Затварање јерменског круга: Анализа савремене политичке историје једног од најстаријих народа на свету (ПРВИ ДЕО)

Донекле неуобичајено, регион који обилује разликама и супротстављеним интересима који се заснивају на различитом етничком, верском, социјалном пореклу или политичком, друштвеном оквиру, овог пута је успео да избегне конфронтацију која би излазила из оквира прихватљивог и прерасла у отворене, грађанске обрачуне, са несагледивим последицама. Свакако, опасност од оваквог развоја ситуације је присутна и даље, али са нижим изгледом за реализацију.

Јерменска смена

Година на измаку је за једну од најстаријих постојећих етничких група на свету, односно за њену матичну државу, била изузетно турбулентна. Развој ситуације је мало ко од чланова до тада свемогуће Републиканске партије очекивао. Странка која је у годину ушла као убедљиво најмоћнија у држави, са 58 од тадашњих 105 места у парламенту, са влашћу у највећем броју локалних самоуправа, са председником партије на месту председника државе и вертикалним преливањем политичког, економског, културног и готово сваког другог утицаја, из 2018. године излази без иједног места у парламенту након ванредних избора, без одборника у Скупштини престоног Јеревана, са нестраначким председником, ког су истина предложили и изгласали у парламенту, али на ког више немају никаквог утицаја.

Републиканска партија која годинама није имала разлога да се плаши политичке снаге своје опозиције, партија која је за противнике у парламенту имала углавном кооперативне противнике који су јој се препоручивали за коалицију или уживали одређене бенефите, захваљујући улози безопасне опозиције и која је своје истинске, вансистемске противнике успевала да маргинализује или чак држи у ванпарламентарном статусу, данас је и сама доспела у овај положај.

Странка која је дуже од две деценије креирала политичке прилике, владала државом, управљала најважнијим ресурсима и делегирала кључне кадрове, уз како се чинило, солидну позицију у односу са иностраним партнерима, данас је политички мртва и на граници формалног гашења.

Судбина која је задесила републиканце, не може а да не подсети на сличну ситуацију у једној другој, бившој совјетској републици. Украјинска збиља лета 2013. године наизглед није указивала ни на шта, што би неутралног посматрача могло да мотивише на закључак како ће само неколико месеци касније држава изгубити контролу над делом територије на југу, како ће на истоку земље започети рат. Као ни да ће до тада најутицајнија политичка организација Партија региона бити обрисана са политичке сцене, њен лидер Виктор Јанукович потражити азил у суседној Руској Федерацији заједно са другим челницима партије и државе Азаровим, Пшонком, Арбузовим, Царовим, Јакименком и десетинама других политичких, полицијских, безбедносних и привредних моћника.

Као ни то, да ће најважнији коалициони партнер Партије региона – Комунистичка партија Украјине, остати испод изборног прага и ван државног парламента, а потом бити и законом забрањена. Да ће Украјина од чланице Заједнице независних држава и потенцијалног стуба Евроазијске уније, постати држава чији парламент означава Руску Федерацију као државу агресора и раскида са њом декларативне споразуме о пријатељству.

Иако Јерменија није на прагу овако оштрог спољнополитичког заокрета, смена комплетне владајуће политичке класе и то у моменту када се чинило да је њена моћ и монолитност на врхунцу, изискује покушај прављења компарације узрока и тражења извора револуционарних заокрета у државама које су чиниле саставни део најмоћније комунистичке државе 20. века СССР-а.

Један од кључних узрока украјинске кризе, крио се управо у мотиву чињења спољнополитичког заокрета. Прозападно расположење је у Украјини на високом нивоу од независности 1991. године. Угледајући се на бивше суграђане из Летоније, Литваније и Естоније, али и на суседну Пољску, Румунију, Словачку, Мађарску, највећи део украјинске јавности је желео реформе које би државу довеле до нивоа европског стандарда и припремиле је за чланство у Европској унији, иако објективни разлози како олигархијски конципиране привреде и високо развијене корупције, тако и унутрашњег засићења од проширења унутар саме ЕУ, нису давали објективног повода за ову врсту оптимизма.

