ОД ПЕРАЧИЦЕ ПОСУЂА ДО КАНДИДАТА ЗА ПРЕДСЕДНИКА САД: Скандали и афере обележили су њен живот!

Хилари Дајана Родам Клинтон, рођена у  Чикагу, 26. октобар 1947. америчка је политичарка и кандидат Демократске партије за председника САД на изборима 2016. године. Функцију 67. државне секретарке САД обављала је од 2009. до 2013. године, јуниорска сенаторка САД из Њујорка била је од 2001. до 2009. године, прва дама САД за време мандата Била Клинтона од 1993. до 2001. године, као и  прва дама Арканзаса током његовог председниковања од 1979. до 1981. и од 1983. до 1992. године.

Детињство и младост

Хилари‍ Дајана Родам је рођена у чикашкој болници Еџвотер, у илиноиском округу Кук.‍‍ Одрастала је у породици која је припадала Уједињеној методистичкој цркви, породица је била настањена прво у Чикагу, да би се са три године са породицом преселила у Парк Риџ.‍ Њен отац, Хју Елсворт Родам,‍ успео је у приватном бизнису у текстилној индустрији, док јој је мајка Дороти Хауел Родам била домаћица.‍‍

Одрастала је са два млађа брата, Хјуом и Тонијем, а као дете била је миљеница својих професора. Бавила се многим спортовима, попут пливања или бејзбола, те је освојила многобројне награде, као што су Бровни и Гирл Сцоут.‍ Често је причала‍ о томе како су је инспирисали амерички напори током Свемирске трке и како је  1961. године послала НАСА писмо у ком је питала шта да уради како би постала астронаут - одговорено јој је да у поменути програм не примају жене.‍ 

Одрастала у политички конзервативној породици

Хилари Клинтон је одрастала у политички конзервативној породици.‍ Помогла је у агитовању за "Chicago's South Сиде" још у тринаестој години, баш пре надолазећих председничких избора 1960. године, када је и видела доказе о изборној превари (као што су адресе кандидата на изборним листама које су заправо биле празне парцеле) против републиканског кандидата Ричарда Никсона.‍ Волонтирала је потом за Републиканску странку САД за време председничких избора 1964. године, на страни Барија Голдвотера.‍

Хиларин рани политички развој је углавном био обликован утицајима њеног професора историје из средње школе — који је као и њен отац био страствени антикомуниста и који ју је увео у Голдвотерову Савест конзервативца , те утицајима методистичког министра младих, који је као и њена мајка био забринут проблемима друштвене (не)правде и с којим је Хилари Клинтон по први пут видела и упознала највећег борца за грађанска и људска права — Мартина Лутера Кинга 1962. године на говору у Оркестарској сали у Чикагу.

Упис на Велсли колеџ 1965. године

Родамова се 1965. године уписује на Велсли колеџ, где дипломира политичке науке.‍ За време студентских дана, била је председница „Велслијевих младих републиканаца” с овом групом која је била оријентисана „рокфелерско (либерално) републикански” подржала је избор Џона Линдсија за градоначелника Њујорка и државног тужиоца из Масачусетса Едварда Брука у Сенат САД.‍ Присуствовала је и „Републиканској националној конвенцији” у Мајамију 1968. године. Међутим, узнемирила се због подршке Ричарда Никсона Рокфелеру, коју је схватила као „прикривену расистичку поруку”, те тада напушта Републиканску странку САД заувек.‍

Перачица посуђа

Тог лета ’69. пропутовала је целом Аљаском и радила као перачица посуђа у аљаском Националном парку „Маунт Макинли”, такође је пречишћивала лососе за фабрику у којој се вршило конзервирање рибе (у близини аљаског градића Валдиза), али фабрика у којој се запослила одмах се преко ноћи затворила и отпустила Родамову јер се она пожалила на нездраве услове.‍

Упис на Правни факултет на Јејлу

Родамова се затим уписује на Правни факултет на Јејлу. Тамо је учествовала у уређивању тромесечника Преглед закона и социјална акција на Јејлу.  На другој години радила је на одељењу "Јејлов истраживачки центар детета", учећи о развоју мозга у раном детињству, те 1973. године као асистенткиња на пројекту "У најбољем интересу детета". Такође, је волонтирала за борбу против злостављања деце пружајући бесплатне правне савете за сиромашне.‍ Током постдипломских студија, радила је као чланица особља адвоката у новооснованом "Дечјем фонду одбране" на Кембриџу у Масачусетсу и као консултант у "Карнегијском дечјем савету" 1974. године била је део истраживачког тима у Вашингтону који је саветовао Комитет за правосуђе у вези с Вотергејт скандалом.‍

