ОПШИРНА АНАЛИЗА ДЕШАВАЊА У КИРГИСТАНУ: Коме је у интересу ескалација политичког сукоба у овој земљи?
Да ли је најновија нестабилност на простору некадашњег СССР-а најава конфликта између две супер силе из његовог окружења?
Немири, ескалације и сукоби шире се земљама бившег Совјетског Савеза - након Белорусије, Јерменије и Азербејџана на ред је дошао и Киргистан. Судећи према последњим информацијама тамо у овом тренутку можда управо траје државни удар, тако барем тврде из редова опозиције након што су дан након парламентарних избора (које сматрају намештеним) физички заузели зграду Владе (која је уједно и седиште председника) у главном граду Бишкеку. Киргистан је стратешки важна земља централне Азије, простора који већ годинама слови као "жариште блиске будућности", а ово је идеалан тренутак да се осврнемо на актуелности као и шири контекст ове ситуације.
ПОМРЕЋЕМО ГОЛИ И БОСИ: Светска здравствена оргнизација завапила да се не користи карантин у борби против короне
Са више од 90 одсто добијених гласова: Нови председник Таџикистана поново је Емомали Рахмон
КРВАВА БОРБА ЗА СВАКИ ПЕДАЉ ЗЕМЉЕ: Азери напали Гадрут из свих оружја, земља се тресе
У време док се геополитичке напетости све више пребацују с простора Блиског истока даље према истоку, нарочито према Кини, донедавно "поспани" простор централне Азије постаје све актуелнији. Говоримо о географском простору који се простире од Каспијског језера на западу па до Кине и Монголије на истоку. Са северне стране налази се Русија, а јужно су Афганистан и Иран. Ту наилазимо на 5 земаља, тзв. "5 станова" - Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан. Све су редом бивше совјетске социјалистичке републике.
Након распада СССР-а централна Азија, упркос својој великој стратешкој важности, ретко је била у фокусу. Један од разлога вероватно је и тај да одавде, иако је реч о муслиманским земљама, не стижу вести о терористичким нападима и исламистичком екстремизму. Повремени напади постоје, али су ретки (пуно чешћи су, на пример, у једној Француској). Цела регија словила је за релативно мирну, па и сигурну, иако поприлично "одвојену" од остатка света. То не чуди имајући у виду како је у "становима" време увелике стало након распада СССР-а. Власт држе моћници "совјетског типа", секуларна структура и даље је доминантна, а за утицај се надмећу већ традиционални ривали - Русија, САД и Кина.
Нажалост, период од неколико деценија релативног мира тешко је дугорочно прогнозирати за централну Азију због чињенице да ће се управо овде водити битка око тога ко ће и на који начин доминирати (остатком) 21. века. Москва, очекивано, има конкретан утицај који датира из совјетског периода (многи овде, барем старија популација, уз свој материњи језик течно говоре и руски). Кини је пак утицај у „Становима“ неопходан уколико желе реализовати своје грандиозне пројекте на простору Евроазије (Нови пут свиле и други). Амерички утицај је такође присутан, иако далеко мањи него рецимо на простору блискоисточних заливских монархија, за Вашингтон је ово простор којем дају све већу пажњу. У борби за утицај сад је већ време да споменемо и Турску која, као што видимо у последње време, има јако велике амбиције широм исламског света, а својом снажном подршком за Азербејџан у сукобу с Jerrmenijom показује да је спремна утицајем "ући" дубље у пост-совјетски простор.
Цела централна Азија има око 75 милиона становника. Поглед на карту света могао би неке преварити јер површински далеко највећа земља централне Азије, Казахстан, није уједно и најмногољуднија. Казахстан има око 18 милиона становника док је најмногољуднија земља Узбекистан с више од 33 милиона становника. Таџикистан - који има велику границу с Афганистаном - броји око 9 милиона становника. Данас нам актуелни Киргистан је мања земља с око 6,5 милиона становника док се на задњем месту по броју становника налази изоловани и мистериозни Туркменистан с око 6 милиона становника.
Осврнимо се детаљније на Киргистан. Цела његова источна граница је граница с Кином. Реч је о земљи чија је историја стара отприлике колико и Нова ера, а кроз два миленијума овде су биле присутне разне културе и царства. Чињеница да је реч о земљи која је изолована високим планинским тереном доприноси томе да је овде очувана њена древна култура, али и та култура је директно обликована и стварана окружењем и Путем свиле. Иако географски не баш приступачан, кроз овај простор морале су пролазити трговинске руте вековима, доносећи са собом и своју културу.
Дуги низ година овде су егзистирала локална племена, но у више наврата би њима владале стране силе. Под Монголима су од 13. века, а када би се и изборили за своју слободу најчешће би их уграбила нека друга сила (Узбеци, Ујгурско царство...). Од 1876. су део Руског царства, а након Октобарске револуције 1917. постају део СССР-а.