С тим у вези, треба напоменути да је Партија региона, будући партијом политичке идеологије "великог шатора", односно организацијом која нема примарну идеологију већ се труди да окупи грађане што је могуће различитијих политичких профила, како би функционисала као свенародни покрет, била један од промотера проевропске идеје, иако је декларативно важила за странку која Украјину види у руској политичкој орбити.

Партија региона је и током кампање за последње изборе које је добила 2012. и 2013. године (председничке и парламентарне), наступала са позиција које би Украјини требале да гарантују и веће отварање ка западу и отварање перспективе чланства у ЕУ, уз истовремено одржавање блиских односа са Москвом.

Таква политика суштински није била негативно перципирана ни у самој РФ, јер се процењивало да ће на тај начин бити подмирене дубоке разлике у држави и да ће западне, али и централне области Украјине, уз престоницу Кијев бити пацификовани, док ће захваљујући полугама власти које би биле у рукама политичке касте окупљене у и око Партије региона, цела држава и даље бити део "руског света".

Питање спољнополитичког курса иако присутно, ипак није у Јерменији заузело кључно место нити је представљало најважнији мотив грађанима који су масовним протестима паралисали државу и довели до политичке капитулације републиканаца. Јерменска геополитичка позиција једна је од најкомплекснијих не само на евроазијском простору, већ и у читавом свету.

Држава која се граничи Турском коју сматра стратешким противником и опасношћу, Азербејџаном са којим је у оружаном сукобу ниског интензитета готово три деценије, Ираном који је културолошки далеко ближи поменутом Азербејџану и његов потенцијални савезник у ширем сукобу, те Грузијом једином државом са којом није у сукобу, али коју превасходно због комплексних односа у троуглу Русија-Грузија-Јерменија, не може сматрати ни савезником, нема много спољнополитичког избора.

Руска Федерација - најважнији војни савезник, снабдевач оружјем, гарант победе у случају оружаног сукоба са Азербејџаном и држава која својим војним присуством у Јерменији и донекле прикривеним сврставањем на једну страну гарантује изостанак сукоба ширих размера у оквиру којих би Баку покушао да поврати Нагорно-Карабах и друге територије које сматра окупираним од својих јерменских суседа.

Јермени су етничка група која гаји висок степен културе међусобног повезивања. Ово је нарочито видљиво у државама попут РФ, Француске или САД, где је јерменска дијаспора углавном концентрисана. Јермени су одлично организовани и у другим државама у којима живе, нарочито на Блиском истоку, што се јасно показало и током грађанског рата у Сирији, али и у Израелу, где иако не чине велики удео у популацији, Јермени јесу незаобилазан фактор у функционисању светог града Јерусалима.

Нови јерменски лидер Пашињан лично није наклоњен Москви. И своју оријентацију, никада није ни крио, током година бављења политиком, невезано за форму свог деловања. Пашињан представља протестни глас нарочито средње и више средње класе, изневерених радника и озлојеђених интелектуалаца, фрустриране и безперспективне омладине. Они су дигли свој глас превасходно из два разлога.

Први је скопчан са јасно ниским животним стандардом. Иако Јерменија годинама бележи пристојан темпо раста номиналног бруто домаћег производа и иако је бруто домаћи производ по глави становника био на историјском максимуму 2017. године1, шири грађански слојеви били су константно озлојеђени.

У Јерменији је био широко распрострањен став како државни органи, под притиском Републиканске партије, лажирају изводе и користе их у сврхе манипулације и политичког маркетинга. Ипак, суочени са наводима да сличне закључке доносе и међународне институције, које немају разлога политички подилазити званичном Јеревану, протестне групе би износиле став који улази у суштину тамошње кризе.