Забављање са Билом Клинтоном 

У касно пролеће Хилари Родам почиње да се забавља са Билом Клинтоном, такође студентом права на Јејлу. Хилари Клинтон националну пажњу добија тек када се њен супруг Бил кандидовао за демократске председничке номинације 1992. године. Пре пријема у Њу Хемпширу, штампа је тврдила да Бил Клинтон има ванбрачну аферу са арканзаском певачицом Џенифер Флауерс.‍ Ради одговора на оптужбу, Клинтонови се појављују заједно у емисији "60 минута", где Бил негира аферу али признаје да "изазива бол у његовом браку". Овај заједнички наступ заслужан је за спас Клинтонове кампање.‍ Када је Бил Клинтон ступио на дужност председника Сједињених Америчких Држава у јануару 1993. године, Хилари Родам Клинтон постаје прва дама САД, а њен секретар за штампу поновио је да ће она користити баш овај облик свог имена.‍ Била је прва прва дама која је успешно завршила постдипломске студије и која је имала професионалну каријеру пре уласка у Белу кућу.‍ Такође, је прва која је имала своју канцеларију у западном крилу Беле куће, поред уобичајених канцеларија за прву даму у источном крилу.‍ Била је део најужег круга провере именовања нове администрације, а њени избори утицали су најмање на једанаест позиција највишег нивоа и на десетине других позиција нижих нивоа.‍ Поред Еленор Рузвелт, Клинтонова се сматра првом дамом с највише отворених овлашћења у америчкој историји.‍

Контроверзе

Након самоубиства заменика заступника Беле куће Винса Фостера у јулу 1993. године, Клинтонова бива оптужена да је наредила уклањање потенцијално штетних докумената (у вези с Вајтвотером и др.) из Фостерове канцеларије у ноћи његове смрти.‍ Независни бранилац Кенет Стар истраживао је овај случај, а до 1999. године — извештавало се да Стар држи истрагу отвореном, иако му је његово особље говорило да нема случаја који би могло да изникне.‍

Новински извештаји из марта 1994. године откривају огроман профит Клинтонове на сточној берзи у периоду 1978 - 1979. године, чиме потом долази до настанка контроверзе о сточној берзи.‍ У штампи су изнесене оптужбе за сукоб интереса и прикривени мито (поткупљивање).‍ 

Неколико појединаца изанализирало је њене трговачке евиденције, али формална истрага није покренута, а Хилари Клинтон никада није оптужена за било какву злоупотребу.‍ Још једна контроверза која се може повезати с Хилари Клинтон тиче се поклона који су 2001. године пристигли на адресу Беле куће, уместо да су испоручени Клинтоновој лично; поклони су током последње године председниковања Била Клинтона склоњени и пребачени у приватну резиденцију Клинтонових.‍ 

После великог притиска јавности пар је вратио укупно 134.000 долара вредне поклоне.‍ Хилари Клинтон се суочила и с додатним критикама због тога што је наводно преузела личне поклоне непосредно пре полагања заклетве као сенаторка, иако је у то време законом забрањено прихватати било какве поклоне.‍

Секс скандал Била Клинтона

1998. године почиње се спекулисати око везе између председника Клинтона и службенице у Белој кући, психолога  Монике Левински. Истрага утврђује да је председник имао ванбрачне односе са службеницом.‍ Догађаји око Левински скандала на крају су довели до опозива Била Клинтона од стране Представничкиог дома САД, а касније ослобађајуће пресуде Сената САД. Када су оптужбе против Хилариног мужа изашле у јавност, она изјављује да су исте део "Огромне десничарске завере",‍ окарактерисавши Левинскијеву као последњу учесницу у дугом, организованом и колаборативном низу напада на Била од стране његових политичких противника,‍ а не било какву "злоупотребу" свог мужа.

