Прича о две Италије: Вечита трка богатог севера и сиромашног југа

Италија је као супер развијена европска држава симбол успеха на многим пољима.

Италијанска привреда је трећа у Европи и осма на свету. Земља на Апенинском полуострву има врло висок ниво људског напретка, а њени грађани спадају међу најдуговечније на свету. Политички је моћна сила у ЕУ али и на глобалном нивоу.

Но, Италија има и своје јединствености који проистичу из специфичног историјског, културног, економског и политичког развоја. Историјски извори подела су дубоки и неисцрпни. Најважније је споменути да је Италија коначно уједињена 1861. тријумфом Ризорђимента. Државе и краљевства која су постајала пре уједињења била су толико различита да су Италијанима требала деценије да се унифицирају културолошки, језички, политички и економски.

Крајем 19. и почетком 20. века северна Италија се брзо индустријализовала (посебно троугао Милано-Ђенова-Торино) и земља је доживела своје прво "економско чудо". Но, јужна Италија остала је и даље значајно неиндустријализована, осиромашена и попуњавала је редове италијанске емиграције. Пре Мусолинијевог фашистичког режима Италија је још била толико разнолика да већина Италијана чак није била способна да чита и пише стандардним италијанским језиком.

Народ је причао својим локалним дијалектима. Фашистичка политика имала је циљ да успостави национално јединство како би се народне масе могле идентификовати с Италијом, а не само са својим градом или регијом. У томе су фашисти имали извесног успеха али опет нису могли да искорене економске разлике. Након 1945. Италија је доживела друго "економско чудо" али се оно опет односило на север. Но, овај пут југ се успео индустријализовати.

Хладни рат је имао велики утицај на унутрашња збивања у Италији. Американци су подржавали Хришћанску демократску странку како би спречили да просовјетска Комунистичка партија дође на власт. Такође су италијанску мафију вратили у позиције моћи на југу како би помагали демохришћане. Таква америчка политика је била успешна. Демохришћани су спроводили политику издашне социјалне државе уз америчке субвенције што је на крају Хладног рата довело до корупцијских скандала и на крају колапса странке.

Но, југ је свакако профитирао и успео је да напредује. Међутим, разлике и даље постоје. За разлику од већине европских земаља, у Италији је доста слабији осећај националног јединства и заједништва међу регијама.

Према италијанском уставу држава се састоји од 20 регија али се практично своди на две привреде. Од 2001. до 2013. цела земља је пролазила кроз стагнацију. Тада су северни и средњи делови земље имали привредни раст нешто мањи од два одсто. Истовремено се на југу догодио пад БДП-а од седам одсто. То је делимично зато што је југ имао мањи економски раст пре избијања Светске економске кризе 2008. године.

Но, главни разлог разлика јесу лоши економски резултати југа након избијања рецесије. Југ је доживео крах БДП-а у износу од 13 одсто у поређењу са седам одсто севера у периоду од 2008. до 2013. године. Између 2008. и 2013. инвестиције на северу су се урушиле за четвртину, а на југу за трећину вредности. 

Од 943.000 Италијана, који су постали незапослени између 2007. и 2014. године, чак 70 одсто је било јужњака. Укупна италијанска радна снага у том периоду се смањила за четири одсто, а на југу за непуних 11 одсто. Проценат запослених на југу је мањи него у било којој другој држави ЕУ и износи 30 одсто док је на северу та бројка много боља - чак 64 одсто. Запосленост жена у јужној Италији износи само 33 одсто док је на националном нивоу 50 одсто. Незапосленост на југу је 2014. била 21.7 одсто, а на националном нивоу 13.6 одсто. Проценат северњачких и јужњачких породица које су живеле у апсолутном сиромаштву 2013. је износио 5.8 одсто и 12.6 одсто респективно. 

Југ има и своје предности - туристи једноставно обожавају тамошње плаже.

Чувени портал "Трип адвајзер" је објавио да се осам од 10 најбољих плажа у Италији налази на југу земље. Плаже су на неким местима високе и имају камену подлогу, а на другим ниске и пешчане. Јужна Италија је позната према ненарушеној обали док је надалеко познато кристално чисто море Апулије. Дужина обале на Сардинији износи 1.849 км, а на Сицилији 1.000 км. 

Према непрофитној организацији Свимецо чак 66 одсто електричне енергије на југу настаје обновљивим изворима енергије. То јужну Италију чини светским лидером у коришћењу алтернативних извора енергије. Захваљујући неравној топографији на југу се налази више од 6.000 ветрењача.

На југу је загађење ваздуха мање него на северу. Југ је познат и према поподневном спавању након ручка и вечерњој шетњи. Ове навике су дубоко усађене код јужњака док су на северу скоро изумрле. Због таквог начина живота јужњаци живе дуже. Жене са југа просечно живе 80.6 година, а на северу 79.8 година.

Очигледно комбинација здраве исхране, сунца и мора, чистог ваздуха, поподневног дремежа и вечерње шетње има позитиван ефекат на здравље. Регионалне разлике су карактеристичне за многе земље али италијанска јединственост јесте дуговечност разлика које никако да нестану. Економски јаз између Источне и Западне Немачке, рецимо, био је много већи пре уједињења 1990. године, но сада је далеко мањи.

У Италији неједнакости не нестају. Разлике између севера и југа су довеле до јачања Северне лиге која заговара стварање федералне Италије и јачање регија. Ако Италија жели и даље да буде један од покретача економског развоја ЕУ мораће што пре да проба да уједначи север и југ у одрживи дугорочни економски раст.