У ТУНИСУ ВИШЕ НЕМА ХЛЕБА: Режим грчевито одржава мир, земља на ивици устанка, јачају исламистичке струје (ВИДЕО)
У току су велики протести незадовољних грађана широм земље
У Тунису више нема хлеба. Реформе које је обећао председник Кајс Сајед нису донеле никакву корист становништву. Више од годину дана Сајед је централизовао сва овлашћења, распустио парламент, формирао владу која директно одговара његовим жељама и на крају, распустио Високи савет правосуђа, заменивши орган задужен за организацију правосуђа привременим саветом.
БОЉИ ЖИВОТИ ЗА ГРАЂАНЕ! ОБЕЗБЕЂЕН КРОВ НАД ГЛАВОМ: У Србији додељено око 6.000 стамбених решења
НЕМАЧКА ШАЉЕ ОГРОМНУ ПОМОЋ УКРАЈИНЦИМА: Канцелар Олаф Шолц пресрећан, не искључује још једну опцију
ПРВЕ ЖРТВЕ НА ГРАНИЦИ: Убијени војници из Грчке, Путин се хитно огласио
Са страшном економском кризом и друштвеним расколом изазваним забраном исламске партије Енада, Саједов режим може само да се нада помоћи Међународног монетарног фонда и свог дугогодишњег савезника: Француске. Историја учи да Тунишани могу да победе све. Али када је хлеба мало, чак и кротки људи попут оних у земљи Јасмина спремни су да направе револуцију.
Због кризе сличне оној коју земља доживљава данас, крајем 1983. године, председништво оснивача модерног Туниса Хабиба Бургибе почело је да се колеба. Био је крај 1983. године и због поскупљења хлеба избили су нереди широм нације. У сукобима, у којима је учествовала цела земља, погинуло је најмање 80 људи, а штета причињена пљачкама, пожарима, крађом јавних и приватних објеката премашује вредност од садашњих 400 милиона евра. Бургиба је наредио жестоку репресију и хиљаде људи је ухапшено.
Од тог тренутка почиње опадање које је у периоду од три године довело до државног удара Зинедина Бен Алија, војника који је владао Тунисом од 1987. до 2011. Такође 2011. године, у години Арапског пролећа, протест на улицама изазван је неодрживим повећањем цене хлеба. Крајем 2010. године почели су први протести у Сиди Бузиду, који су два месеца касније кулминирали рушењем председника Бен Алија.
Једанаест година касније, ризик од протеста је поново висок. Прве демонстрације почињу из Сиди Бузида, градског симбола револуције 2011. године. У Сиди Бузиду, хлеба је мало, што је постало готово немогуће наћи због закона који је увела влада који има за циљ субвенционисање цене брашна, што доводи до блокаде трговине и стварања илегалног тржишта.
Ових дана Међународни монетарни фонд планира мисију у Тунису како би се утврдило да ли је могуће одобрити друге зајмове тој северноафричкој земљи. Да би дао зелено светло програму монетарне подршке, ММФ позива на смањење јавних трошкова и веће пореско оптерећење. Два неодржива маневра за крхку туниску економију која у великој мери зависи од јавног сектора.
Председник Сајед се сматрао, у време свог избора, последњом баријером против корупције и лошег управљања. Али то је Тунис претворило у полу-диктаторски режим. На периферији земље поново расте антивладино расположење и јачају происламистичке фракције странке Енада, покрета који Сајед, уз контролу правосуђа, жели да стави ван закона.