Касније је рекла да је била заведена тврдњама свог мужа да се афера није десила.‍ После непобитних доказа да се однос између Била и Монике десио, Клинтонова у јавности потврђује претходне изјаве да остаје посвећена своме браку.‍ Реакције јавности биле су различите. Неки су се дивили Клинтониној снази да говори о приватним стварима у јавности, неки су саосећали с њом као жртвом неосетљивог понашања мужа, други су је критиковали како је била она та која је омогућавала несмотрености свог мужа, док су је неки оптуживали да је цинично остала с њим само да би задржала политичку моћ.‍ Њен јавни рејтинг одобравања у свету у светлу ових открића скочио је на око 70 одсто, највишу бројку икада.‍ У мемоарима из 2003. године, Хилари Клинтон приписује своју одлуку да остане с Билом у браку "љубави која траје већ деценијама", и додаје:

- Нико ме не може боље разумети и насмејати на начин како то Бил ради. Чак и после свих ових година, он је и даље најзанимљивија, најенергичнија и најживља особа коју сам икада срела.

Кандидатура за место у америчком Сенату 1999. године

Прва дама, Клинтонова, најавила је 16. фебруара 1999. године да се намерава кандидовати за место у Сенату САД.‍ Када је било јасно да ће Клинтонова званично ући у изборну трку, друга кандидаткиња за сенаторку - Нита Лоуи - одустала је од борбе, а знало се да би била веома разочарана да је којим случајем наставила и на крају изгубила.‍  

7. јула 1999. године званично је објавила улазак у кампању и почела састављати истраживачку комисију,‍ са седиштем на фарми "Мојнихан" у Пиндарс Корнерсу (рурални округ Делавер, државаЊујорк).‍ Бил Клинтон није био претерано одушевљен и оптимистичан у вези с Хиларином кандидатуром.‍ Политичке догађаје је посредовао њен политички саветник Манди Грунвалд.‍ Многи су је оптуживали за карпетбагинг, зато што пре уласка у предизборну кампању за Сенат САД никада није боравила у Њујорку нити је директно учествовала у његовој државној политици.

Пољубац који је могао коштати кампање

Озбиљнија ствар десила се 11. новембра 1999. године, на посвећености једног здравственог програма ког су финансирале Сједињене Америчке Државе у Западној обали (код Израела). Клинтонова је разменила пољубац са Сухом Арафат, удовицом бившег палестинског председника Јасера Арафата, и то после Сухине изјаве да је Израел намерно нападао и тровао Палестинце деградацијом животне средине и употребом "отровног гаса".‍‍ Неке израелске присталице осуђивале су Клинтонову и говориле да никада није требала да пољуби супругу палестинског лидера, поготово после оваквих инфламантних примедби.

Наредног дана, Клинтонова је денуцирала наводе Арафатове и рекла да јој је палестински преговарач Саеб Ерекат објаснио како је Суха помињала "сузавац" а не "отровни гас".‍ Пољубац је постао велики проблем у кампањи, посебно код јеврејских гласача.‍ Хилари Клинтон је рекла да је пољубац формални еквивалент руковању, тврдећи како би се изазвао озбиљан дипломатски инцидент да она није учинила оно што је учинила.‍ Касније је написала да арапско-енглески превод није могао пренети тачну природу њених навода:

- Да сам била свесна њених речи пуних мржње, осудила бих их на лицу места.

Избори за улазак у Сенат

На изборима одржаним традционално у уторак, 7. новембра 2000. године, Хилари Клинтон је победила Рика Лазија с 55 одсто гласова наспрам 43 одсто,‍ разликом која је већину посматрача изненадила јер се очекивала умногоме теснија борба.‍ Клинтонова је освојила традиционалне демократске базе града Њујорка великим маржама као и приградски округ Вестчестер, док је изгубила у густо насељеном Лонг Ајланду — делу који је Лазио представљао у Конгресу САД.

Остварила је изненађујуће победе у затвореним окрузима севера државе Њујорк, као што су округ Кејуга, округ Ренслер и округ Најагара. Сама њена победа приписује се гласовима који су стигли из ових округа Сједињених Америчких Држава. Након уласка у Сенат, Клинтонова је изградила добар однос са сенаторима из обеју странака.‍

11. септембар 2001. године

Након Терористичких напада на СТЦ 11. септембра 2001. у Њујорку, Клинтонова је тражила начин како да се дође до средства за обнову града и побољшање безбедности у својој земљи. Заједно са сениорским њујоршким сенатором Чарлсом Шумером, постала је једна од главних одговорних за обезбеђивање 21 милијарде долара намењених за обнову и поновни развој Светског трговинског центра.

