ТРАГЕДИЈА - нашем певачу умро син, а други оболео од тешке болести: Обратио се јавности претужним речима
Емотивна исповест
Раде Петровић, власник хитова „Шумадијо, Шумадијо, ко би тебе оставио“ и „Куд се журиш, хеј, животе“ прво се присетио свог детињства, а затим и упознавања са супругом Олгом, која му је подарила двојицу синова.
- Моје детињство је било лоше. Родитељи су ми се развели када сам имао десет година. Пошто сам оца много више волео него мајку, они кад год су се разилазили, ја сам остајао са мојим ћалетом Добривојем. Са њим сам и на крају остао, а брат и сестра су отишли са мајком. За мене је то било страшно. То сам све доживљавао онако трагично. Седим испред куће на Звездари и гледам у поље кукуруза које су имали моји кумови и тако чекам када ће брат и сестра да ми прођу. Били смо ми у контакту, али су ми много недостајали - испричо је Раде за Блиц.
БИЛА ЈЕ МРТВА, А ОН ЈЕ МИСЛИО ДА СПАВА! Ово су непознати детаљи смрти Ејми Вајнхаус, ево шта се догодило тог дана
"ЗОВИТЕ ПРАВОСЛАВНОГ ПОПА!" Марија Шерифовић на "ИЗДАХУ": Снимала се и јавно обратила својим пријатељима
Ова водитељка је рођена сестра Јелене Маћић: Поменула је само једном и то када ју је "СПАЛИЛА" СПРЕЈЕМ
Од самог старта је знао да је Олга она права
- У моју Олгу сам се заљубио одмах! Она се мени свидела на прву, били су ту и неки погледи, али онда мени људи почињу да говоре како је Олга старија од мене, како ово, како оно. Кума Јела је навијала да нас двоје почнемо да се забављамо и тако једном, док смо причали, каже Олга мени: „Раде, ја сам старија од тебе, имам 25 година, а ти 19.“ Нисам могао да верујем, али нема везе, ми смо ту отпочели нашу везу. Касније сам отишао у војску, она ме је чекала. Био сам у војсци ‘61. и ‘62, када је био земљотрес у Скопљу. Она ме је чекала 19 месеци и онда смо на крају направили свадбу. Наша свадба је била скромна, направили смо је са кредитима, али битно да смо је направили. Имао сам стан, који сам реновирао и направио сам нам нешто другачије. Чини ми се и да је то мој најлепши период живота, док сам био део културно-уметничког друштва, забављање са њом, узимање, све то... Нас двоје смо лепо функционисали, добро смо се слагали. Играли смо у истом ансамблу. Радио сам, електричар сам по занимању. Био сам вредан, на дивљака сам завршио занат, али сам успео све да укопчам. Имао сам дивну жену, која је све разумела у животу. Она је играла фолклор, била је солисткиња у „Бранку Цветковићу“, тако да смо прошли целу Европу пре мог певања. Моја Олга и ја, заједно! Покојна Олга је радила у лабораторији у „Железницама“ као хемијски техничар.
- Драган је рођен 1965, а Зоран 1968. У том период мој живот је био диван. Било је пара, без пара нема ништа, путовали смо на море сваке године. Летовали смо углавном на хрватском и грчком приморју. Тада сам возио „ситроен“ и имао сам велику камп кућицу коју сам качио на њега. Могли смо да идемо где год хоћемо. У то време је било толико пара да ја за три дана певам свадбу у Пожаревцу и зарадим за цео одмор. Трудио сам се да својој деци, заједно са Олгом, надоместим сву љубав и пажњу која је мени фалила у детињству. Ми смо били дивна породица, стварно дивна и поред свих мојих гафова које сам правио у животу. Олга је била дивна жена, која је заиста све разумела. Умео сам ја да шврљам у младости, али она је све разумела и говорила ми је да могу све да радим, али да не смем да се заљубим. Дешавало се да је видим како плаче због мојих пехова када мисли да је нико не види и због тога ми је и дан-данас жао. Била је дивна особа, дивна мајка, велики стручњак у свом послу... Највише ми је замерала што одем од куће и не јавим се када ћу да дођем. Једном сам прекршио договор и заљубио се. Била је то велика криза коју смо тешко пребродили. Једног дана сам спаковао ствари и отишао из стана, али сам и тада знао да ћу се вратити код моје Олге. У то време ниједан дан није прошао да нисам обишао њу и своју децу. Тада је Драган пошао у музичку школу и каже он мени: „Тата, када ћеш да се вратиш кући, ко ће мени сада да помаже око учења када сам кренуо у музичку школу?“ То је преломило у мени и вратио сам се кући - прича певаћ.
Он је проговорио о и болести сина.
