"Јавили су нам - СТРАДАО ЈЕ" Болна исповест Анђеле Ђуричић о брату који је погинуо: "У неком тренутку је он рекао да иде да се провоза..."

Она је тада у болној исповести испричала да је остала без брата који је настрадао у сабраћајној несрећи.

- Седели смо у кући, једну ноћ, све је било океј. Причали смо о неким плановима, вечерали. У неком тренутку је он рекао да иде да се провоза, да сипа гориво и да се враћа одмах. Међутим, своју собу је неколико дана пре тога поспремио, што није никада до тада. Он пође онако и не прође ни пет минута, звони тати телефон. Зове га комшија да дође хитно, Никола је настрадао - започела је своју исповест Црногорка. 

- Нисмо могли да верујемо, човек је до мало пре био ту. Пошли смо, наравно и ништа. Да, имао је саобраћајну незгоду на путу до пумпе. Коинциденција је то нека, да се није десило, рекла бих да је немогуће, на путу до пумпе, дувао је неки јачи ветар, насуо је гориво. Вратио се и сад има та велика кривина, када је прошао није било ништа, а кад се враћао, дрво је пало на пут баш иза кривине. Покушао је да избегне то дрво, јер га је видео и ето скренуо је са стране. Ливада је била, али је он мислио да нема ништа, а по сред те ливаде се налазила огромна рупа и просто, уместо да прође равно, упао је у рупу. Дошли смо и затекли смо страшну ситуацију - рекла је Анђела која је имала 18 година када јој је брат настрадао.

- Он је имао 21, 22 у том тренутку. Није било наде да му се укаже помоћ. Мама, тата и ја смо га извадили у онесвешћеном и катастрофалном стању. Био је онесвешћен, али му је и даље куцало срце. Да, то је најтежа слика коју сам видела у животу. После тог летовања, гледали смо да правимо планове за будућност, то је било лето када се планирало и онда дође сцена кроз пет минута, коју ћу заувек памитити - говорила је Анђела кроз сузе пре неколико месеци у емисији "Премијера".

- Ја јако тешко прихватам људе у живот, али се исто тако раздвајам тешко и сваки пут имам утисак да нисам стигла да им кажем. Колико год ми волимо браћу, сестре, бабу, а никад не идемо за њима и говоримо им да их волимо. Просто, покажемо шта осећамо. Мислим да сам ја неко ко вољене особе ставља испред себе. Увек остане то да га много волим. Да сам знала да дођем и да му кажем да је најбољи брат на свету, да је неко кога вреди имати, да сам поносна, да волим што имам таквог брата у животу. ''Волим те", то су ствари које нисам стигла да кажем. Дала бих све на свету да дође и да могу да му кажем те неке ствари. Знаш како, лето је и гужва је. Док је дошла Хитна, можда да је Хитна дошла раније, можда би било другачије. Нисмо могли да возимо, јер не смемо у том стању тела да возимо тек тако. Чекали смо, сад се и не сећам, јер ми је сваки минут као година било. Било је највише 10 минута, можда је било и пет, али је мени сваки минут био као година. Искрено да ти кажем, ми сваки дан од тада, понављамо једно другом породично да се волимо, да ценимо једно друго. Не знаш колико волиш некога, док га не изгубиш. Ценимо сваки моменат и од тада смо повезани као никад до сада. Битно ми је да знам у сваком моменту где смо ако смо раздвојени. Ја све време размишљам, мени је пет минута променила цео живот - плакала је Ђуричићева и додала:

- Био је сам у аутомобилу... Имао је доста жеља. Јако је лоше кад неко из куће пође, али су дефинитивно најгоре ситуације кад пође неко ко је млад, поготово трагично настрада. Он је био неко ко је тек кренуо да живи, неко иза кога остају породица, девојка, пријатељи и све остаје неостварено... Десила се ситуација где је тата говорио: "Не може да се стане, мора да се иде даље". И онда ја видим када ни он нема више снаге, али у пракси то није тако. Мама, која је просто родила то дете. Они заиста желе да нам помогну, да нас изведу, али они не могу од те боли, која их разара. Ја морам у том тренутку да се посветим и у фризерском салону. У тим тренуцима, родитељи су ми на неки начин дали одговорност. Тада је све, на неки начин, спало на мене. Нема ко није знао да се то није догодило. У том тренутку питање "Како си" било најгоре. Ја сам преузела, заједно са сестром, одговорност.