Као совјетска социјалистичка република Киргистан ће егзистирати све до распада СССР-а када на власт долази Аскар Акајев (рођен је 1944). У Москви је 1981. докторирао инжењерство и физику те ускоро постаје истакнути члан Комунистичке партије (Горбачов му је чак нудио место потпредседника, но овај је то одбио). По распаду СССР-а изабран је за председника Киргистана (био је једини кандидат) те ће на тој позицији остати све до 2005. По доласку на власт словио је као економски либерал. 1991. у једном интервјуу је рекао: - Иако сам комуниста, мој основни став према приватном власништву је повољан. Верујем да револуцију у сфери економије није направио Карл Маркс већ Адам Смит.
Можда би Акајев на власти био и данас да 2005. није срушен у тзв. „Револуцији лала“. Гневни протестанти оптужили су Акајева за непотизам, корупцију и ауторитаризам - поднео је оставку и побегао у Москву.
Након револуције одржани су нови избори и с великом већином председник постаје Курманбек Бакијев. Многи су се понадали да ће доћи до промена, али заправо све је остало исто - чим је дошао на власт почели су "нестајати" опозициони лидери, а непотизам и корупција поново цветају. Но, Киргизи сада већ знају шта им је чинити у оваквим случајевима. 2010. поново избијају немири те Бакијев, као и Акајев пре њега, бежи из земље (прво у Казахстан, а затим у Белорусију).
Након Бакијева једна новост за централну Азију - по први пут на власт долази жена, Роза Отунбајева, лидерка „Револуције лала“. Но, на власти ће бити само годину дана, до 2011., јер јој нови Устав није дозвољавао кандидатуру. Ипак, Роза ће остати утицајна у политици.
2011. председничке изборе осваја Алмазбек Атамбајев. Биће на власти до 2017. те ће у том периоду покушати односе с низом земаља симултано, укључујући Турску, САД и Русију. Надаље, биће први киргистански лидер који ће посетити Узбекистан откако се распао СССР што је битан податак ако се узму напети односи између ова два суседа. Како смо већ и споменули, Узбекистан је најмногољуднија земља централне Азије - чак 5 пута већа од Киргистана. Надаље, на југу Киргистана већином живе Узбеци што значи да је утицај Узбекистана изузетно велики. Штавише, Киргизи су свесни опасности да би Узбекистан могао једног дана преотети део њихове земље иако за сада из Ташкента (главни град Узбекистана) не показују превише експанзионистичке намере.
Сад полако долазимо и до актуелности. Атамбајеву мандат завршава 2017. године и иако му је то први мандат није му дозвољено да се поново кандидује - поново је реч о строгом Уставу (који има за циљ спречити поновни успон ауторитарних владара) којиме се забрањује останак на власти дуже од 6 година.
Атамбајев је по силаску с власти направио један потез који ће га ускоро скупо коштати, а и у директној је вези са актуелним немирима у Киргистану. Наиме, за свог наследника именовао је премијера из његове Социјал-демократске партије Киргистана (СДПК), Соронбаја Јенбекова.
Очекивано, Јенбеков којег је одабрао популарни Атамбајев с лакоћом је победио на изборима 2017. И иако је Атамбајев веровао да је то добра вест ускоро ће видети да по њега свакако није. Јенбеков је почео жестоко критиковати свог претходника прозивајући га за корупцију. Дојучерашњи савезници постају оштри ривали у борби за утицајем. Атамбајев узвраћа истом мером - у једном интервјуу истиче: - Извињавам се дубоко свима што сам ову особу довео у позицију моћи.
Ускоро почиње драматична ситуација. Прво су заступници у парламенту укинули бившем председнику Атамбајеву имунитет од прогона те је затим против њега подигнута оптужница за корупцију. Он пак тврди да су оптужбе политички мотивисане те јавно истиче како је спреман борити се, ако треба и физички, за своју слободу. Забарикадирао се на својем имању, заправо правој малој бази коју су бранили његови присталице. Тамо је провео неко време а политичке напетости још су додатно ескалирале. 3. јула 2019. по први пут након више недеља излази из своје базе и обраћа се присталицама на скупу. Тог истог месеца, 24. јула, одлази у дводневну посету Русији (с делегацијом присталица из СДПК-а) те ће се тамо сусрести и с руским председником Владимиром Путином.
Сусрет с Путином можда је био окидач за даљу ескалацију јер 7. августа 2019. специјалне снаге покрећу напад на његову утврђену резиденцију. 36 особа је рањено, један војник је убијен, напад је одбијен, али не задуго. Идућег дана креће нови напад и овог пута се Атамбајев предао како не би дошло до још већег крвопролића.
Власти тврде како је Атамбајев припремао државни удар те га одводе у притвор где ће чекати суђење. 23. јуна 2020. је и осуђен - на 11 година затвора. Та вест покренула је нови талас незадовољства у земљи и ситуација је ескалирала 5. октобра 2020., дан након парламентарних избора. У вечерњим сатима у Бишкеку окупило се неколико хиљада људи и протест је ускоро прерастао у немире. Окупирали су седиште Владе, Белу кућу, али и силом ослободили Атамбајева из затвора.