Подршка војној интервенцији у Авганистану и усвајање Резолуције о рату у Ираку

Клинтонова је снажно подржавала америчку акцију 2001. у Авганистану, говорећи да је то шанса за борбу против тероризма те побољшање живота авганистанских жена које испаштају због талибанске владе.‍

У октобру 2002. гласала је за усвајање Резолуције о рату у Ираку, која је овластила тадашњег председника Џорџа В. Буша да употреби војну силу против Ирака.‍ После почетка Рата у Ираку, Клинтонова је путовала у Ирак и Авганистан да би тамо посетила америчке војне базе и трупе.

Припреме за кандидатуру 2003. године

Клинтонова се припремала за потенцијалну кандидатуру за председницу Сједињених Америчких Држава још од почетка 2003. године.‍ Током прве половине 2007. године, Клинтонова је у анкетама добила демократску председничку номинацију тј. имала је највише гласова у односу на остале кандидате своје странке у трци. Тадашњи сенатор Барак Обама из Илиноиса и бивши сенатор Џони Рид „Џон” Едвардс из Северне Каролине били су Клинтонини најјачи конкуренти.‍ Највећа претња њеној кампањи била је њена некадашња подршка Рату у Ираку ком се Барак Обама противио од самог почетка.‍ Клинтонова и Обама су у рекордном року скупили средства за кампање, претичући једно друго у вођству новцем сваког тромесечја.‍

Избор Барака Обаме за председника САД и Хилари као државна секретарка

Средином новембра 2008. године, новоизабрани председник Обама и Клинтонова разговарају о могућности њеног служења као америчке државне секретарке у његовој администрацији.‍ У почетку је била незаинтересована, али је 20. новембра 2008. рекла Обами да ће прихватити позив.‍ Председник Барак Обама 1. децембра 2008. званично номинује Хилари Клинтон за позицију државне секретарке.‍

Египат

Египатски протести из 2011. године проузроковали су спољнополитичку кризу и поставили највећи изазов за америчку администрацију до тада.‍ Јавни одговор Клинтонове еволуира од оцене да је влада Хоснија Мубарака „стабилна”, преко становишта да је „мирни прелазак на владу с демократским учешћем неопходан”, све до осуде насиља над демонстрантима.‍ Обама се ослањао на Клинтонине савете, организацију и везе с кадровима у закулисном одговору на развој дешавања.‍ Како се Арапско пролеће ширило регионом, Клинтонова је била на челу америчког одговора за који је признала да је каткада био контрадикторан: подржавао је неке режиме док је — с друге стране, међутим — понекад подржавао демонстранте против истих тих или других режима.‍

Грађански рат у Либији

Када је избио Грађански рат у Либији, Клинтонова је променила свој став и почела је да се залаже за америчку војну интервенцију, уз сагласност са америчком амбасадорком при Уједињеним нацијама Сузаном Елизабет Рајс те саветницом за националну безбедност Самантом Пауер, што је била кључна прекретница у превазилажењу противљења унутрашње администрације и министра одбране Гејтса, саветника за безбедност Томаса Донилона и саветника за борбу против тероризма Џона Бренана. Овим Клинтонова добија пуну подршку и одобравање Уједињених нација иАрапа за војну интервенцију у Либији 2011. године.‍

Геј права су људска права

У говору пред Саветом Уједињених нација за људска права, Клинтонова је рекла да су "геј права људска права" те да би Сједињене Америчке Државе требало да заговарају права хомосексуалаца и њихову правну заштиту у иностранству.‍

Грађански рат у Сирији

Током Сиријског грађанског рата, администрација Хилари Клинтон и Барака Обаме у почетку је желела да "увери" сиријског председника Башара ел Асада да се ангажује по питању народних демонстрација и спроведе реформе, али када је наводно "насиље власти порасло" у октобру 2011. године, позивала га је на одрицање од власти.‍ Администрација се придружила једном броју савезничких земаља у пружању "несмртоносне" помоћи такозваним побуњеницима, као и "хуманитарним" групама које су радиле у Сирији.‍ Средином 2012. године, Клинтонова заједно с директором ЦИА Дејвидом Питрејусом предлаже да појачају "опозицију" наоружавањем и обучавањем "детаљно проверених група сиријских побуњеника".