- Када се Драган вратио из војске, Олга је умрла. То је било 1987. године, ето, он је имао тада 22 године. Олга је имала бубрежни нефритис. Открили су јој га када је родила млађег сина Зорана. То је кренуло мало, па је после било све лошије и на крају никако. Месец дана пре него што је умрла Олга, разболи нам се Зоран. Седи, ставља храну у уста, па пљуне, имао је тај неки чудан поглед. Нешто пре тога певао сам болесницима у „Лази Лазаревићу“ и одмах узмем и окренем људе тамо у болници. Добио сам једну сестру која ми је рекла да га одмах доведем, без обзира на то што је недеља и малтене нема никога. Одведем га ја тамо, питали су ме да ли узима дрогу, знао сам да не узима. Онда су га увели самог унутра. Излази доктор и каже да мора да остане у болници. Тамо је био три дана и онда су га пребацили у Падинску скелу. Установили су му шизофренију. За Драгана, Олгу и мене ти дани су били страшни. Олга је само плакала што се то десило њему који је тек почео живот и ништа од живота неће имати... Тако је и било, нити је способан за рад, нити за породицу, ни за шта... Олга му је сваки дан спремала супу у термосу и храну, одлазио сам и хранио га, јер другачије није хтео да једе. Шетао сам са њим по оним дугим, уским ходницима од по сто метра. Давао сам поклоне, подмићивао сам их тамо.
- Седам дана након што је Драган дошао из војске чекао га је посао у школи. У то време нисам ја много ни певао, нисам уопште могао. Олга или ја одемо, увек одемо и купимо оне сокиће за бебу и носимо му то са храном. И тај дан сам хтео да устанем и да одем по те сокове, а мени Олга каже: „Лези, одмарај се, ја ћу сада да се дијализирам, а нека Драган оде до послуге.“ Дала му је паре и он је отишао, када се вратио, мајка му је била мртва. На рукама ми је умрла. Када је рекла: „Јао Раде, јао“, ја сам је прихватио и већ је било готово. Касније су ми рекли да је она померила браунилу и да јој је сва течност исцурила испод коже. Још тада су рекли да морају да је оперишу и да ће бити „чврсто“. Једва су је пробудили после те операције. Тада ми је рекла, када смо излазли из болнице: „Свих осам са којима сам лежала је умрло, ред је и на мене. Само ми је тешко, не знам како ћу без вас...“ Био је проблем рећи Зорану, он се опорављао, пребацили су га у стационар. Доктор није био за то да му се одмах каже, рекли су му да сам у Сарајеву на тезги док сам организовао Олги сахрану. Цела естрада је била на сахрани моје Олге, и чим смо је сахранили, шурак и ја се пресвучемо и правац по Зорана. Предосећао је да нешто није како треба, а ја сам му рекао да јој није добро и да доктори кажу да ће мајка можда да му умре. Након неколико дана његов лекар нам је рекао да морамо да му кажемо. Њему су лекари саопштили и он је почео да јауче. Тада сам га извео из болнице. Рекао сам шта год да буде, ја мог Зорана више не враћам тамо. Када сам га извео из болнице, имао је 41 температуру. Две ноћи и два дана сам седео у фотељи поред њега и палио телевизор да случајно не заспим. Тог другог јутра он је требало као и увек да у пет сати попије лек, ја заспим. Одједанпут чујем Олгин глас: „Раде, пет сати је, треба Зоки лек да попије.“ Ја се тргнем и видим на сату стварно пет... После неко каже да не постоји то нешто, ја верујем да постоји.
Раде је доживео највећу трагедију - сахранио је свог сина.
- Старији син Драган умро је пре три и по године. Он је био професор гитаре у музичкој школи. Одједанпут, за осам дана је отишао. Анеуризма на мозгу, пукао му је крвни суд... Тако да му се један дан само слошило и... Био сам на слави код пријатеља. Славио је Светог Николу и зове ме моја Мила и каже дођи брзо по Драгана, њему нешто није добро. Одем ја, одмах зовемо лекара, прегледао га мало, лево-десно и каже:
„Ма, не, проћи ће то.“ То исто вече зове ме унука и каже: „Деда, брзо дођи, тати није добро!“ Одем ја горе, телефонирам мојој жени Мили, а она ми је рекла да их одмах зовем и да ће га сигурно транспортовати. Када су ми рекли да га воде у ону болницу доле код станице, помози ми, како се беше зове? Да, „Свети Сава“! Кад су га тамо послали, знао сам колико је сати. За осам дана је отишао... Био је као добро, лево- десно, и онда га пребаце на одељење за лакше случајеве. Сутрадан му је позлило и... Нисам никада успео да превазиђем Драганову смрт, после годину дана сам почео да живим и радим нормално, али никада то више није било то. Свакога дана ја лежем и будим се са њим у мислима и срцу. Значи, веруј ми, не постоји дан да не помислим на њега бар десет пута дневно. Ево, три и по године је прошло и то ће вероватно тако остати догод сам жив. Не знам ни сам како се носим са тим, велика ми је помоћ и моја садашња жена Мила. Драган ми је оставио иза себе највеће благо, моју унуку Олгу. Име је добила по баки. Олга има 28 година.
