СРБЕ ОПТУЖУЈУ ЗА ГЕНОЦИД, А САМИ ПОЧИНИЛИ НАЈВЕЋИ У ИСТОРИЈИ! Аушвиц, као потврда Немачког лицемерја и НЕВИЂЕНОГ злочина

Иако је његов увид направљен у другој половини XIX века, чини се да се неке ствари до данас нису промениле. Невиђено лицемерје Запада овај пут се огледа у резолуцији о Сребреници којом ти центри моћи покушавају да српском народу залепе најтежу етикету геноцидног народа. 

Да би апсурд историје био већи, резолуцију је иницирала ни мање ни више него Немачка, земља која је одговорна за највећи геноцид у људској прошлости. Наравно, ради се о злочинима над Јеврејима, словенским народима и Ромима у току Другог светског рата када је Немачку водила нацистичка кликла која је уживала готово једнодушну подршку целокупног немачког народа. 

У овом серијалу текстова обрадићемо и нашим читаоцима представити неке од највећих немачких злочина у том периоду и тиме до краја разобличити све аномалије овог међународног линча над слободним и слободарским српским народом. Још једном ћемо подсетити на милионе мртвих, страдалих у вихору рата изазваног немачким експанзионизмом и сулудим расним теоријама које су инспирисале њихов државни врх.

Највећи од тих злочина, који је у извесном смислу постао симбол за Холокауст, јесте логор смрти Аушвиц. Он је био стациониран на територији данашње Пољске у околини града Освјенћим (немачки "Аушвиц").

Данас се на његовом месту налази спомен комплекс под заштитом УНЕСКА, а простире се на преко 190 хектара земљишта. Све на том месту подсећа на бескрајну људску патњу и помор, на један историјски период када су од смрти покушали направити индустрију, а од људских живота бројке које треба оправдати пред надређеним SS официрима. 

Систем логора Аушвиц

Аушвиц је првобитно била пољска касарна у јужној Пољској. Постојеће објекте су немачки окупатори, након 1939. године искористили да ту стационирају један од својих најозлоглашенијих логора смрти. То место су изабрали јер његова шира околина није била нарочито насељена, а осим тога било је добро повезано са железницом која је представљала основни вид транспорта заробљеника. 

Овај део стратишта, познат по натпису "Арбеит Macht Фреи", исписаним на немачком језику изнад улаза, што у преводу значи "Рад ослобађа, касније је назван Аушвиц И. Први затвореници усмрћени у њему гасом су били пољски и совјетски затвореници у августу 1941. године.

Али како су се рат и Холокауст настављали, нацистички режим је у великој мери проширио тај локалитет. Наредног месеца, започети су радови на новом логору, Аушвиц ИИ-Биркенау. Ово је постало место на ком су смештене огромне гасне коморе у којима је до новембра 1944. године убијено на стотине хиљада људи, пре свега Јевреја из Пољске, Мађарске и других земаља, а њихова тела спаљивана су у крематоријумима.

Немачка хемијска компанија ИГ Фарбен изградила је и водила фабрику синтетичке гуме у Аушвицу ИИИ-Моновиц. Друге приватне компаније као што су Крупс и Сименс-Шукерт такође су имале фабрике у близини, да би могле да користе затворенике као робове. Систем логора Аушвиц осим три главна постројења ове "индуструји смрти" чиниле су још десетине објеката, са различитом наменом. 

Убијање затвореника гасом и Менгелеови експерименти

Да су у овом немачком логору заиста радили на томе да развију праву "индустију смрти" најбоље говори метод убијања људи у гасним коморама гасом "циклон Б". То је била метода којом су у кратком року могли окончати животе хиљада људи без капи крви и без испаљеног метка. 

Након тога, монструозни умови SS чувара логора су терали остале заробљенике да са жртава скидају вештачке ноге, наочаре, косу и друго и да носе лешеве у крематоријум. Пепео од тела жртава је закопаван или коришћен као ђубриво.

Нису све жртве Аушвица умрле од гаса. Непосредно након доласка у сточним вагонима, гомила људи „селектована“ је код рампе за истовар, како су то говорили нацисти. Лекари и SS раздвајали су затворенике на оне које ће одмах убити гасом и на оне које ће преживети долазак. Један од лекара је био и Јозеф Менгеле, кога су прозвали „Анђео смрти из Аушвица“. Поред „селекције“ Менгеле је спроводио и зверске експерименте – неке од њих и на деци.

Број људи који су овдје настрадали није до краја познат и због начина убијања људи вероватно никада неће ни бити. Оно што је сигурно јесте да се ради о цифри која прелази 1,1 милион људи од чега су огромна већина Јевреји. Проблем са утврђивањем тачне бројке је и у томе што су неки убијени по самом доласку у логор па нису ни били регистровани као заробљеници. 

Командант логора Рудолф Хес је на свом суђењу говорио како је у логору настрадало 2,5 милиона људи. 

Ослобађање логора

Црвена армија је ослободила ово легло нацистичког зла и људске патње 27. јануара 1945. године и у њему затекла нешто више од 7000 преживелих логораша. Језиви призори полу-живих људи, до краја исцрпљених непрестаним мучењем логорских чувара, дочекали су запрепаштене црвеноармејце. 

-Видели смо изгладнеле, измучене, исцрпљене људе - рекао је војник Иван Мартинушкин причајући о ослобођењу логора смрти.

-Видели смо им у очима да су срећни што су спашени од овог пакла - додао је. 

Истина о Аушвицу након ослобођења полако је излазила на видело кроз потресна сведочења преживелих и кроз откривену архивску историјску грађу. Тако је исписана читава једна историја страдања као велика опомена да се овакав злочин никада више и нигде не понови. 

Извор: Србија Данас

БОНУС ВИДЕО: