Град на три острва реке Бегеј: Добродошли у Зрењанин! (ИНФОГРАФИК)

Град се спомиње 1326. године као село подигнуто на три острва реке Бегеј. Сматра се да је на месту градског центра некад био аварско-словенски ринг. Место је потом било у поседу мађарске властелинске породице Бече.

Пред турску најезду, постаје власништво српског деспота. Касније је била подигнута и тврђава, а место су населили Срби, Немци, Румуни, Италијани, Французи, чак и Каталонци

Град је 1807. доживео катастрофални пожар када је нарочито страдала жупанијска палата са архивом. Повељом цара Франца И од 12. августа 1832. године Велики Бечкерек је постао "слободан краљевски град".

У револуционарној прошлости, у народноослободилачком рату, из овога краја је седам народних хероја погинуло у борби, а око 10.000 родољуба било је у логорима и затворима, док је 2.500  стрељано. После Другог светског рата је град доживео привредни процват.

За време Аустроугарске био је седиште угарске Торонталске жупаније, чији је највећи део после Првог светског рата припао Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а мањи део Краљевини Румунији. Од 1935. године град се назива Петровград, а од 1946. године Зрењанин, по народном хероју Жарку Зрењанину Учи. У самом граду живи 25 народа и националних мањина.

Легенда о Лалама

После победе трупа Марије Терезије над Турцима, негде у Бачкој уприличена је велика војничка смотра. Постројени пред царицом стајали су прекаљени борци-граничари из Бачке и Срема. Долазак Банаћана био је несигуран, јер набујала Тиса није дозвољавала прелазак у Бачку. Примивши рапорт, Марија Трезија је обишла ешалон војника, поздрављајући их и делећи им одликовања. Долазак Банаћана у тим тренуцима изненадио је високе официре и царске достојанственике, јер одликовања за њих нису била припремљена. Видевши да нема припремљене гвоздене колајне, царица се није збунила већ је скинула свој скупоцени, златни царски ланац на коме је у облику привеска била прекрасна лала (цвет који је симболизовао лепоту, хармонију и богатство). Са задовољством је пришла банатском официру и ставила му га око врата. За време ручка, након смотре, љубоморни војници и официри исмевали су банаћане ословљавајући их – Лалама. Од тада до данас Банаћани остадоше Лале.