Привредни систем који није на нивоу олигархијске привреде попут Украјине, али је сасвим сигурно још удаљенији од система слободних тржишта далеког истока или Европске уније, дозвољава могућност креирања општег утиска како се произведени вишкови, суштински сливају само у касу владајуће касте и са њом повезаних појединаца и група, док средња и нижа класа остају ускраћени за заслужену добит.

Томе у прилог говори и чињеница да је у време највећег раста бруто друштвеног производа Јерменије 2017. године, просечна плата остала испод 400 долара месечно,23 уз званичну стопу незапослености која варира између 15% и 20% у последње три године, иако се и ове бројке у опозиционим круговима сматрају потцењеним.

Управо средњи и виши средњи слој били су кључни иницијатори незадовољства, јер за разлику од нижих слојева, они су своје прохтеве дефинисали другачије. Јерменија није изузетак од правила које каже да је степен незадовољства заправо далеко већи код оних који нису директно егзистенцијално угрожени, већ код оних који политички систем или политичке актере сматрају одговорним за неиспуњење својих циљева и прохтева, који су у вези са успоном на друштвеној лествици и који излазе из оквира егзистенције и прелазе у формат потраге за више или мање израженим луксузом.

Додатни проблем за јерменску економију представљао је и однос снага привредних сектора. Убедљиво највећи допринос јерменском бруто домаћем производу је у најуспешнијој 2017. години доносио сектор услуга од 45.8%, готово двоструко у односу на индустријски допринос од 28.2%.

Перцепција нарочито средњег и вишег средњег слоја у Јерменији била је да је управо сектор услуга потпуно под контролом елите, те да висока стопа незапослености и ниске плате, несразмерно са званичним, високим темпом привредног раста, од Јерменије стварају државу „републиканске касте“, а не републику јерменског народа.

Уколико наставимо са компарацијом у односу на украјинску Мајдан револуцију 2013/14. годину, запазићемо и фундаменталну диференцијацију у одсуству језичко-етничких разлика, које су у Украјини дубоко укорењене у односу Украјинци/Руси или украјински/руски језик, док је Јерменија етнички монолитна држава и такав, потенцијални камен раздора у односу на моћног савезника, за територију Грузије удаљеног, не постоји.

Управо у овом елементу јерменске геополитичке слагалице треба тражити узрок пасивног држања Москве током Баршунасте револуције, иако је она довела до смене с власти, до тада ипак кооперативне Републиканске партије и у врх политичке орбите лансирала Никола Пашињана, годинама оштрог критичара руске политике у Јерменији и на јужном Кавказу.

Кремљ је овог пута исправно проценио да би се сврставањем на страну Републиканске партије, компромитовао у очима демонстраната, антагонизовао све незадовољнији средњи сталеж и довео у опасност своју улогу кључног геополитичког фактора на јужнокавкаском простору. Не треба сметнути с ума да је РФ кључни извозни и увозни партнер Јерменији, да је руска војска овде стално присутна, као и да је главни снабдевач енергентима, уз већински власнички удео у јерменским енергетским компанијама, што је остварено управо током републиканске ере.

Ипак, географски положај Јерменије, диктира и њену спољнополитичку оријентацију и сужава палету избора. Стога је Кремљ само посматрајући са стране допустио спонтани развој ситуације, знајући да ће сам Пашињан напослетку ретерирати и бити принуђен да се обрати РФ за помоћ, не дирајући у њене привредне интересе и пословне конекције, чак иако у њима Пашињан лично види превасходно негативан утицај на јерменско друштво.

Ипак, поред заједничке перцепције о концентрацији богатства у рукама неколико стотина лица и веома ниском животном стандарду уз врло мало простора појединцима да напредују на класној лествици и подигну ниво сопственог квалитета живљења, постоји још један моменат који је украјинској и јерменској кризи заједнички.

