ЛЕГЕНДА АВИЈАЦИЈЕ СА НАШИХ ПРОСТОРА: Барон који је преживео Стаљинов гулаг, а славу стекао у светским ратовима
Иако је оборио светске рекорде и утицао на дизајн многих успешних авиона, никада није био прихваћен
Живот му је био толико тајанствен да му је чак и право име непознаница, али је његов допринос свету авијације више него јасан. Роберт Орос ди Бартини - како стоји на његовом надгробном споменику - је био геније испред свог времена, чији чудесни авиони и бизарни летећи бродови и данас, 50 година после његове смрти, импресионирају.
АМЕРИЧКА ВОЈСКА УПАЛИЛА АЛАРМ У МОСКВИ: Руси изнели јасно упозорење Вашингтону: "То је провокација!"
ЗЕЛЕНСКИ НИЈЕ БАШ НАЈБОЉЕ РАЗУМЕО БАЈДЕНА: Амери и Украјинци као глуви телефони, завладала потпуна конфузија
ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ АРКТИК ТОЛИКО ВАЖАН? НАТО очајнички жели да протера Русе одатле, велики су им трн у оку
Модерни полимата који је говорио седам језика, Бартини је био астроном, филозоф, лекар, сликар и музичар. Младост је провео у Аустроугарској и Италији али је свој траг, као дизајнер авиона оставио у Совјетском Савезу где је "сцену" делио са легендама авио-индустрије: Андрејом Тупољевим, Павелом Сухојом и Олегом Антоновим.
- Као иноватор, био је у истом рангу са њима, ако не и бољи - рекао је Ђузепе Кампаља, аутор Бартинијеве биографије, једне од ретких ван граница Русије.
- Али, пошто није био Рус, није постигао исти успех - додао је он.
Бартини је дизајнирао више од 60 летелица, али су свега четири икада летеле и то као протопипови. Иако је оборио светске рекорде и утицао на дизајн многих успешних авиона, никада није био прихваћен. Заправо, провео је десет година у совјетском затвору под оптужбом да је шпијун.
Рана страст
Кампаља је у разговору за Си-Ен-Ен испричао да су многи детаљи из Бартинијегов живота, а нарочито младости, непознати. Постоји нека врста консензуса да је рођен 1897. године у Кањижи, малом граду на граници Србије и Мађарске, тадашњој Аустроугарској. Био је ванбрачно дете локалне 17-годишње племкиње и барона из оближњег града Фиуме, данашње Ријеке.
Мајка му се убила када га је њена породица дала на усвајање како би заташкали скандал. Две године касније, барон Лудовико Орос ди Бартини је признао Роберта и подигао га са супругом, уливши му своју страст према природним наукама.
Када је имао 15 година, Бартини је присуствовао аеромитингу где је руски пилот возио Бериот XI, један од првих авиона из масовне производње. Тада је, како се верује, почела Робертова страст према авијацији. Када је избио Први светски рат, регрутован је у Аустроугарску војску и послат на Источни фронт.
Црвени барон
Брзо заробљен, Бартини је послат у радни логор у Сибиру где се упознао са комунистичком литературом и где је остао до краја рата. По ослобађању није имао довољно новца да се врати кући па је неко време радио у Шангају као таксиста. Вратио се у очев град у тренутку великог политичког тумбања које је изазвао распад Аустроугарске.
Жељан да заврши студије, Бартини се преселио у Италију како би учио авио-инжењеринг на миланском Политехничком институту али и у школи летења близу рима. Италијански је говорио течно, што није било необично за становнике Фиумеа.
Као Роберто Оросди, 1921. године се придружио италијанском Комунистичкој партији где је због знања језика, оружја и аристократског порекла постао обабвештајац и добио надимак "црвени барон", који је указивао на племичко порекло и боју повезану са комунизмом.
Када је Мусолини дошао на власт крајем 1922. године, полиција је кренула да га тражи. Да би избегао хапшење, партија га је послала у Совјетски Савез као авио-инжењера. Тамо је свој таленат и искуство, будући да је италијанска авијација у то време била једна од најбољих на свету, упослио у служби мајчице Русије.
Први прототип
У СССР-у Бартини је променио име у Роберт Лудвигович Бартини, по оцу Лудовику. Радио је на експерименталном амфибијском авиону а потом, после критика организације која га је запослила, позван је да ради у истраживачком крилу Црвене армије.
Званично, Бартини је био дизајнер путничких авиона. Практично, радио је на војном авиону Стал-6, чији је прототип направљен. Са телом од нерђајућег челика и са једним точком напред, авион је изгледао као да је дошао из будућности, нарочито јер се у то време за израду авиона користило дрво и тканине. Могао је да достигне брзину од 260мпх.
- У то време, 1933. године, најбржи авион у СССР ишао је 170 мпх - каже Сергеј Тежак, професор транспортног инжењеринга на Универзитету Марибор.
- То је као да је данас неко направио авион који иде 2400 мпх, док најбржи авион иде 1800 мпх - додао је он.
Упркос рекордној брзини, авион никада није ушао у производњу. Бартини је направио и унапређену верзију са оружјем 1935. године али због страха да би непроверена техничка решења попут система за хлађење мотора, могла да доведу до катастрофе, дизајн му није прихваћен.
Тежак сматра да би, да је био изграђен, авион учинио Совјетски Савез супериорним у Другом светском рату.
Светски рекорди
Следећи Бартинијев авион, Стал-7, био је путнички авион са два мотора.
- Направљен је од нерђајућег челика и веома је необичан. Бартини је патентирао нову технику обраде челићних плоча - каже Тежак.
