Затварање јерменског круга: Модерна политичка превирања једног од најстаријих народа на свету (ДРУГИ ДЕО)

Излазност на изборима 2018. је била осетно нижа у односу на 2017. годину, када је на биралишта изашло 60.86% грађана. Узрок треба тражити у чињеници да су присталице Републиканске партије дезоријентисане. Оног момента када је републиканска већина у парламенту пристала да усвоји Пашињанову оставку ког је под притиском демонстрација претходно изабрала, те да на тај начин изазове превремене изборе, питање победника се није постављало. Било је нејасно само са којом ће разликом Пашињан победити. 

Јерменски парламент сходно уставу и Изборном закону броји 101 место. Ипак, овај број није фиксно одређен већ представља минимум места. Максимум је 200 посланика. Чињеница да се јерменски парламентарни сазиви разликују у броју посланика од избора до избора, условљена је ретком специфичношћу тамошњег изборног система. 

Већ три године Јермени своје представнике у највишем законодавном телу не бирају по мешовитом, већ чистом пропорционалном систему са отвореним листама. Наиме, Јерменија је подељена на 13 изборних јединица. Бирачи на гласачком листићу могу да гласају за партију, као и за неког од предложених посланичких кандидата за ту изборну јединицу. Потом се половина мандата од укупног броја који је партија освојила по Донтовом моделу додељује првим кандидатима са пропорционалне листе, а друга половина кандидатима исте партије који су освојили највећи број "преференцијалних" гласова. 

Цензус у Јерменији износи 5% за политичке партије и 7% за коалиције. Ипак, јерменски закон садржи ретку специфичност. Наиме, партији или листи која освоји већину гласова, али мање од 54% мандата, биће додељен неопходан број мандата како би остварила неопходну, законску већину. Ово је и један од случајева када број посланика може бити већи од 101. 

Занимљиво, уколико листа освоји апсолутну већину и више од две трећине мандата, остале партије ће добити додатна посланичка места како би водећа партија била сведена на две трећине места што је максимум који једна партија може да оствари, сходно јерменском уставу. Јерменски парламент мора имати представнике са најмање три листе. Стога, уколико су цензус прешле само две листе, прва следећа испод изборног прага ће бити укључена, без обзира на освојени број гласова. У случају да се Влада не формира у року од 6 дана од објављивања првих, потпуних, прелиминарних резултата Централне изборне комисије, биће заказан други круг гласања у року од 28 дана, где ће се на партијском листићу наћи само две првопласиране партије. Друге листе које су прешле цензус ће задржати свој број освојених мандата. 

Последњи пут када се гласало по мешовитом систему 2012. године, парламент је бројао 131 место, 90 посланика се бирало по пропорционалном систему а 41 по једнокружном, већинском. По важећем закону, националне мањине: Руси, Асирци, Курди и Јазиди морају имати по једног посланика. За њих се праве посебни бирачки спискови и посебне листе. 

Посебан је подухват пронаћи довољан број кандидата за представника асирске мањине, пошто сходно последњем државном попису у Јерменији живи мање од 2.700 припадника ове етничке групе. На партијским листама мора бити најмање 30% представника мање заступљеног пола и сваки четврти кандидат мора бити из редова мање заступљеног пола на пропорционалној листи. 

Пашињанова влада је предлагала измену изборног закона, али ни након два покушаја није успела да пронађе довољан број републиканских посланика који би ове измене подржали, а без којих је у претходном сазиву било немогуће доћи до натполовичне већине. 

Измене су подразумевале смањење изборног прага на 4% за политичке партије и 6% за коалиције, затим повећање минималног броја политичких листа у парламенту са 3 на 4, с тим што би четврта листа морала да освоји најмање 2% гласова. Такође, избори би били пропорционални са затвореним листама, док би јавне телевизијске дебате биле обавезне. 

Републиканци су сматрали да је потпуно непримерено са тачке легитимитета мењати изборни закон само два месеца пре одржавања избора и стога су одбили предложене измене. Ипак, парадокс лежи у томе што у управо од будућег режима предложене измене могле омогућити опстанак Републиканској партији на политичкој сцени, јер је остварени резултат био довољан за предложени цензус од 4%, али не и постојећи од 5%, који је остао на снази управо захваљујући кратковидости републиканаца. 