Случај Бенгази

11. септембра 2012. године извршен је напад на америчку дипломатску мисију у Бенгазију (Либија), што доводи до смрти америчког амбасадора Џона Кристофера "Криса" Стивенса и још три Американца. Напад, питања везана за безбедност америчког конзулата и различита објашњења о том догађају која су дали званичници администрације по смиривању ситуације о томе шта се и како се десило постали су политички спор и велика контроверза у Сједињеним Америчким Државама.‍ 

Клинтонова је 15. октобра 2012. рекла да су у питању безбедносни пропусти, а различита објашњења истог догађаја оправдала је неизбежним подизањем тзв. ратне магле и настанка конфузије после догађаја овакве природе.‍

Томас Рив „Том” Пикеринг и Мајкл Глен „Мајк” Мален водили су истрагу, а 19. децембра 2012. издају свој извештај о овом догађају. У извештају оштро критикују званичнике Стејт департмента у Вашингтону због игнорисања захтева за више стражара и безбедносне надоградње, као и за неспособност прилагођавања сигурносних процедура окружењу погоршане сигурности.‍

То је фокусирало критике на Биро за дипломатску безбедност и Биро за блискоисточна питања; четири званичника Стејт департмента, од којих је један и помоћник државне секретарке, били су смењени са својих позиција као последица неизвршавања дужности на прави начин.‍ Клинтонова је рекла да прихвата закључак извештаја и да су промене за имплементирање предложених препорука у току.‍ 

Хилари Клинтон је о Нападу у Бенгазију дала свој исказ двама одборима за инострана питања Конгреса САД, 23. јануара 2013. године. Бранила је своје потезе које је повлачила као одговор на инцидент, док је  и даље прихватајући формалну одговорност — рекла да није имала неку директну улогу у посебним разговорима вођеним пре напада, а што се тиче безбедности конзулата.

Контроверза се јавила у марту 2015. године, када је генерални инспектор Стејт департмента открио да је Клинтонова ексклузивно користила личне имејл налоге за невладине, приватно одржаване сервере — уместо налога који се одржавају на серверима федералне владе — и то када је вршила званични посао током свог мандата државне секретарке. Неки експерти, званичници, чланови Конгреса САД као и други политички противници, тврдили су да је њена употреба приватног софтверског система размене порука и приватног сервера нарушавала протоколе Стејт департмента и друге процедуре, као што су оне одређене федералним законима и регулативама које управљају потребама чувања списа и докумената у архивама. Контроверза је изникла у позадини Клинтонине председничке кампање за изборе 2016. године и саслушања одбора у вези немилог догађаја у Бенгазију.‍

Фондација Била, Хилари и Челси Клинтон

Када је Хилари Клинтон напустила Стејт департмент, она по први пут постаје приватно лице после тридесет година.‍ 2013. године се заједно с ћерком придружује мужу у раду с фондацијом која носи име Фондација Била, Хилари и Челси Клинтон.‍ Овде се фокусира на напоре развоја у раном детињству, укључујући се у иницијативу под именом Сувише мали за неуспех као и 600 милиона долара вредну иницијативу која је требало да подстакне упис девојака у средње школе широм света и коју је предводила бивша аустралијска премијерка Џулија Ајлин Гилард.‍

Клинтонова почиње с радом на другом издању својих мемоара и држи говоре у круговима где бива плаћена.‍ Прима 200.000—225.000 долара по једном ангажману, често стајајући испред фирми с Вол стрита или говорећи на пословним конвенцијама.‍

И даље држи неке неплаћене говоре у име фондације.‍  За петнаест протеклих месеци гледајући март 2015. године као последњи, Клинтонова је само од својих говора зарадила преко 11 милиона долара, а ако се ту укључе и говори њеног мужа Била Клинтона - сума се пење на преко чак 25 милиона долара.‍У укупном периоду од 2007. до 2014. године Клинтонови су зарадили скоро 141 милион долара, платили су око 56 милиона за федералне и државне порезе, те донирали око 15 милиона у хуманитарне сврхе.‍ 

Тежина Хилари Клинтон у 2015. години процењује се на 30 милиона долара, односно 45 - 43 милиона с богатством њеног мужа Била.‍

Ако победи биће друга најстарија особа која је била амерички председник у историји

Хилари Клинтон је 12. априла 2015. године званично објавила своју кандидатуру за Председничке изборе у Сједињеним Америчким Државама 2016. године.‍ Ако буде изабрана, постаће друга најстарија особа која је била председник у америчкој историји (након Роналда Регана),‍ и то с навршених 69 година и 86 дана.

Кампања 2016

До 5. јуна 2016. године, освојила је довољно загарантованих делегата и подржавајућих суперделегата да би је медији прогласили „претпостављеним кандидатом“.Два дана после, након одношења неколико победа у државама у финалној главној фази примара, Клинтонова је одржала победнички митинг у Бруклину на ком је постала прва жена која је стекла статус претпостављеног кандидата за велику америчку политичку партију.‍ До краја кампање, Клинтонова је освојила 2.219 загарантованих делегата наспрам Сандерсових 1.832, с процењеним бројем суперделегата на 594 наспрам Сандерсових 47.‍ Добила је скоро 17 милиона гласова током процеса номинација, док је Сандерс имао око 13 милиона гласова.‍

Клинтонова је формално номинована на Демократској националној конвенцији 2016. у Филаделфији (Пенсилванија, САД), 26. јула 2016. године, поставши прва жена коју је једна велика америчка политичка партија номиновала за председника.‍  Њен избор потпредседничког кандидата демократа, Тим Кејн (сенатор САД из Вирџиније од 13. јануара 2013. године), конвенцијом је номинован следећег дана.‍ Њени противници на општим изборима су републикански представник Доналд Трамп, либертаријански представник Гери Џонсон и представник Зелене партије Џил Стајн.

Клинтонова држи значајно вођство у националним анкетама у односу на Трампа већи део 2016. године. Почетком јула, Трамп и Клинтонова су били изједначени у великим анкетама након закључивања ФБИ-јеве истраге њене имејл контроверзе.‍ Директор ФБИ-ја Џејмс Коми закључио је да је Клинтонова била „изузетно непажљива” при руковању поверљивим владиним материјалом.‍  Крајем јула, Трамп је стекао своје прво вођство над Клинтоновом у великим анкетама након 3/4 постотног конвенцијског скока на Републиканској националној конвенцији, баш онолико колико је и просечан скок на конвенцијама од 2004. године, мада је према историјским стандардима скок требало да буде ипак нешто већи.‍  Након Клинтониног конвенцијског скока од 7 процената (поена) на Демократској националној конвенцији, она је почетком августа повратила значајну предност у националним анкетама.‍

Спољна политика

Што се тиче спољних послова, Клинтонова је октобра 2002. године гласала у корист Овлашћења употребе војне силе против Ирака (engl. Authorization фор Усе оф Military Форце Агаинст Iraq),‍ što је био глас за који се касније наводно „покајала“. Заговарала је 2012. године наоружавање такозваних „побуљеничких бораца“ у Сирији и позивала на рушење  сиријског председника Башара ел Асада.‍ Подржала је 1999. године НАТО бомбардовање СР Југославије као и 2011. године НАТО интервенцију САД у Либији да се свргне бивши либијски вођа Муамер ел Гадафи.‍ Клинтонова подржава очување америчког утицаја на Блиском Истоку.‍  Изјавила је за Америчко-израелски комитет за спољне послове (енгл. Америцан Исраел Public Affairs Committee, АИПАЦ) да „Америка никада не може да буде неутрална по питању израелске сигурности и преживљавања”.‍ Клинтонова је изразила подршку за израелско право на одбрану током Рата у Либану 2006. и Сукоба Израел - Газа 2014.‍

На снимку ЦБС Њуза из 1996. године може се видети долазак и боравак Хилари Клинтон у Босни и Херцеговини 1996. године, након потписивања Дејтонског споразума из 1995. године. Током посете овој годину дана пре тога ратом разрушеној земљи она је обишла припаднике америчких оружаних снага стационираних у Тузли. Наводно је војни хеликоптер који је слетао (у ком су биле она и њега ћерка) био под ватром српских снајпера!

Клинтонова- методисткиња

Клинтонова је била дугогодишња методисткиња и као таква је посећивала много цркава током свог живота (све оне припадају Уједињеној методистичкој цркви).

Посета Србији 2012. године

У званичној посети Србији боравила је крајем октобра 2012. године, у склопу мини турнеје по региону. Тада је изјавила да неће бити притисака на Србију да призна такозвано „Косово“, али је и у Београду, а претходно и у Приштини, истакла да се "о статусу, суверенитету и територијалном интегритету Косова не може расправљати".