OD CARINSKOG RATA DO SLOBODNE TRGOVINE: Može li trgovinska politika Vašingtona rezultirati transatlantskom slobodnom trgovinskom zonom?

Svakako, ovaj period bio je obeležen i stavovima Vašingtona u vezi izdvajanja za odbranu među evropskim saveznicima, odnosno nezadovoljstvom Donalda Trampa zbog neispunjavanja obaveza NATO saveznika sa Starog kontinenta. 

Trampov latentno izolacionistički pristup, neslaganja po pitanju spoljne politike sa evropskim partnerima naročito kada je u pitanju odnos sa Moskvom, kao i skeptičan stav spram NATO saveza, stvorili su atmosferu u kojoj je nova carinska politika SAD prema gotovo svim partnerima (i strateškim saveznicima i strateškim protivnicima) u EU percipirana kao ozbiljan izazov opstanku kompletne arhitekture zapadnog sveta, uspostavljene nakon Drugog svetskog rata.  

Pa ipak, krije li se iza Trampove politike podizanja carinskih stopa, daleko važniji cilj sa dubljim temeljima, koji bi za posledicu imao zapravo daleko veći američki uticaj i prisustvo u Evropi? Dosadašnji razvoj situacije nam ne dozvoljava da isključimo i ovu mogućnost. 

Jedna od najvažnijih potencijalnih prekretnica u carinskom konfliktu SAD i EU, bila je poseta predsednika Evropske komisije Žana Kloda Junkera američkom lideru Donaldu Trampu s kraja jula ove godine. Razlog za posetu bilo je uvođenje tarifa na uvoz čelika (25%) i aluminijuma (10%) iz EU u SAD od 01. juna 2018. godine. EU je uzvratila uvoznim tarifama na određeno voće, alkoholna pića, duvan i motore marke „Harli Dejvidson“ u iznosu od 25%, kao i određenu odeću i obuću, belu tehniku u iznosu od 50%.

Ono što je zanimljivo jeste da se među proizvodima koji su dodatno ocarinjeni našao i burbon, tradicionalno američko alkoholno piće, koje se proizvodi u Kentakiju, saveznoj državi iz koje dolazi lider republikanske senatske većine Mič MekKonel, ali i voće poput narandži i proizvodi od istog, koji su važni za ekonomiju Floride, najveće "kolebljive države" u SAD, odnosno savezne države koja ne glasa tradicionalno niti za jednu etabliranu američku partiju, već od izbora do izbora menja stav. 

Ovim su Evropljani dokazali kako poseduju razvijen analitički pristup geopolitičkim izazovima, kojim su pokušali prevashodno da motivišu establišment Republikanske partije, oličen u neokonzervativcima, da utiču na Donalda Trampa, kako bi odustao od uvođenja novih mera kojima bi bila pogođena evropska privreda. Prošlogodišnja trovinska razmena između SAD i EU iznosila je nešto više od 1.2 biliona dolara.   

Stoga, poredeći naročito sa tarifama koje su uvedene Kini, dosadašnje tarife na relaciji Vašington - Brisel nisu naročito visokog nivoa, ali daleko od toga da razloga za strepnju nema. Nakon odluke EU da odgovori na Trampov izazov uvođenjem tarifa u vrednosti od oko 3.3 milijarde dolara, došla je Trampova pretnja uvođenjem novih tarifa na uvoz automobila u SAD iz EU, što je od izuzetnog značaja za evropski izvoz, pre svega u Nemačkoj i Francuskoj. Na ovu izjavu američkog predsednika reagovala je Sesilija Malmstrom, evropski komesar za trgovinu izjavivši kako će EU uzvratiti taksama na američku robu vrednu preko 20 milijardi dolara. 

Kako tarifni konflikt ne bi eskalirao u rat, Žan Klod Junker je odlučio da se uputi u Vašington i u direktnom razgovoru ubedi Donalda Trampa, iznosivši mu argumente o šteti koju će privrede oba subjekta trpeti, ukoliko tinjajući sukob uzme maha. 

Treba napomenuti da su argumenti američkog predsednika bili utemeljeni na njegovoj političkoj ideji sadržanoj u veoma prostoj krilatici: "Prvo Amerika". Donalda Trampa možemo okarakterisati kao latentnog izolacionistu u političkom smislu i ciljanog protekcionistu u ekonomskom. Naime, on neće principijelno povući SAD iz svetskih zbivanja ni tokova, niti će poput libertarijanaca zagovarati geopolitički asketizam. 

