ПАКАО БЛИСКОГ ИСТОКА - ВИШЕДЕЦЕНИЈСКИ КОНФЛИКТ ИЗРАЕЛАЦА И АРАПА: Како је сукоб у Гази почео и ко је први кренуо у напад?
Све је почело да се захуктава формирањем државе Израел 1948. године
Сукоб у Појасу Газе, густо насељеном подручју које чини узак приморски појас између Израела и Египта, дужине 40 и ширине 10 километара, део је арапско-израелског сукоба који траје од настанка државе Израел.
ДЕЧАК (5) ПОГИНУО У ИЗРАЕЛУ: Са мајком бежао у склониште пред налетом пројектила, гелери долетели до склоништа
БРОЈ ЖРТАВА РАПИДНО РАСТЕ: У сукобима у Израелу више од 70 жртава, међу њима има мале деце
ИЗРАЕЛСКИ АВИОНИ ИЗВЕЛИ ЖЕСТОК УДАР: Бомбардована зграда војнообавештајне службе Хамаса
Након распада Османлијског царства, део његових територија на Блиском истоку био је под британском контролом под мандатом Лиге народа.
Генерална скупштина УН-а је 1947. године усвојила Резолуцију према којој је британски мандат престао да постоји и препоручено је да се на тој територији до 1948. оснују две државе - арапска и јеврејска.
Арапска заједница је ову поделу Палестине сматрала непоштеном, јер су на територији живели многи Арапи који су, према плану УН-а, додељени јеврејској држави.
Одмах након проглашења Израела маја 1948, Лига арапских држава објавила је рат новој земљи.
У нападу на Израел били су укључени Египат, Сирија, Трансјордан, Ирак и Либан.
Тако је почео арапско-израелски сукоб, који се сматра једним од најдужих у моденој историји.
Срж конфликта налази се у томе да Палестина тражи пуну независност од Израела, те напуштање свих израелских војника са њених територија, док израелски ортодоксни Јевреји, националисти и десничари то одбијају, јер сматрају да Западна обала и Газа историјски припадају Јеврејима.
Сматрају да Палестинци нису народ, да нису постојали пре оснивања државе Израел 1948. године, већ да су палестински национализам измислиле арапски вође како би уништили Израел.
Упркос дугогодишњим напорима међународне заједнице да се реши овај спор и упркос томе што је Израел склопио мир са Египтом и Јорданом, Израелци и Палестинци до данас нису успели да постигну мировни договор.
Главни камен спотицаја су статус Јерусалима, који обе стране сматрају светим местом, међусобно признање, границе, безбедност, право на воду уз реку Јордан, израелска насеља на Западној обали, палестинска слобода кретања и право Палестинаца на повратак унутар граница Израела након егзодуса насталог услед израелског рата за независност.
Престанак сукоба се често наводи као могуће решење две државе, а према истраживањима већина Израелаца и Палестинаца сматра да је то најбоља солуција.
Ипак, неповерење и трзавице су често знале да ескалирају: прва и друга интифада су однеле на хиљаде живота на обе стране, уз изостанак било каквог решења.
Обе стране су одбиле да деле исту територију са другом страном, из страха од доминације.
Јасер Арафат постао је формални вођа покрета за самосталну Палестину у 20. веку, али израелски службеници гледали су на њега негативно и оптуживали га да подржава тероризам против Јевреја.
Након Арафатове смрти 2004, његов наследник Махмуд Абас покушао је да покрене нову рунду мировних преговора, али без успеха.
Иако се однос у међувремену побољшао са Западном обалом, стање остаје експлозивно у Гази, где су вођена два рата, од којих је задњи био 2014. године.
Између 1993. и 2000. број израелских досељеника повећао се за 117 одсто у Гази и најмање 46 процената у Западној обали.
Израел је, такође, укинуо дозволе за пребивалиште палестинским пребиваоцима у источном Јерусалиму који нису имали документе којим би доказали да је њихово средиште живота унутар Јерусалима.
Тако је 1.641 Палестининац изгубио право на боравак у Јерусалиму између 1996. и 1998. године.
Сукоб је однео преко 20.000 живота од 1948. на обе стране.
Посљедњи мировни преговори прекинути су 2014. године.
Израелски премиер Бењамин Нетањаху изјавио је 2015. да неће дозволити палестинску државу западно од Јордана.
Од 50-их година 20. века, групе терориста редовно су се инфилтрирале на територију Израела из појаса Газе, организирајући саботаже и терористичке нападе.
Израелска војска предузела је одмазде, а због акција арапских терориста Израелу је преузео контролу над појасом Газе.
Подручје Газе чини узак приморски појас између Израела и Египта, дужине 40 и ширине 10 километара.
Након проглашења независности Израела 1948, ту је формирано неколико избегличких кампова за протеране Палестинце, у којима се још увек налази око 500.000 људи.
Са укупно милион и по становника, Газа је једно од најгушће насељених и истовремено најсиромашнијих подручја на свету.
Раширено сиромаштво, заједничка граница са Египтом преко које се могу прокријумчарити оружје и експлозив и пре свега, крвави обрачуни са Израелцима створили су од ње најтврђе упориште екстремистичких палестинских организација.
Хамас, Исламски џихад и остали увек су у Гази имали више присталица него на Западној обали.
Ни израелско повлачење 2005. није много променило ситуацију.
Дуж читаве границе са Израелом саграђен је висок зид са доста брисаног простора са палестинске стране, да би спречио упаде милитантних одреда и бомбаша самоубица.
Израел под контролом држи и граничне прелазе, ваздушни простор и обалу, довод воде и струје, увоз и извоз, наплату пореза и читав проток новца са иностранством укључујући и донације, тако да се Газа може врло брзо и ефикасно изоловати од остатка света.
Најанови сукоби између Израелаца и Палестинаца ескалирали су од понедељка кад је у сукобима у Јерусалиму повређено око 300 Палестинаца и 20-ак полицајаца.
Полиција је упала и у џамију Ал Акса, што Палестинци сматрају скрнављењем те исламске светиње.
Истог дана су Јевреји славили Дан Јерусалима, годишњицу заузимања Источног Јерусалима у Шестодневном рату 1967. године.
Масовни протести Палестинаца почели су због најаве да би неке породице могле бити избачене из кућа које су раније припадале Јеврејима у арапској четврти Шеик Џарах.
Према закону, Јевреји чији су преци оданде протерани у рату 1948. могу добити куће назад, док то правило не важи за протеране Палестинце.