Никол Пашињан је и званично постао политички најмоћнија фигура у Јерменији. Ипак очекивања незадовољних грађана, који су склони агресивном изражавању својих политичких фрустрација, су на веома високом нивоу. Као и након сваке револуције, већ након првих недеља нове власти, одређени проценат грађана који у политичким односима неосновано виде узрок сопствених, личних пораза, окренуће леђа доскорашњем лидеру и почеће са критиком, са или без аргумената. Ово је процес који се одвија у сваком друштву које испуњава макар минимум демократских стандарда и сасвим сигурно неће мимоићи ни савремену Јерменију. 

Главни задатак Пашињана није да одржи фасцинантно висок степен подршке, већ да не разочара много шири слој грађана који су стали иза њега а који очекују квалитативне промене пре свега на пољу:

Траспарентности: несразмера у привредном расту и стандарду грађана мора бити појашњена, тиме што ће кључни државни послови бити изложени суду јавности и што ће распоређивање новца из буџета бити подложно контроли ширих грађанских слојева много више него што је то раније био случај, чак и уколико то буде отежавало одвијање бирократских процеса. 

Реч је о жртви која мора да се поднесе како би они који су гласали 2017. године за републиканце, а 2018. године за Пашињана, лакше оправдали свој избор и начинили унутрашњу дистинкцију између нове и старе власти. С обзиром на веома висока очекивања, траспарентност чак и по цену компликације рада нове Владе је неопходна. 

Борба против високе корупције: у јерменској јавности данас су политичке страсти узавреле. Републиканци који су перципирани као главни кривци за све проблеме друштва, чак и онда када се то није могло реално поткрепити доказима, више нису на политичкој сцени. Стога, Пашињан мора учинити напор у обрачуну са појединцима који су виђени као најважнији доносиоци одлука, али само онима који су то заиста и били. 

У супротном, ризикује да након неколико година правосудних процеса изађе као поражен и уместо "реформаторског месије" каква му је улога данас додељена, буде означен као неспособни или недорасли лидер, демагошког типа. 

Укључивање јавности у виду контролног механизма: Пашињан своју снагу црпи из средњег слоја друштва. Чак ни евентуално повећање животног стандарда њих неће задовољити у оној мери која је потребна како би и даље наставили да му пружају подршку. Реч је о слојевима који се тешко покрећу, али када једном изнесу политичку промену, своје учешће перципирају предимензионирано, изван оквира на које указује реалност. 

Мишљење интелектуалаца, студената, чиновника, лекара, просветара, адвоката и других припадника средњег и вишег средњег слоја који су изнели Пашињанов тријумф, о свом сопственом учешћу, данас је веома високо. Како би их макар средњерочно придобио, Пашињан им мора пружити осећај објективне моћи, утицаја на догађаје. Стога је потез у смислу увођења обавезних телевизијских дебата сигнал како је нови јерменски лидер спреман на пружање доказа сопственог сензибилитета на ставове и критику оних друштвених група које су га и издигле као лидера. 

Очување моралистичког ореола: један од најтежих задатака за Пашињана биће очување имиџа. Грађани су у Пашињану препознали "једног од њих". Бескомпромисног борца против корупције, јасног у ставовима, довољно храброг да се супротстави режиму чак и када је исти на врхунцу моћи. Нова јерменска власт биће далеко више индивидуално перципирана у јавности, него претходна. 

Просто, републиканци су били посматрани као моћна организација којом управља један клан. Чланови клана су свакако различитих степена моћи, али чак ни бивши председник и премијер Серж Саргсјан није био означен као једини доносилац одлука, већ више као персонификација клана који је концентрисао сву моћ у сопствене руке. 

Затварање јерменског круга: Анализа савремене политичке историје једног од најстаријих народа на свету (ПРВИ ДЕО)

Пашињан је лидер револуције. Он чак и нема развијену политичку странку. Иза њега не стоји крвно/политички/интересно/идеолошки/завичајно увезани клан. 

Иза њега стоје незадовољни грађани, који сада очекују решавање нагомиланих проблема, чак и уколико би санација проблема једног слоја становништва, отежала ситуацију другом. Ово ће свакако бити један од највећих изазова за Пашињана, који је по први пут напустио удобну позицију критичара и ступио на позицију моћника који доноси важне одлуке. 

(Не)послушна бирократија: републиканци су били на власти 23 године. Довољно дуго да не само на кључне већ и средње чиновничке позиције поставе кадрове који су блиски њиховој групацији. 