Док су у Партији региона кључну улогу чинили политичари из Доњецке области, у Републиканској партији су то дуго година били Јермени из Нагорно-Карабаха. Републиканска партија је стога често бивала доживљена као „арцашки клан“, по термину „Арцах“, што је алтернативни назив за Нагорно-Карабах.

Свакако, у делу становништва, нарочито оном урбанијем и нешто боље стојећем, са већим прохтевима, фамилија Саргсјан није била доживљена као блиска и перципирана је као вид засебног клана/касте, групе која је везана пореклом и интересима и која не уме или не жели да сагледа објективне потребе ових стратума јерменског друштва.

У анализи узрока јерменске револуције, поред економских, политичких разлога и локалних прилика, мора се обратити пажња и на један општи, социолошки моменат. Републиканска партија је на власти у овој земљи од 1995. године. Реч је о кључном политичком субјекту, чији су кадрови утицали на све битније друштвене процесе.

Одсуство реалних резултата и низак ниво рефлексије привредног раста на стандард грађана, утицали су на засићење јерменског средњег слоја властима. Не сме се сметнути са ума револуционарна природа Јермена, као и бунтовничке одлике јерменског друштва што је одликовало ову републику, чак и унутар СССР. Најпопуларнији медиј у Јерменији, деценијама је био „Радио Јереван“.

Иако је била реч о државном медију, Радио Јереван је био познат по саркастичном смислу за хумор, који је неретко садржао политичку поруку која и није увек била у складу са службеним комунистичким догмама. Радио Јереван је био нарочито популаран у дијаспори, јер је још од раних педесетих година прошлог века правио програм намењен јерменским исељеницима у западној Европи, на Блиском истоку, у САД, али и у другим совјетским републикама, превасходно Русији, Грузији, Азербејџану.

Свој кетмански дух, Јермени окренути индивидуи пре него колективу и критици пре него култу власти, су освежавали чувеним програмом „Јереван пита“, који је био можда и најсмелији у потмулом исмевању совјетских табуа. Програм је био конципиран тако што у краткој форми, спикер у име Радио Јеревана постави питање и потом у његово име и одговори. Неке од најпознатијих шала које су се читале на овом радио програму биле су:

- Да ли је истина да се Мајаковски сам убио?

- Јесте. Пре смрти је узвикнуо: "Не пуцајте другови".

- Може ли атомска бомба уништити лепи град Јереван?

- Може, али Баку је много лепши град.

- Има ли живота на Марсу?

- Такође не.

- Када ће бити боље време?

- Па зар није већ било?

Радио Јереван и његова популарност, добар су пример одлике јерменског политичког духа. Републиканци су годинама потцењивали јерменску склоност ка бунту и демонстрације из 2017. године због повећања цена електричне енергије које су успели да надвладају их нису довољно застрашиле, како би променили концепт.

Позивање неког од представника несистемске опозиције у власт, па био то и популарни блогер или независни интелектуалац, био је један од потеза у мирнодопским условима који је могао да релаксира републиканску позицију.

Уместо тога, републиканци су одлучили да лидера који је уживао све нижу популарност и који је заправо почео да представља баласт сопственој партији Сержа Саргсјана након председничке, брзопотезно именују на премијерску позицију. И већ након првих демонстрација су одлучили из разлога интерних сукоба да направе уступак и жртвују свог лидера, што је довело до утиска да је режим рањив и утицало на интензивирање протеста.

Уљуљкани у годинама власти, без праве опозиције и са свим административним ресурсима на располагању, републиканци су се почели сукобљавати интерно, слабити кохезију покрета, удаљавати се од идеолошког обрасца и тражити задовољство само у испуњавању личног интереса. Такође, постали су несвесни степена незадовољства нарочито у урбаним слојевима становништва и потценили њихов потенцијал за изазивање промена, док је тактичка оштрица замрла, а кретња у сусрет изазовима и тежња ка креирању околности у складу са својим потребама ишчезла.