Прича о Владимиру Путину: Од БЕСПРЕКОРНОГ студента и агента КГБ, до човека који је ВАСКРСАО РУСИЈУ

Још од трагичне смрти царске породице Романових и миљеника Срба, цара Николаја ИИ, Русија је скоро цео век чекала на владара који ће је подићи са колена и учинити је јаком светском силом, што је она несумњиво данас.

Наравно, XX век је као што знамо обележило рушење руске монархије, стварање прве комунистичке земље света СССР, да би се тек 1991. године поново родила нова Русија, када је њен лидер постао Борис Николајевич Јељцин, чија владавина прати рушење Совјетског Савеза, формирање Заједнице независних држава, ратове на Кавказу, потпуно сиромаштво, глад и беду широм Русије. Период 90-их је епоха безнађа, потпуног пада руске државе у очима Запада и целог света, што је Вашингтону и те како погодовало. Да и не причамо о тајкунизацији земље, када су дојучерашњи криминалци и обични лопови долазили до огромних пара, а професори и научни радници радили на пијацама и на улицама.

Док је био на власти од 1991. до 1999. Јељцин није готово ништа корисно учинио да би се Русија данас поносила њиме и епохом његове владавине, која ће заувек остати упамћена као мрачан период постсовјетске Русије.

Једина права ствар на којој можемо да честитамо Јељцину, јесте та што је изабрао баш Путина за свог наследника на место председника Руске Федерације. Посебно изненађује чињеница да он Путина и није познавао од раније, а многи партијски другови и људи из Јељцинове околине знају да је он намерно доводио млађе људе на високе позиције, како би „терао инат“ етаблираној номенклатури.

Често је тако бирао погрешне људе, а стручњаке и доказане дипломате и званичнике неправедно смењивао само зато како би се показао мудријим и како би млађе колеге држао на оку.

Ипак, на крају је направио прави избор када је Владимира одредио за свог политичког наследника. У свом последњем обраћању нацији, Јељцин је и сам рекао да је време да нова особа преузме функцију председника, пред улазак Русије у нови миленијум. Тако је Путин заправо постао в.д. председника Руске Федерације, а онда је целу ситуацију шчепао обема рукама и почео даноноћно да ради на извлачењу Русије из блата у ком је била целу деценију заробљена.

Путин је рођен у Санкт Петербургу (тадашњем Лењинграду) 1952. године. Владимиров отац био је Владимир Спиридонович Путин, који је служио у совјетској морнарици на подморници током 30-их година XX века, да би касније служио у Народном комесаријату унутрашњих послова (НКДВ) – специјална полиција СССР-а, да би се током Другог светског рата доказао у борбеној саботерској групи ове полиције.

Путинова мајка, Марија Ивановна Путина била је радник у фабрици. Владимир је имао још два брата које није имао прилике да упозна, јер је један умро од последица дифтерије током опсаде Лењинграда, а други већ након неколико месеци од рођења.

Посебно је интересантан податак да је Владимиров деда Спиридон Путин био лични Лењинов, а потом и Стаљинов кувар.

Путин 1966. уписује средњу хемијску школу, коју је завршио 1970. године, када је одлучио да упише Правни факултет. Године 1975. дипломирао је међународно право на Правном факултету Лењинградског државног универзитета. Тема дипломског рада била је: Принцип најповлашћеније нације.

Све то време био је члан Комунистичке партије СССР-а, све до њеног распуштања 1991. године.

Убрзо након дипломирања, Путин добија посао у КГБ-у у Лењинградској области, а 1984. је добио чин мајора и уписује постдипломске студије на КГБ Институту Јуриј Андропов, где је 1985. године стекао диплому специјалисте контраобавештајне службе.

