс није мали и тешко га је игнорисати.

Није Трамп први савремени амерички председник који бележи овај трговински дисбаланс, али је први који не жели да га правда чињеницом да САД треба да попуштају европским савезницима, како би и даље били најдоминантнија војна сила у ЕУ, док истовремено мање извозе, него што увозе на тржиште које је чак номинално и веће од америчког. 

У жељи да амортизује настали конфликт и након оштрих претњи са обе стране креира атмосферу међусобног разумевања, председник Европске комисије Жан Клод Јункер истакао је у посети Вашингтону како су "Европљани и Американци и даље савезници" и парафразирао став француског председника Макрона да "савезници једни другима не уводе санкције". Трамп је са друге стране заузео изненађујуће срдачан став, пун хвале на рачун својих прекоатлантских партнера, на начин који је својствен само 45. председнику САД. 

Међутим, иза оваквог става, заправо се крије, потенцијално далеко озбиљнији план. 

Сједињеним Државама доминира слободно тржиште. Амерички привредни субјекти су углавном навикнути на оштру конкуренцију. Америка је високоиновативна земља и као таква поспешује компетицију, а амерички субјекти су углавном прилагодљиви и склони наглим и коренитим променама у пословању. 

С обзиром на изнето, Америци у принципу одговара слободна трговина, нарочито са партнерима чија основна карактеристика није јефтина радна снага, која нарочито у Азији ствара компаративну предност америчким конкурентима и у самим САД доводи до увећања категорије „губитника глобализације“, који су својим гласовима у језерским државама североисточне САД (Мичиген, Висконсин, Пенсилванија) донели неопходну превагу Доналду Трампу и обезбедили победу 2016. године.  

Стога би Сједињеним Америчким Државама слободна трговина са Европском Унијом, без икаквих административних запрека, са нултом царинском и тарифном стопом и уз пуну слободу инвестирања, била велики изазов и потенцијално важан извор новог профита америчких компанија. Вашингтон рачуна на то да би амерички крупни концерни могли наступити на европском тржишту са озбиљном предношћу, уносећи свеж капитал, задуживши се у већем обиму претходно код америчких комерцијалних банака, што би опет било корисно за укупну ликвидност америчке привреде. Такође, европско тржиште би могло бити интересантно и америчким средњим произвођачима који би удруживањем могли превазићи потенцијалне потешкоће садржане превасходно у повећању цене ради транспорта робе.