Нови Сад кроз историју: Човек који је жртвовао сопствену слободу за уједињење српског народа
Припада реткој категорији људи за које би се могло рећи да су обележили своје доба
У првој половини деветнаестог века, Нови Сад био је центар политичког, културног и друштвеног живота читавог српског народа, и управо из тог разлога прозван је српском Атином.
Представљамо вам највећу новосадску добротворку: Захваљујући овој жени Нови Сад данас изгледа овако
Између 1849. и 1860. године, Нови Сад се налазио у оквиру Војводства Србије и Тамишког Баната, засебне хабсбуршке покријине чије је административно седиште био Темишвар. Након укидања ове покрајине, Нови Сад постаје део Бачко-бодрошке жупаније у оквиру Хабсбуршке Угарске, а администартивно седиште ове жупаније био је град Сомбор.
Међутим, у политичкој и културној сфери, Нови Сад је задржао своју стару улогу и знатно је предњачио, не само испред војвођанских, већ и испред других српских и југословенских градова.
Посетепено, у граду се окупљала и група људи која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те инензивне политичке и културне акције био је Светозар Милетић, адвокат и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустро-Угарској друге половине 19. века.
Светозар Милетић припада оној реткој категорији људи за коју би се могло рећи да су снагом духа, радом и изузетношћу обележили своје доба.
У својој политичкој борби, Милетић се залагао за грађанске слободе и права и национално ослобођење и уједињење српског народа, али да кренемо редом.
Рођен је у Мошорину, као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици.
Школовање започиње у родном месту, а затим се уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду, где остаје забележено да је Светозар био најбољи ђак кога је гимназија икада имала. Како су његови родитељи били сиромашни, и нису имали могућност да га школују, материјално су га помагали богати Срби.
Након положене матуре, 1844. године уписује се на Евангелистичи лицеју Пожуну, где се укључује у рад српске ђачке дружине која делује под утицајме свесловенских идеја.
По окончању школовања, прелази на студије у Пешту, 1848. године, где га затиче почетак бурних догађаја - грађанских револуција које су те и наредне године потресле Европу. Његове колеге га оптужују да је велеиздајник који жели да доведе Русе и Угарску.
Милетић се залагао за остварење Српске Војводине, али у много мањим границама од Војводства. По његовом мишљењу, до српске Војводине не треба доћи преко цара већ кроз сарадњу и договор са Мађарима.
Када је у марту 1861. године изабран за градоначелника Новог Сада, био је најмлађи градоначелник у историји града. Као градоначелник, Милетић је прогласио српски језик званичним, укинуо немачку реалку, а залагао се и за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га суспендује са овог места.
Под његовим руководством настала је и Српска народна слободоумна странка - први организовани национални покрет код Срба у Хабзбуршкој монархији. Иако је делокруг рада ове странке, односно националног покрета био превасходно усмерен ка Србима у Монархији, она се, у добром делу свог програма (донетог тек 1869.) бави и опште националном проблематиком, те је на известан начин и национални програм.
Један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске – прве свесрпске политичке организације, а касније се ангажовао и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско. Од маја 1867. поново је на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић.У време овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора.
Док је био у затвору, српска политичка сцена почиње да се раслојава.
Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.
