РЕДИТЕЉ И КОЛУМНИСТА ДРАГОСЛАВ БОКАН: Милош Вучевић заслужан што је најлепша српска варош добила обрисе правог града
Редитељ Драгослав Бокан објавио је нову колумну коју преносимо у целости
Град је, по много чему, идеална држава. Потомак античког полиса, са јединственим сталежом међусобно равноправних и јединствених грађана, окренутих према конкретним проблемима и циљевима своје свакодневице.
Наиме, у животу грађана има много мање простора за велика маштања и исто такве страхове него када је у питању држава (или ма која друга заједница), осим кад имамо градове-државе (од Атине, Рима и Дубровачке републике, па до Монака, савременог Сингапура или доскорашњег Хонг Конга).
"НАДАМ СЕ ДА ЋЕ НАША САРАДЊА БИТИ ПРОДУБЉЕНА" Делегација Новог Сада на свечаности поводом Дана града Печуја
"ЧАСТ, ТРАДИЦИЈА И ПАТРИОТИЗАМ" Вучевић са поносом испратио сина Михаила на добровољно служење војног рока (ФОТО, ВИДЕО)
ВУЧЕВИЋ ПРВАЦИМА ПОЖЕЛЕО РАДОСТАН И УСПЕШАН ПОЧЕТАК ШКОЛОВАЊА: "Ви сте будућност Србије" (ФОТО)
Бриге сваког „припадника града” су обликоване оним што припада релативно уском простору његове кућне и пословне адресе. Дакле, свему што представља и чини добро функционисање појединца, његове породице и пријатеља
Тиме се функција и „посао” градоначелника одређује као збир сасвим конкретних знања и вештина, у практичној служби свих грађана "његове области".
И ту нема пуно простора за далека обећања и произвољне процене, лична маштања и "жеље слушалаца". Све је конкретно и одмах проверљиво, пред очима посматрача и проценитења.
Нема превише простора за политичку оптику увек пристрасне анализе "онога што је урађено".
Градоначелници у СФРЈ
И тако је било и код нас, у читавој послератној ери, све до почетка вишестраначја и уласка демократије у наш живот почетком деведесетих година.
Све до тада се о судбини, успесима и целокупном животу Београда, Новог Сада, Ниша, Суботице, Лесковца, Крагујевца, Крушевца, Краљева, Зрењанина, Панчева… размишљало без претераних политичких страсти, трезвено и у оквиру постојеће фактографије: колико је саграђено зграда и мостова, болница и школа; колико је чега обновљено и унапређено; шта је све остварено од зацртаних планова; на који начин и у којој мери; те колико развој сваког од ових градова прати реална очекивања његових грађана…
Све на темељу постојећег стања и чврстих, непорецивих аргумената, више у егзактним бројевима него у оним увек варљивим речима и словима.
Подразумевало се, притом, да су сви градоначелници (од оних једва запамћених, па до оних посебно слављених) припадници и активни чланови партије на власти – тада једино дозвољене и постојеће.
И Бранко Пешић, Живорад Ковачевић и Богдан Богдановић у Београду, као и Тодор Јовановић и Јован Дејановић у Новом Саду, и сви њима слични првоначелници и градоустројитељи посматрани су искључиво по ономе што су оставили иза себе, као својеврсне знакове поред пута, а не по томе колико им је у томе помогла њихова висока партијска функција и блиске везе са влашћу. Пошто се ниједан град у том (титоистичком) историјском раздобљу није могао развијати апсолутно самостално и „политички независно”. Па су за успех појединих градоначелника подједнако биле важне њихове менаџерске способности и неимарске визије, исто колико и социјалне и политичке вештине добре сарадње са савезним и републичким институцијама и руководиоцима. Без било које од ових специфичних „градоначелничких врлина”, ни најбољи и најмарљивији, најпоштенији и најспособнији међу њима не би постали и били оно по чему их данас са захвалношћу памтимо.
Градоначелници новије епохе
По доласку вишепартијског политичког система ствари се, суштински, нису пуно промениле, али је, споља гледано, све постало другачије и неупоредиво теже за који су сели на врућу столицу првог човека ма ког од српских градова (а има их, подсетимо се, тачно 28, плус Београд, који има "посебан статус").
Сваки од новоизабраних градоначелника је морао да се, свакодневно, бори са многобројним опозиционим критичарима свих врста, па колико год био заиста успешан и способан.
