ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ ДА ИСТАНБУЛ ИМА "БЕОГРАДСКУ ШУМУ"? Срби је учинили познатом, а јањичари су у њој истребљени
Већ у 19. веку је Београдска шума постала омиљено излетиште и место за рекреацију житеља метрополе на Босфору
На северном ободу Истанбула налази се огромна листопадна парк-шума имена Београдска шума, која се у већини језика због бугарске етимологије емитује као Белградска (гора). На турском, "Белград Орманı" значи у дословном преводу "Београдска шума".
КСЕНИЈА УПОЗНАЛА ДЕЧКА НА МОРУ: Након неколико пића завршила у хотелској соби, а онда је доживела шок
КРИМ ПОСЛАО АПЕЛ УКРАЈИНИ: Предложили су им план који би окончао непријатељство између Кијева и Москве
ДРАМАТИЧНО УПОЗОРЕЊЕ: Могући напади екстремиста уочи годишњице напада 11. септембра
Смештена је на супротном крају метрополе у односу на Београдску капију, која је део у 20. веку реновираног сектора старих цариградских бедема, а данас такође и назив четврти која се простире с обе стране зидина у градском рејону Зејтинбурну на југозападу европског дела Истанбула.
Шума и капија добиле су своје називе на исти начин. Наиме, након заузећа Београда 1521. године, по наређењу султана Сулејмана Величанственог, добар део градског становништва, већином српског, циљано је пресељено у Стамбол.
Неки су насељени око Београдске капије, а други у Београдску шуму, у чијем се срцу налазило српско село, данас напуштено, чији су становници имали задужење да се старају о резервоарима воде, која је аквадуктима допремана у град.
Аквадукте су градили прво Римљани а потом Ромеји (да не кажемо двапут Римљани, јер не би било јасно ко их је градио), али нема много њихових остатака, сем Валенсовог аквадукта изграђеног током прве половине 4. века, који је обновљен за време турских султана, испод чијих импозантних лукова данас прелази Ататурков булевар.
Но преживеле водоводне структуре, бране и аквадукти у Београдској шуми, углавном потичу из отоманског периода; обнову и унапређење водоводног система извршио је Мимар Синан по налогу Сулејмана, да би у 18. веку, због раста становништва, дошло до новог проширења, градње нових резервоара и нових аквадукта.
Већ у 19. веку је Београдска шума постала омиљено излетиште и место за рекреацију житеља метрополе на Босфору, и временом, најпознатија парк-шума не само у Истанбулу већ и читавој Турској. Поред главних траса, у њој се налазе многе мање стазе за шетњу и џогирање, којима је испресецана.
Поменусмо да је огромна: простире се на површини од 5.500 хектара, и под заштитом је државе. То између осталог значи да је роштиљање дозвољено само на одређеним локацијама (има седам главних), а не где било.
Истанбулски Турци воле да током пролећних и летњих месеци пикникују у Београдској шуми, као што Београђани воле да пикникују на Кошутњаку или у Звездарској шуми.
Једна од туристичких атракција у Београдској шуми је и Ататурков арборетум, збирка аутохтоних и алохтоних врста дрвећа и жбуња, који је отворен 1982. у склопу прославе 100. годишњице рођења Кемал-паше Ататурка, више од тридесет година након што је то предложио Харјетин Кајачик, професор Шумарског факултета Истанбулског универзитета.
Арборетум се налази на југоистоку шуме и простире се на 296 хектара, а у његовом склопу се налази и брана Киразли, као и расадник основан 1916. Основна функција му је да студентима, влади, шумарским инжењерима, пејзажним архитектама, те домаћим и страним научницима, помаже у њиховом раду.
Један крупан догађај у историји Отоманске царевине десио се у Београдској шуми. Наиме, у њој се 15. јуна 1826. (на Видовдан!) одиграо последњи чин такозваног Инцидента у добар час, то јест, Ликвидације јаничарског корпуса, чиме су јаничари престали да постоје.
До тога је дошло због побуне јаничара против Махмуда ИИ, мада постоји основана сумња да је султан заправо смислено изазвао побуну, најавом реформе војске по европском моделу, па неки историчари цео догађај називају и султановим "државним ударом против јаничара".
У то време, јаничарски корпус, који је 1575. бројао око 20.000 људи, имао је 135.000 припадника, од којих многи уопште нису ни били војници а добијали су плату, благодарећи практичном праву вета у држави чијем су пропадању немало допринели.
Сваки претходни покушај ограничавања њихове моћи завршио се распрестољењем и смрћу султана, те устоличењем новог. Махмуду II је међутим пошло за руком да их ликвидира, а коначни обрачун, након сукоба око палате, коју су јаничари напали и били одбијени, одиграо се у Београдској шуми.
Напослетку, већина је побијена или утамничена, неки су утекли, неки су се помирили са судбином и прихватили друге послове. Бекташијски суфијски ред, идеолошко језгро јаничара, забрањен је. Њихову имовину (коју на почетку нису ни смели да имају, као ни породице) конфисковао је султан.