Зашто су парламентарни избори изазвали толики немир? Ситуација је у директној вези са сукобом између бившег председника Атамбајева и његовог наследника Јенбекова. Наиме, избијањем сукоба између двојице дошло је и до очекиваног раскола у владајућој странци СДПК. Странка се заправо распала на две - на странку „Јединство“ (присталице Јенбекова) и странку „Социјал-демократи Киргистана“ (присталице Атамбајева). На изборима 4. октобра велику већину освојила је, наводно, странка „Јединство“, док Атамбајева странка уопште није ушла у парламент. То не звучи реално и указује на то да су избори можда намештени. Друге странке удружиле су се с Атамбајевим присталицама (у парламент су ушле само 4 странке, све друге, према службеним резултатима, нису прешле изборни праг) истичући како су избори покрадени.
И где смо сада? Сукоби су потрајали до дубоко у ноћ. Према информацијама најмање једна особа је убијена, а готово 600 их је рањено. Влас поручује да је спремна поновити изборе, али сада је можда већ прекасно. Опозиција истиче како су они сада власт.
Изгорели аутомобили осванули су на улицама Бишкека, а земља се налази још једном на рубу. Седиште Владе је током ноћи и делимично запаљено, а уоколо су се могли видети владини документи, запаљени комади намештаја... Извори наводе како су опозициони протестанти заузели још неколико зграда у главном граду (укључујући и зграду у којој се налази седиште градоначелника).
И ко је од данас на власти у Киргистану? Тешко је рећи. Јенбеков није објавио оставку, а ослобођеног Атамбајева нико још није "именовао" новим лидером (иако би се управо то могло ускоро догодити). Чињеница је да су од 16 утицајних политичких странака у парламент ушле само 4 - то је, са друге стране, створило ситуацију да се ових преосталих 12 удруже и прогласе изборе неважећима. Већина од њих предлаже формирање транзиционе власти до одржавања нових избора.
Ако све заврши на овоме биће то добро по Киргистан, но информације говоре како се у градовима на југу земље већ скупљају присталице председника Јенбекова што би могло довести до интерног сукоба ако се криза брзо не реши.
И док се сабира штета начињена по Бишкеку, а нова ноћ можда доноси нове сукобе (иако је Јенбеков поручио снагама безбедности да не отварају ватру на протестанте), осврнимо се на геополитички контекст.
Споменули смо да се велике силе надмећу за утицај у централној Азији, свакако и у Киргистану. То је тачно, но највећи утицај у Киргистану и даље свакако има Русија која овде има и своју ваздушну војну базу. Између Атамбајева и Јенбекова заправо и нема велике разлике када је реч о односу према Москви - обојица полазе од становништа да је Русија кључан савезник Киргистана. Проблеми настају када интерне политичке снаге у неку руку користе Москву за властите обрачуне. Управо то се и догодило када је бивши председник Атамбајев на два дана прошлог лета посетио Путина - споменимо притом како је у Москву стигао руским војним авионом који је полетео из руске војне базе у Киргистану. Иако је Путин само протоколарно коментарисао да се нада стабилности у Киргистану и регији, у Бишкеку су Атамбајеву посету протумачили као потенцијалну подршку Москве за њега и затим су још брже кренули с наумом да га ставе иза решетака. Тако је и било, а ово је или епилог или наставак те приче.
Од свих земаља централне Азије Киргистан је најблискији руски савезник - што не значи да су становници Киргистана нужно задовољни тиме. Москва пак, чини се, нема нужно фаворита и Путин не прича између редова када каже да је за Русију најважнија стабилност ове регије (али чини се како баш то не може добити!). Недељу дана пре избора Соронбаи Јенбеков састао се с Владимиром Путином у Сочију. У исто време у Киргистану је процурио снимак на којем једна од странака која подржава Јенбекова заговара јачање интеграције с Русијом - непосредно затим стотине протестаната већ су биле на улицама.
Где је САД у тој причи? САД је заправо пре две године увелико схватио да је утицај Русије и Кине у Киргистану толико јак да су, у неку руку, одустали од Бишкека. Наиме, САД су такође имале војну базу овде, али су је 2018. затворили - то је значајан развој догађаја пошто је након распада СССР-а Вашингтон управо Киргистан намеравао претворити у свог главног савезника у централној Азији.
Сведочимо ли можда геополитичком сукобу између Кине и Русије? Прерано је рећи, но ваља споменути да је за време Атамбајева Кина интензивно инвестирала у Киргистан (из Пекинга поручују да их занима само економска сарадња те како немају намере уплитати се у унутрашња политичка питања ове земље - колико је то истина, време ће показати).
Чињеница је да се ескалација догодила и да се неће тако брзо смирити. Створена су оштра ривалства, политички кланови, а исти су научили експлоатисати свој геополитички положај за властиту моћ. Киргистан није енергетски богата земља (зависе од суседног Узбекистана који им је већ у неколико наврата "заврнуо славине" када им нешто не би било по вољи), али имају поприлично рудних богатстава (руске и канадске рударске компаније доминирају).
Све ово се догађа у опасном тренутку, док се нестабилност шири кроз цели простор бившег Совјетског Савеза, а Москва засигурно посматра развој ових догађаја с нервозом знајући да је она и даље, 30 година након, епицентар овог дела света.