Од 1985 до 1990. године почиње узбудљив део каријере актуелног руског председника, а тадашњег официра КГБ-а. У том периоду, Путин је живео и радио у ДР Немачкој (Источна Немачка) и то у граду Дрездену. Прво његово јавно појављивање, десило се у овом граду 1989. године, када је стао испред масе која је насртала на зграду КГБ-а и буквално је сам одбранио зграду.

Овај догађај ће у великој мери одредити његову репутацију касније, трасирати успешну каријеру и створити човека који је натерао Запад и САД да се са Русијом морају опходити као са равноправним такмацем. Године 1991. дао је отказ у КГБ, након државног удара на председника СССР Михаила Горбачова. Тада је већ догурао до чина пуковника.

Почетком 1990. Путин почиње да ради на Лењинградском универзитету. Тада је градоначелник Лењинграда био Анатолиј Собчак (отац Ксеније Собчак), некада Путинов предавач и асистент на факултету. Године 1990. Собчак ангажује Путина на место саветника председника Лењинградског градског већа.

Када је Собчак постао градоначелник Санкт Петербурга, Путина поставља да буде задужен за привлачење страних инвестиција, сарадње са страним компанијама и улагања у град. Путин је као увек и овај пут бриљирао, јер је успео да доведе велики број немачких компанија у свој родни град. Познат је и његов сусрет са чувеним америчким медијским магнатом Тедом Тарнером.

Већ 1993. године, Путин постаје Собчаков заменик на месту градоначелника Санкт Петербурга и остаје на функцији шефа Комитета за спољне односе. У Србији је мало познато да Путин 1995. године постаје регионални лидер партије „Наш дом – Русија“.

Већ 1996. године долази у Москву и постаје део администрације тадашњег руског председника Бориса Јељцина и постаје шеф ФСБ-а 1998. године.

Августа 1999. године, Путин по налогу Јељцина постаје премијер Русије (пети за 18 месеци, Јељцин је остао упамћен по томе што је сменио велики број министара и премијера за време председниковања Русијом). Већ у септембру исте године Путинова популарност пробија све границе. Главни кандидати на предстојећим председничким изборима били су Јуриј Лушков и Јервгениј Примаков.

Дана 31. децембра 1999. године, Јељцин неочекивано подноси оставку и поставља Путина на место привременог председника Федерације. На председничким изборима одржаним 26. маја 2000. године, Путин убедљиво побеђује у првом кругу са 53 одсто гласова.

Чим је дошао на власт почео је са брзом реформом посрнулог руског система. Економија Русије одједном сваке године расте за по 7 одсто, Путин смирује ситуацију у Чеченији и на Кавказу, стаје у гард терористима и вешто их елиминише једног по једног, успешно је централизовао власт у проблематичним регијама и губернијама, елиминишући егзистенцијалне проблеме и сепаратизам.

Године 2008. постаје премијер највеће земље света и председник странке Јединствена Русија. Тада је подржао Дмитрија Медведева на место председника Русије, а онда 2012. долази до рокаде, када су двојица државника заменила улоге. Путин поново постаје председник, а Медведев премијер Руске Федерације.

Популарност Владимира Путина у свету и Русији је огромна. Посебно га поштује и воли православни свет. Воле га у Русији, Србији, Републици Српској, Бугарској, Белорусији, Грчкој, на Кипру, у Сирији, Либану, Казахстану, Венецуели, на Куби...

Небројено пута је показао принципијелан став према очувању суверенитета Србије и опстанку Косова и Метохије у границама српске државе, као и чврст став у одбрани хришћанства и православља у свету. Неколико пута је одликован највишим државним и црквеним одликовањем државе Србије и Српске православне цркве.

Био је ожењен Људмилом Путин (са којом има две ћерке), а развели су се 2013. године. Верник је Руске православне цркве. Заљубљеник је у спорт, нарочито када су у питању борилачке вештине (посебно џудо), али воли и скијање и велики је љубитељ животиња.  Имао је пса Кони Полгрејв или Лабрадор Кони (црни лабрадор) коју је много волео, а која је угинула 2014. године.