Увек би на врату имао противнике који би са лупом у руци и великом политичком страшћу пратили сваки његов корак и потез. Па би, често, били више и жешће нападани кад би завршили неки посебни значајан пројекат – јер би то онда додатно ражестило његове опоненте из друге политичке опције.
Што би успеси били већи и очигледнији, то би расло расположење да се они раставе на ситне делиће, да од њих у јавности не остане камен на камену.
А пошто су људи и иначе склони да ствари посматрају по идеалним (нереалним и неостваривим) мерилима, веома је лако доказати да оно што је урађено – „није савршено” и да је (теоретски) могло „још боље” или другачије.
Па би се тако унапред обесхрабривали градоначелници најновије епохе, а највише – они реално најбољи и најспособнији међу њима.
Окружени мржњом
Ова критизерска уравниловка је постала свеприсутна клопка за све оно што је сваком граду заиста потребно: од поуздане инфраструктуре и одговарајуће спремних градских служби, преко најбољих могућих добављача и извођача великих грађевинских очима, па до новоизграђених мостова и тржних центара, школа и вртића, игралишта и стамбених насеља, сачуваних и оних нових паркова и излетишта, градских базена и библиотека…, па све даље, редом.
Јер све те грађевине неко мора да реализује, па је то прилика за чувену тезу да је "све унапред намештено" и како је, наводно: "могло и много боље и много јефтиније". Посебно је то "у игри" када највеће послове добијају најпоузданији и најозбиљнији извођачи (који, не ретко, бивају и једини који могу да обаве послове великих замаха и високих захтева). Пошто се тада стичу управо идеални услови за нове медијске нападе на градоначелника и најчешће победнике на градским конкурсима и тендерима.
И ту, практично, "нема спаса" од сталних медијских напада за градску власт, ни лаких решења за њу.
Не може се обуздати целогодишња свакодневна кампања необузданих и непрекидних напада са оне политички исфрустриране, некада владајуће стране, у њиховим сталним покушајима да опет постану "калиф уместо калифа".
Није случајно онај велики везир из чувеног француског стрипа назван баш "Изногуд" ("ис но good"), јер злобно користи СВАКУ ПРИЛИКУ за неку неподопштину на рачун свог претпостављеног конкурента. И стално цепти од беса, вечно љутит што није на месту које мисли да (једино он) заслужује.
Слично је и са позицијама градоначелника, "шефа града", исто као и у случају председника, "шефа државе". Стално одасвуд искре варнице незадовољства, праћене новинским и телевизијским клеветама, надуваним и исконструисаним аферама, отужним ламентирањима о томе "како је некад било, еј!", па и уличним протестима, лепљењем увредљивих плаката и другим врстама често илегалних, герилских активности.
Те ватрене и даноноћне предизборне активности никада немају за циљ оно за шта се наводно залажу и боре, већ само и искључиво отежавање положаја мрским политичким противницима. Што их више саплету и нагрде, то већа срећа за њих. Као у некој бизарној друштвеној игри са увек истим, лако предвидљивим сценаријем.
И ко год сарађује, по било ком основу, са постојећом гарнитуром градске и републичке власти; ко их год брани и подржава; па и ко год гласа за њих – аутоматски бива проглашен за купљеног "бота" и некаквог јадног "сендвичара", за најгорег од најгорих међу нама. Без обзира какав стварно био, онако ђутуре и немилосрдно се напада и исмева.
У име (мало измењених) принципа (у односу на оригинал): „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по интересима и правилима своје (садашњим приликама незадовољне) партије”.
Нажалост, на ову тактику су сада принуђене све политичке организације без разлике, само што су неке међу њима ипак неупоредиво (показало се) способније. И, што је најважније: државотворније, и по држању и делању – патриотскије.
Не дај Боже да тако нешто признају они најбучнији и најљући овдашњи опозиционари, то никада и никако од њих нећете чути. Јер се они, тобоже, сви од реда, боре ”за бољу и праведнију Србију” (али и Београд, Нови Сад…), по оном предпетооктобарском принципу и већ искушаном механизму обарања власти.
Ко шиша изборе и ко пита грађане, пошто се ова мала групица професионалних незадовољника представља као "народ" и бори (исто као и 1945-те) против "непријатеља народа", којима опет следују пропаст и страдање, проклетство и смрт. Без милости.
