Кроз историју прошла велики развојни пут, а први пут се спомиње 1455.године

У срцу сремског дела Панонске низије на обронцима Фрушке горе смештена је на 384 км² општина Инђија. Око 47.000 становника различитих националности живи у 11 насеља: Инђија, Бешка, Нови Сланкамен, Нови Карловци, Крчедин, Чортановци, Марадик, Љуково, Стари Сланкамен, Јарковци и Сланкаменачки Виногради.

Прочитајте више ОВДЕ.

Прво помињање насеља датира из 1455. године. Према описима из 1746. године, насеље је имало 60 домова, док је у 1791. години већ порасло на 122 домаћинства са 1.054 становника. Почетком XIX века почињу да се досељавају Чеси и Немци, а крајем века и Мађари.

Пред Други светски рат у Инђији од укупно 7.900 становника, 5.900 је чинило немачко становништво. Инђија је у то време најразвијеније место у Војводини, духовни и културни центар Немаца у Сремском региону. После 1944. године, нове сеобне путање су се појачале, па иако данас 75 одсто популације чине Срби, Инђија је задржала свој стари космополитски дух међуетничке толеранције.

Индустријски развој Инђије је уско повезан са развојем железничке инфраструктуре, која се у Инђији развила 1883. године из два правца, Суботице и Загреба на северу и западу, настављајући према Београду. Ово је суштински поставило Инђију на раскрсницу два кључна балканска железничка правца. Поред тога што је прва имала железничку инфраструктуру, Инђија је развила и први модеран пут у Србији, такозвани Међународни пут Нови Сад-Београд, који је кроз Инђију пролазио још 1939. године.