Богдан Ђорђевић пијаниста из Новог Сада: Увек је лепо свирати у свом граду јер осећам се као да сам домаћин

На Академији уметности у Новом Саду дипломирао је 21. септембра 2000. године, у класи професора Кемала Гекића, са оценом десет. Октобра 2000. године уписује и, тринаест месеци касније, поново с највишом оценом завршава специјалистичке студије клавира код професорице Рите Кинке.

Након тога, уписао је магистарске студије на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Рите Кинке, које је успешно завршио концертом у октобру 2006. године.

Учествовао је на преко тридесет мајсторских курсева, семинара и летњих школа клавира, а до сад је остварио преко сто двадесет солистичких концерата и још преко две стотине концертних наступа – у Новом Саду, Београду, Скопљу, Сплиту, Суботици, Сомбору, Бања Луци, Земуну, Нишу, Копру, Херцег Новом, Сремској Митровици. Богдан Ђорђевић ће следећи концерт извести у свом родном граду у новосадској Синагоги и то 17. јануара.

Највероватније сам га заволео још док сам се као мало дете играо поред пијанина јер моја мајка као наставник музичке културе у основној школи, често је свирала и певала, а ја сам тај инструмент доживљавао као нешто посебно што је мој деда купио мојој мајци и донео у кућу. Пре него што сам кренуо у музичку шолу, често сам нешто “компоновао“ и „свирао“ и сви су говорили да то звучи као нека композиција која сам већ научио да свирам а не нека дечја „импровизација“. Филм, телевизија и музичка продукција тих осамдесетих година прошлог века, када сам био дете, веома су заслужни за најзначајније место и улогу коју је имао клавир за мене у свету музике и уметности. Пас Rowlf из серије „Muppet Show“ и његов начин свирања клавира ме је одушевљавао у предшколској фази а кад сам кренуо у школу, то је био Моцарт у филму Милоша Формана „Амадеус“ који је дефинитивно највише утицао да музику почнем да посматрам на један озбиљнији начин.

Моје школовање је било специфично јер нисам као дете припадао генерацији великих талената, нисам ишао на такмичења, више сам волео да се играм него да вежбам клавир. Иако сам био одличан ученик у основној школи, волео сам и спорт, и филмове, и као да сам клавир увек мало запостављао иако сам редовно слушао музику. Ипак, волео сам наступе на јавним часовима, и испите технике, ту сам имао неки свој свет и систем у раду. Тек у VIII разреду основне школе, и ВИ разреду ниже музичке школе, кад сам добио новог професора клавира (Ненад Стојачић), потпуно сам био одушевљен његовом личношћу и пожелео сам ипак да упишем инструментални одсек музичке школе у односу на теоретски одсек или Карловачку гимназију. Касније, као ученик средње школе и као студент, волео сам да вежбам по цео дан. Најлепши је био управо сам тај процес рада, то су били сати и сати вежбања код куће, у школи или на академији. Ипак, најтеже ми је било када сам схватио да међу нама музичарима, нема колегијалности (част изузецима). Велики број људи има потребу да оспорава то што радите, иако су сви веома талентовани, ипак, као да им свет уметности није најважнији. Најтеже је било опстати у таквом амијенту.

Моји музички узори су били пијанисти код којих сам касније и студирао (Кемал Гекић, Рита Кинка). Увек сам настојао, да се угледам, на сваког, ко је је радио више и боље од мене, како бих ја, један део од тих достигњућа - остварио. Генерално сам упоран, као прави бик у хороскопу. Увек када бих се разочарао, имао сам у себи неки уметнички порив и то ми је вероватно давало снагу и енергију да истрајем и да сутрадан ипак седем да вежбам, упркос свему и да не одустанем. Инспирисали су ме уметници и њихово стваралаштво из различитих области: позориште, филм, сликарство, књижевност али и спорт, историја. Инспирација је увек ту око нас. Некада је довољно изаћи на улицу, видети људе, лепе девојке и добити инспирацију. И мудри и паметнији људи од нас, увек ће знати да пронађу праве речи да нас разумеју и подрже.