Иако ће без сумње, немали проценат административаца покушати да сачува своје бенефите тако што ће се доказивати у лојалности новим властима, не треба веровати како ће Пашињан лако успети да реализује своје, у великој мери, мегаломанске захтеве те да се неће суочити са интерним опструкцијама, нарочито уколико заиста буде ступио у обрачун са организованим корупционашким мрежама, у којима су сасвим извесно учешће узимали и редовни државни чиновници. 

Њихов страх и демонтажа система по вертикали заједно стварају климу опструкције, коју ће Пашињан морати да мења радикалним методама, уколико не жели да ускоро и он буде обаран на улици, слично као његови претходници. За Пашињана ће управо бити најкритичније прве године власти, у друштву које је рањиво, које изражава висока очекивања од власти, а све уз изузетно компликовану спољнополитичку позицију Јеревана.

Непостојање политичке инфраструктуре: Пашињан је и даље "народни лидер". Он је на власт дошао на таласу протеста и последичне инерције, у чему никакву улогу није играо ниво партијске организације или умеће овладавања политичким кампањама. Таква ситуација се Пашињану више не сме и не може поновити. Он у наредном периоду од своје алијансе незадовољних, мора направити функционалну, на јасној хијерархији и подели задужења засновану политичку партију. 

Пашињанова странка не може бити утемељена на круто идеолошким основама. Партија која добије преко 70% гласова је по дефиницији „ухвати све“ покрет. Ипак, везивање грађана за себе мора ићи кроз механизме евиденције и константног контактирања грађана, прављења базе чланова и њихове последичне селекције. 

Први корак је том правцу већ направљен. Дошло је до поделе опозиционе "ад хок" коалиције и Пашињан је мудро проценио да би му прављење привида "саборности", у виду окупљања великог броја међусобно ипак удаљених и већ етаблираних партија штетило. 

Оне су му својом, макар и скромном организацијом, могле помоћи у извођењу револуције и њеном довршавању кроз институције система, али би му при расподели ресора и контроли рада коју би над њима морао да врши, представљале само баласт. 

Мора се приметити да Пашињан има позитиван распоред снага пред собом, који му допушта креирање политичке климе у смеру који њему одговара. Активност коју су републиканци потпуно запоставили. Наиме, Пашињан у опозицији данас може да се суочи са две снаге. 

Прва је "Просперитетна Јерменија", организација бурне прошлости која је још 2008. године подржала републиканца Саргсјана на председничким изборима и пролазила кроз различите фазе односа са бившом влашћу. Премало да би били означени као њен део или политички привезак, али сасвим довољно да се могу дискредитовати, уколико то буде неопходно. Просперитетна Јерменија је партија либерално-конзервативних погледа на свет, са добрим линковима ка Јерменској апостолској цркви и доследни је борац за традиционалне и породичне вредности. 

Друга је политичка партија "Светло". Реч је о активном учеснику протеста, искреном противнику републиканског режима и организацији склоној политичком радикализму. Партија је прогресивне оријентације, либералне идеологије и заговара корените реформе јерменског друштва. Оно што за Пашињана представља идеалну околност јесу дијаметрални погледи на спољнополитичку позицију Јерменије, када је реч о парламентарној опозицији. Просперитетна Јерменија је изразито промосковске оријентације. У РФ виде кључног савезника и сматрају да је евроазијски економски оквир, најпримеренији за јерменски привредни развој. 

Са друге стране, Светло жели Јерменију на политичком западу. Доследни су критичари јерменског чланства у Евроазијској унији, залажу се за формално приближавање и отварање перспективе пуноправног чланства државе у Европској унији и оштри су критичари руске политике према јужном Кавказу. 

Пашињан се у тој констелацији снага може поставити као умерени лидер, који балансира између два радикално супротстављена става, што ће свакако наићи на подршку ширих слојева грађанства. 

Пред новим јерменским лидерима је серија комплексних изазова. Ипак, најопаснији период је превазиђен. Смена читаве политичке класе је реализована мирно, без ширег насиља и сукоба, уз рапидан заокрет бирачког тела. Јеравану остаје да у наредном периоду покуша са демонтажом постојећег система, уз изузетно висок ниво опреза. 
Јер уколико демонтажа система наруши стратешке односе са кључним савезником, тешка геополитичка позиција ове државе, може напрасно постати још гора, што може довести до нових немира унутар саме државе који ће сваки следећи пут имати више изгледа за радикализацију него што је то ове године био случај. 

А друштвена нестабилност је последњи изазов који је Јерменији данас потребан.