Изразито аеродинамицан, био је обликован тако да троши мање горива на већим брзинама. Али, 1938. године када је у несрећи оштећен проторип Стала-7, Бартини је оптужен за изазивање незгоде.
- Ухапшен је јер су веровали да је Мусолинијев агент и Стаљин га је затворио - испричао је Тежак.
Годину дана касније, током тајног пробног лета, поправљени Стал-7 је оборио два светска рекорда прешавши у једном цугу 5000 километара просечном брзином од 250мпх.
- Одржан је пријем и када је Стаљин питао где је дизајнер, рекли су му да је у затвору. Одмах је наредио да га ослободе како би радио на новим авионима. То му је, вероватно, спасило живот - рекао је Тежак.
Бартинијева казна је смањена и послат је у шараску, незванично име за тајне истраживачке лабораторије у совјетским затворима 1940их и 1950их, где су услови били много хуманији него у затворима.
Делта крила
Други светски рат је био у пуном замаху па је Бартини радио само на војним летелицама. Претворио је Стал-7 у брзи бомбардер дугог домета назван Јермолајев, Yer-2, који је коришћен у рату. Помогао је и у дизајнирању Тупољевог Ту-2 бомбардера - кључног оружја у совјетском арсеналу.
Бартинијев следећи пројекат био је Т-117, тешки транспортни авион који је само делимично изграђен. Дизајниран за превоз тенкова и друге тешке војне машинерије и опреме, имао је рампу за утовар на задњем делу, па су возла могла да се увезу у авион. Летелица никада није била завршена због несташице одговарајућих мотора, али су многи елементи дизајна данас видљиви у супертешким транспортерима Антонова.
- Пројекат је напуштен 1946. године али су Бартинијеви нацрти послати компанији Антонов којаја је прва почела да гради широке транспортне летелице, десет година касније - рекао је Тежак.
По пуштању из затвора 1946. године, Бартинијева пажња се усмерила ка суперсоничним летелицама. Његови цртежи показују да је већ схватио да су делта крила, попут оних на конкорду, важна како би авион био бржи од збуја.
- У авијацији се то понекад зове и Бартинијево крило - каже Кампаља.
Да би дизајнирао супербрзе авионе, Бартинију је 1954. године дат први совјетски компјутер, БЕСМ1. Резултат је био фантастични А-57, суперсонични бомбардер који може да носи нуклеарно наоружање, слеће на воду и лети брзином од 1500мпх.
Министру одбране, бившем генералу Георгију Жукову допала се идеја и дао је Бартинију канцеларију и стан у Москви како би радио на њој. Када је смењен, А-57 је отишао са њим и уместо нуклеарног, добио је балистичке пројектиле.
Тежак каже да су резултати Бартинијевог истраживана послати дизајнерском бироу Тупољева који их је укључио у свој Ту-144, совјетски клон конкорда.
Екраноплан
Бартини је дуго био фасциниран летећим бродовима и авионима који могу да слете на воду; 1934. је изградио ДАР прототип, амфибијску летелицу са два мотора намењену за рад у арктичким условима.
"Морски" авиони су му 1960их постали главни подухват, са нарочитим фокусом на екранопланове, авионе који могу да лете врло близу површине воде или тла уз помоћ принципа који се зове ефекат земље.
Потпуно рехабилитован, добитник Лењиновог ордена, највише цивилне почасти, Бартини је 1972. године завршио свој најамбициознији прототип, Бартини-Беријев ВВА-14. Дизајниран да лови и уништава америчке нуклеарне подморнице, авион је могао вертикално да полети са било које површине - воде, земље, песка или леда, и онда лети близу површине великом брзином.
- ВВА-14 је једини авион који је Бартини дизајнирао и видео како лети - каже Тежак.
- Остале није видео како лете јер је био у затвору. Очевици кажу да је заплакао. То је било мало пред његову смрт - додао је он.
Оригинални прототип имао је више од 100 летова али други авион никада није завршен јер мотори за вертикално полетање заправо не постоје.
Бартини је покушао да оживи пројекат претворивши оригинални ВВА-14 у екраноплан, али је умро пре него што је успео да види резултате свог рада, 1974. године. Авион се добро показао на тестовима 1980их, али са завршетком Хладног рата, није било неке потребе за њим. Оно што је остало од проторипа пропада испред Музеја централне авијације код Москве.
Човек и мит
Бартинијев рад превазилазио је авионе. Објавио је 1965. године научни рад "Однос између физичких константи", нову теорију универзума засновану на шест димензија. То је била кулминација његовог интересовања за физику и природне науке које је покушавао да утка у своје авио-пројекте.
- У једном тренутку је желео да изгради невидљиви авион који би радио уз помоћ вибрација на одређеним фреквенцијама, као кад елипса на хеликоптеру постане невидљива када се заротира. Мислио је да то може да се примени и на авионе, а планирао је и истраживања на пољу оптике - рекао је Тежак.
Понекад називан Николом Теслом свог времена, Бартини је био енергетичан, живописан геније што је довело до појаве фантастичних прича о његовом животу. Према једној, послужио је као инспирација Сент Егзишерију за "Малог принца".
Друга је да је прича о његовој младости потпуно измишљена и да је Бартини заправо латински акроним за Bella Авис Рубера Terrorem Инферт Нигра (У рату, црвене птице тероришу црне), који је алудирао на супериорност комунистичких авиона над фашистичким.
Епитаф на његовом надгробном споменику у Москви је сличан: У земљи Совјета, одржао је реч и посветио цео живот томе да црвени авиони лете брже од црних".
Пре смрти, затражио је у тестаменту да се његова документа запечате и отворе на 300. годишњицу његове смрти, 2197. године. Можда ће свет тада и сазнати све Бартинијеве тајне.