Ali, Tramp će svakako izbegavati otvaranje novih frontova, direktnih vojnih konfrotacija, sve dok ne proceni da je tako nešto neophodno. Umesto toga, on će savezništva i partnerstva graditi na osnovama trgovačke logike. Što više sredstava neka zemlja uloži u kupovinu američkih proizvoda, to će njen glas imati snažniji odjek u Beloj kući. 

Tramp kao ključnog, globalnog rivala percipira Kinu i to ne iz ideoloških razloga, već zbog ozbiljnog deficita koji SAD trpe u trgovini sa ovom državom na godišnjem nivou (samo prošle godine preko 375 milijardi dolara). Po pitanju EU on zauzima sličan stav kao i prema Japanu, Meksiku, Kanadi. 

- Ne možemo dozvoljavati našim prijateljima da nas iskorišćavaju. Želimo fer odnos. Američki radnici na prvom mestu!

Ukratko, Tramp na američku spoljnotrgovinsku politiku primenjuje model koji je odveć prisutan u privredi – gde god postoji minus, želi se stvoriti plus. A SAD zbog specifičnosti svoje privrede, postojanja velikog broja multinacionalnih kompanija, visokoliberalizovanog tržišta kao i svesnog, sistematskog popuštanja tj. zatvaranja očiju pred određenim potezima strateških partnera, zaista trpe deficit i u trgovini sa saveznicima poput EU. 

Taj disbalans nije mali i teško ga je ignorisati.

Nije Tramp prvi savremeni američki predsednik koji beleži ovaj trgovinski disbalans, ali je prvi koji ne želi da ga pravda činjenicom da SAD treba da popuštaju evropskim saveznicima, kako bi i dalje bili najdominantnija vojna sila u EU, dok istovremeno manje izvoze, nego što uvoze na tržište koje je čak nominalno i veće od američkog. 

U želji da amortizuje nastali konflikt i nakon oštrih pretnji sa obe strane kreira atmosferu međusobnog razumevanja, predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker istakao je u poseti Vašingtonu kako su "Evropljani i Amerikanci i dalje saveznici" i parafrazirao stav francuskog predsednika Makrona da "saveznici jedni drugima ne uvode sankcije". Tramp je sa druge strane zauzeo iznenađujuće srdačan stav, pun hvale na račun svojih prekoatlantskih partnera, na način koji je svojstven samo 45. predsedniku SAD. 

Međutim, iza ovakvog stava, zapravo se krije, potencijalno daleko ozbiljniji plan. 

Sjedinjenim Državama dominira slobodno tržište. Američki privredni subjekti su uglavnom naviknuti na oštru konkurenciju. Amerika je visokoinovativna zemlja i kao takva pospešuje kompeticiju, a američki subjekti su uglavnom prilagodljivi i skloni naglim i korenitim promenama u poslovanju. 

S obzirom na izneto, Americi u principu odgovara slobodna trgovina, naročito sa partnerima čija osnovna karakteristika nije jeftina radna snaga, koja naročito u Aziji stvara komparativnu prednost američkim konkurentima i u samim SAD dovodi do uvećanja kategorije „gubitnika globalizacije“, koji su svojim glasovima u jezerskim državama severoistočne SAD (Mičigen, Viskonsin, Pensilvanija) doneli neophodnu prevagu Donaldu Trampu i obezbedili pobedu 2016. godine.  

Stoga bi Sjedinjenim Američkim Državama slobodna trgovina sa Evropskom Unijom, bez ikakvih administrativnih zapreka, sa nultom carinskom i tarifnom stopom i uz punu slobodu investiranja, bila veliki izazov i potencijalno važan izvor novog profita američkih kompanija. Vašington računa na to da bi američki krupni koncerni mogli nastupiti na evropskom tržištu sa ozbiljnom prednošću, unoseći svež kapital, zaduživši se u većem obimu prethodno kod američkih komercijalnih banaka, što bi opet bilo korisno za ukupnu likvidnost američke privrede. Takođe, evropsko tržište bi moglo biti interesantno i američkim srednjim proizvođačima koji bi udruživanjem mogli prevazići potencijalne poteškoće sadržane prevashodno u povećanju cene radi transporta robe.