ПУТИН НЕ БЛЕФИРА! Русија ће сигурно започети ТОТАЛНИ НУКЛЕАРНИ РАТ!
Док рат у Украјини улази у трећу годину, све стране показују већу склоност ескалацији него окончању сукоба.
У свом годишњем "Стању нације", председник Владимир Путин је упозорио НАТО земље да "морају схватити да све ово заиста прети конфликтом са употребом нуклеарног оружја, и тиме уништењем цивилизације," уколико наставе да наоружавају Украјину и разматрају слање трупа.
Још од јуна 2022, Путин је упозоравао америчке званичнике да не шаљу ракете великог домета у Украјину, рекавши: "Нападашћемо мете које до сада нисмо гађали."
Међутим, амерички политичари и аналитичари сматрају да Путин неће спровести своје претње када је реч о ескалацији. Адам Кинзингер и Бен Хоџес убеђују читаоце да Путин блефира са претњама нуклеарном ескалацијом. Генерални секретар НАТО-а, Јенс Столтенберг, одбацује могућност да западна помоћ Украјини изазове руске одмазде. Администрација председника Бајдена се слаже и дозволила је недавно Украјини коришћење америчког наоружања за нападе на територији Русије – црвену линију коју је администрација раније одбила да пређе.
По њиховом мишљењу ескалација се може предвидети, а државе обично блефирају са својим црвеним линијама. Међутим, ова претпоставка је погрешна. Како је објаснио војни и нуклеарни стратег Бернард Бродие, државе ретко блефирају када износе претње. У стварности, постоји више историјских примера који показују како неразумевање ескалације може довести до катастрофалних последица.
Јапанска логика иза напада на Перл Харбор је пример погрешног процењивања спремности противника за ескалацију. Адмирал Исороку Јамамото, архитекта напада на Перл Харбор, веровао је да ће овај напад уништити морал Америке, спречавајући је да одговори на јапанску експанзију моћи кроз Пацифик. Међутим, очекивања су била далеко од истине. Напад на Перл Харбор је уместо тога навео Америку да уђе у Други светски рат.
Корејски рат пружа још један пример политичара и војних лидера који игноришу црвене линије. Године 1950, генерал Даглас Макартур, вођа Команде Уједињених нација, гурао је амерички вођени напад на Корејском полуострву у импресивном контраудару против севернокорејске војске. У својој књизи "Корејски рат", Макс Хастингс детаљно описује како је Макартур инсистирао на коришћењу америчких снага за постизање потпуне победе против Северокорејанаца, што је значило излазак на реку Јалу која је географска граница између Кореје и Кине. Међутим, кинески званичници су јасно ставили до знања америчким и УН званичницима да не би требали да гурају своје снаге преко реке. Амерички обавештајни извештаји такође су показивали да су војне снаге Кинеске народне армије мобилисане у регионима око реке Јалу. Ипак, Макартур је тврдио да Кинези неће ући у овај рат. Макартурова процена се показала погрешном када су се кинеске снаге сручиле као бујица у Кореју у октобру 1950. године, означавајући један од преокрета у Корејском рату.
Одлука совјетског премијера Никите Хрушчова да пошаље нуклеарне ракете на Кубу 1962. године је још један пример. Председник САД Џон Ф. Кенеди упозорио је Совјетски Савез 13. септембра 1962. године да не претвара Кубу у "офанзивну војну базу знуклеарног капацитета". Међутим, Хрушчов је назвао Кенедијево упозорење "блефом" и одлучио да пошаље нуклеарне ракете средњег домета на острво. Сматрао је да је Кенеди слаб лидер и предвидео да његова администрација неће ништа предузети да се супротстави овом маневру. Иако ове ракете не би промениле нуклеарну равнотежу између Совјетског Савеза и Сједињених Држава, у очима Кенедијеве администрације су представљале претњу одлучности Америке. Оно што је уследило због Хрушчовљевих грешака био је Кубанска ракетна криза – напето тринаестодневно раздобље када су две нуклеарне суперсиле довеле свет на ивицу нуклеарног Армагедона. Срећом, прелазак ове црвене линије није резултирао војном акцијом, иако смо били врло близу.
Морал ове приче: тешко је рећи да ли нека држава блефира. Случај за случајем, негативне последице лидера који потцењују одлучност црвених линија су очигледне. Лидери држава сматрају одлучност важним фактором у државном уређењу, посебно када је реч о концепту одвраћања. Како је написао економиста Томас Шелинг, ефикасност одвраћања зависи од "моћи да се повреди". Он наставља са још једном значајном тачком: "Нажалост, моћ да се повреди често се демонстрира неким извођењем тога." Другим речима, одвраћање функционише само ако једна страна верује да ће друга страна урадити оно што каже. Ако се црвене линије не схвате озбиљно, држава ће реаговати на претње како би показала своју одлучност.
Амерички политичари и аналитичари данас би требало да буду опрезни у тумачењу сигнала које шаље Русија. Превише њих позива Сједињене Државе да прођу кроз црвене линије Русије и наставе са ескалацијом у вези са конфликтом у Украјини. Важно је напоменути да постоје случајеви кроз историју када земља није ескалирала сукоб или кризу након што је противник прешао њену црвену линију. Међутим, с обзиром на огроман арсенал нуклеарног оружја Русије, био би ризичан потез за америчке политичаре да претпоставе да Русија на крају неће ескалирати. Како је Карл фон Клаузевиц приметио, "У целом низу људских активности, рат највише подсећа на игру карата." Са улозима тако високим, Америка би требало да буде опрезна, да не би изгубила све.