Тако то изгледа у њиховим „праведничким”, крвавим визијама измаштаним ко зна по којим све западњачким канцеларијама и центрима моћи, тамо далеко од нас (и наших националних интереса).
Милош Вучевић
А сада да кажем и покоју на сасвим конкретном примеру Новог Сада.
Имао сам прилику и да живим и својим очима видим све оно што је овде урађено, организовано и започето током последњих пет година. Да осетим неумољиве и опипљиве промене, којима је најлепша српска варош почела да добија облик и обрисе правог града.
И за то је директно заслужан дојучерашњи градоначелник Милош Вучевић, са својим тимом и најближим сарадницима.
Без пуно речи, са акцентом на дела (а не маркетинг и „односе са јавношћу”), овај још увек млади новосадски адвокат, одрастао у окружењу онога чиме се успешно, годинама, бавио његов отац, постао је неприкосновени, скоро па идеални ”градоначелник за сва времена” Српске Атине.
Са јасном историјском свешћу и израженим родољубљем, Милош је водио истовремено рачуна о ”култури сећања”, као и бољем функционисању свих жила и артерија града на чијем је био челу. И оно симболично, што представља град у историјској хроници севера српских земаља, и оно непосредно и реално, што га чини добрим местом за живот — и једно и друго је под његовим вођством увек било хармонично третирано и реално усаглашено. Посебно, јер је имао прилику да наследи сав онај постпетооктобарски хаос из претходног периода живота града, тада сведеног на најниже гране у скоријој историји.
Понекад је, ето, и оваква критика неке власти ипак тачна и оправдана, а не само у функцији клацкалице „ове” и „оне” власти, пошто проврљиви аргументи стварно независне критике вишеструко превазилазе било чије симпатије или нетрпељивости.
Борба за душу Новог Сада
Чињеница је да је у неколико узастопних мандата Милош Вучевић морао да исправља све те наслеђене и нерешене проблеме, као и бројне неспособности претходне власти, да би тек тако изборио прилику „новог почетка”. Требало је доћи од затеченог минуса прво до позитивне нуле, па тек онда кренути у плус, ка реализацији сопствених визија и планова.
Нећу овде да набрајам све што је, „за свог вакта”, постигао поменути градоначелник Новог Сада за свој град. То ћете лако пронаћи у градским хроникама чак и код њему сасвим ненаклоњених аналитичара.
Поменућу само његове изванредне успехе у тешкој борби са вампирским двојником нашег лепог града: са локал-шовинистичким, кич-малограђанским и снобовско-себичним духом оне најгоре и најмрачније димензије новосадског постојања.
Та фамозна, популарна идеја о наводној неприкладности „дођоша” да се осете као равноправни грађани Новог нам Сада је тамна сенка иначе добродушног града, који и у имену носи ту лежерну и племениту отвореност ка увек „новом” и вечно савременом.
Исти они који некритички уздижу нововековни „Егзит” на пиједестал свог урбаног поноса – бахато омаловажавају и вређају своје истеране и избегле суграђане из силом угашене и уништене Републике Српске Крајине. Па су то све лаконски сажели у оној злогласној расистичкој поруци (псовки), коју непрестано истичу и понављају (и у популарним панонским шлагерима, као и у бесним изјавама окорелих аутономаша) – „Је.о вас воз који вас је дон’о!”.
Такав однос ове квази-староседелачке „елите” је Милош Вучевић обелоданио и победио. Ја се надам, заувек.
Када зло уђе, попут вируса, у животну енергију сваког тела (па и града или државе) оно постепено уквари и упропасти све оно добро и здраво.
И мало црне боје упрља чак и неограничене количине беле, баш као и лаж кад се лукаво и кобно упетља у ођедном немоћни океан истине.
Тако је и са причом о ”правим”, наводно „пуноправним”, и оним тобоже „недовољно вредним”, „скорашњим” грађанима.
То је, у правом смислу речи: Анти-НовиСад, потпуна супротност војвођанском, српском и европском граду са великом и чистом душом.
И овај зли близанац никако не сме да победи свог доброг и великодушног градског брата, оног што не раздваја људе по месту рођења и порекла – не дели их, нити икога унапред одбацује због нагласка или тога где је проживео своје детињство.
Та се битка мора добити, и због наших предака и, још више, због будућих генерација.
