"Умирем, имам редак облик рака" Ведрана Рудан о тешкој животној борби - болна исповест књижевнице о данима у болници

Ведрана Рудан, која се суочава с тешком болешћу и повукла из јавног живота како би се посветила лечењу, али остала активна у свету књижевности и недавно је објавила нови пост на свом блогу. У њему, на самом почетку, открива да је пред њом последња фаза живота.

Упркос изазовима које је живот поставио пред њу, Ведрана не престаје да буде извор инспирације за многе своје обожаватеље, који је прате и подржавају у овој борби. Њена присутност на друштвеним мрежама и даље одражава њен неуморан дух, а нова прича под називом "Добри људи" говори о њеним осећањима према свету у којем живи, уз болно признање да умире.

Њен текст преносимо у целости:

- Умирем. Није фер ово писати кад имаш онколога, др Г. се зове, не смем му споменути презиме. Штета. Зове се као мени најдража рибица. Зато што мислим да умирем, ето, Г, исправљам се, желим бити ближе свом мужу. Ушушкала сам се уз њега. Гледали смо изборе. Коначно сам схватила оно што мени ипак слепици годинама боде очи. Пленковић је једноставно глуп човјек. Глупан у најбаналнијем смислу.

 Недавно сам прочитала да се у Кини производи 30% количине светске рајчице. Беру је људи у оковима. Пали су ми на памет док сам гледала новинаре који су глупану држали крушке под њушком и помислила како је кинеским робовима посао и лакши и маштовитији. Како је спознати да си смртан, да ти задњи час бије, да имаш посебно редак рак који не опрашта никоме? Један од корака је улазак у онколошку дневу амбуланту ријечког КБЦ-а. Штета што што многи од вас ипак никад у њу неће ући, а документарци се снимају на друге теме. Људи које сам тамо срела срушили су моју тезу да нема добрих људи. Толико емпатије, љубави, осмеха, нежности, говорим о младим људима који тамо раде, у животу нисам срела и та ми спознаја брише страх од смрти. Читав сам живот мислила како је тешко наћи доброг човека, сад знам да их има, да су близу нас. Не, не, не и не. Нису они такви према мени јер сам ја Неко, ја знам да нисам Неко али неки тако не мисле. Према свим пацијентима су исти.

Болесницима на хемотерапији су крвне вене често сакривене, уморне од убода и чачкања беже од игле. Онда им приђе сестра па лупка по њима, па им тепа: “Разљути се на мене, укажи се, идемо, ајде па те више нећу тући”. Жила се предаје, игла улази, течност креће. Течност које ће многе вратити у живот.

Сви добијемо и ужину. Не знам јесам ли икад с толиким ужитком појела сендвич и попила кер као на прошлој хемотерапији. Људи се змењују, девојке и момци се смију, без журбе и нервозе у нас гурају живот. Након шест сати устајеш са фотеље, још се није нашао донатор који би нам поклонио нове, одлазиш кући и чекаш. Прошла сам пакао, ни прва ни задња и завршила на Онкологији. Инфузије, огромне количине лекова, око тебе тешке болеснице а медицинске сестре, спремачице, докторке дословце падају с ногу, ритам је убитачан. Пада ти на памет колико се писало о Берошу, једном у низу хрватских криминалаца, нико о овим херојима и хероинама да би реч рекао. Тамо не улазе ТВ екипе, нема репортажа, не говори се колико је храна добра, колико пута у јединици времена се пацијентицама промени постељина, како се баш нико не жали на плату, статус, шефове, посао. Нормалан човек не би то издржао сат времена. Неке сестре тамо раде тридесет година. С осмехом, дотеране, нашминкане, теше, храбре. Докторе и докторке би човек могао ставити уместо мелема на рану.

На неки ми је перверзна начин драго што имам рак. Сусрет са свим овим људима вратио ми је веру у живот. Баш сад кад га губим. За мене и моју душу боље икад него никад. Ето, морала сам ово написати вама здравима који имате хиљаду проблема, који гледате изборе, који мислите да су вам животи промашени и да је свет долина суза. Можда јесте, док си здрав.

Кад си на смрт болестан окружен добрим људима око тебе бљеште жарке боје, срце ти је пуно и на неки начин схватиш да си можда и ти добар кад толико добрих о теби брине.

Хвала, добри људи. Променили сте ме - наводи Ведрана Рудан у тексту објављеном на rudan.info.