Постоје, наравно. Слушам све оно што је некад било музика у односу на ово што се сада назива музиком. То су различити музички жанрови, али превасходно је то роцк музика, и свуда где постоји склад мелодије, хармоније, наравно доброг ритма и текста. Ова вештачка продукција сампле-ова, лооп-ова и потребе да сви имају исти шаблон у певању, није нешто где се препознајем. Ипак, драго ми је да упркос времену које пролази, музика и хитови из друге половине 20. века, данас звуче још актуелније. Ми смо се некада мучили са преснимавањем аудио трака, проналажењем старих ЛП плоча, снимањем уживо са емисија радио програма, под санкцијама, куповали смо пиратске касете и дискове, а данас, музика се може лако пронаћи на интернету и најважније је младе људе усмерити ка том процесу тражења тих старих добрих песама. Волим да свирам и да “скидам” песме, да их свирам без нота, по слуху, и волим када се укаже прилика и када се скупи неко друштво, да седнем за клавир и да сви певамо као у хору.

Превасходно, огромну жељу да се потпуно посвети овој професији, као старом занату. Мене је страшно занимало, како се то свира? Како доћи до тога? Наравно, тешко је одговорити на ово питање јер у посматрању свега око нас из угла уметности, док сви, око нас, “живе као сав нормалан свет” (филм Мише Радивојевића), седе по баштама кафића, а ми остајемо код куће и вежбамо по 5-6 сати дневно, проводимо време као спортисти у тзв. карантину уочи најважнијих мечева, а наши хонорари никада неће бити као њихови, постоји неки нелогичнан разлог, зашто се овим уопште и бавити, посебно код нас.

Свакако је то Новосадска Синагога јер то јединствен концертни простор, сада, а који је Јеврејска општина уступила граду Новом Саду, и сви ми, управо због акустике, каква нигде на свету не постоји, највише волимо у њој да наступамо. Не бих волео да остале концертне просторе да не споменем јер годинама сам стицао огромно искуство и у неким већим, или мањим али и интереснатним салама као што су Студио М, Градска кућа, Матица Српска, Спомен збирка Павла Бељанског, Огранак САНУ, и наравно, свечана сала муз. шк. “Исидор Бајић”. У ишчекивању смо изградње “Новосадског уметничког центра” где ћемо добити нову концетну дворану која ће у оквиру комплекса музичке и балетске школе, бити од непроцењивог значаја за развој културе у овом граду.

Трудим се да будем пре свега неко ко их неће обесхрабрити, него охрабрити да истрају на овом путу. То не значи да им дајем лажну наду, неће им бити лако, нисам неко ко може да им обећа да ће постати славни, већ их усмеравам да постану професионалци, да теже изврсности, да негују имагинативни дух. У раду, саветујем их да буду строги према себи али да не претерују у томе, јер једног дана, неће бити професора да их прати из дана у дан. Пазим и на то да не постану фанатици, да у свему пронађу меру, јер ипак треба уживати у музици, то је само доживљај. И када о том феномену проналазимо неке одговоре на питања, и чему никада нема краја, то је нешто што нас води све време и чини нас изузетним. Имао сам ту част да ми већ поменути, врхунски пијанисти, посвете део свог уметничког света и трудио сам се да то никад не заборавим и максимално искористим.

Увек је лепо свирати у свом граду јер осећам се као да сам домаћин. Сви који дођу на концерт, па они су моји гости, зато се и трудим и дајем од себе, да им буде пријатно. Морам да признам, да поред Новог Сада, сличан осећај имам и када наступам у Београду, али ипак, као неко, ко је тамо гост, али се осећа као код своје куће јер таква је београдска публика.

Мој највећи успех је препознатљивост коју сам стекао код публике када је у питању начин на који ја држим концерте. Није ми то у превасходно био циљ, да се разликујем или будем оригиналан, већ сам ускладио своје естетске критеријуме са жељама и потребама савременог човека у односу на вредности класичне музике и данашње моје друштвене улоге и ангажмана, који су пре свега изводљиви, у тзв. Low Будгет (нискобуџетној) продукцији.