Зора Петровић великан српске уметности: Три године је била у самоћи због љубави према сликарству
Читав живот је посветила уметности
Родила се у пролеће, у пролеће је и умрла. При помену имена сликарке Зоре Петровић, прва асоцијација јесте Панчево.
Убраја се у најзначајније представнике експресионизма у сликарству Србије између два рата. Рођена је 17. мај 1894. у Добрици, основну школу је завршила у родном месту, гимназију у Новој Градишки, а даље образовање стекла је у Панчеву.
Црњанског са Панчевом повезује нераскидива веза: Волео је фудбал, а ево шта је писао Андрићу
Од ње се очекивало да крене очевим стопама који је био трговац, јер би тако породична професија имала светлу будућност. Међутим, Зора није имала трговачких амбиција, видела је себе у свету уметности и слика. Срушила је очеве илузије, изборивши се за своје.
Три године није излазила из куће, инатећи се због очеве одлуке да студира "нешто конкретно", уместо да се "залуђује". Три године је одбијала да разговара, доказујући да њена љубав према сликарству није хир. Три године је провела у самоћи и тишини, међу својим цртежима и сновима. И добила је битку! Отац Јован је, на мајчино инсистирање, попустио и дозволио јој да крене путем којим је желела.
Када је избио Први светски рат, морала је да прекине школовање. Четири године по закључењу мира, Зора се опет нашла међу својим професорима, али до тада није престајала са едукацијом. Добар део је провела у Будимпешти, учећи занат од сликара Деака Ебнера, а потом у Нађбању код професора Иштвана Ретија. Вратила се у земљу 1919, када је настао цртеж Љубомира Ивановића, који је насликао своју ученицу.
Сликање подмлађује
Читав живот је посветила уметности, говорећи како сликање подмлађује и не дозвољава човеку да остари.
- Кад немам модела, често сликам себе. И мада сликам изнова и изнова, на аутопортретима нисам много измењена. Увек остајем млада - изјавила је Зора, на отварању самосталне изложбе 1958. године.
Интересантан је био однос Зоре и Павла Бељанског, дипломате и колекционара, чије портрете је насликала. Њихова прича датира из 1937. године, када је он као саветник у Краљевском посланству у Риму посредовао у организовању Изложбе југословенских уметника. Говорило се да он има више "слуха" за сликарство од највећих стручњака. Тада ју је препознао као једину сликарку која завређује озбиљну пажњу. Бељански је римској публици показао три њена дела и једно купио за личну збирку. И тако је чувена Римска изложба означила почетак њиховог великог пријатељства. Дружили су се интензивно током Другог светског рата, када је Павле обилазио њен атеље, где су разговарали, а она радила његове портрете. Увек када би имао неку дилему у вези са куповином слика, саветовао би се са својом пријатељицом. И веома је ценио Зорин рад, наглашавајући јој колико је сазрела после рата, па је најбоља дела почео да издваја за своју Спомен збирку у Новом Саду, стигавиши до 14 слика.
Обоје их је надахнула књига "Лазарица или Бој на Косову - народна епопеја у 24 песме", па су разговарали о њеном следећем подухвату "Ој давори, ти Косово равно", договарали се, скицирали га... Зора, међутим, није стигла да заврши циклус. Преминула је 25. маја 1962. године у Београду. Павле Бељански, са којим је велика сликарка до краја остала на "Ви", био је уз њу и током тешке болести. Касније је говорио о њиховом последњем, веома дирљивом сусрету у болници, пред операцију коју није преживела. Једна од наших највећих уметница сахрањена је у Панчеву.
