ТРЕБАЈУ ЛИ СРБИЈИ РИЈАЛИТИЈИ? Шта гледамо - забаву, кич, тренинг за психопате? Ево шта кажу познати!

Октобар одмиче, чека се почетак нове сезоне ударних ријалити програма у Србији, па је то право време да познате личности, које итекако имају шта да испричају, искажу своје мишљење на ту тему, и да, уз њихов суд, јавност овај феномен још боље и шире схвати. 

Наша анкета је обухватала три питања: 

1. Да ли је наставак ријалити програма потребан Србији? 

2. Како ријалитији делују на обичног човека? 

3. Каква врста програма би требало да буде најзаступљенија у Србији? 

Др Чедомир Чупић је, очекивано, аналитички приступио теми и, практично, сјединио одговоре на прва два питања: 

- Начин на који се приказују ријалитији, са аспекта укуса и последица - то је испод сваког нивоа. Своди се на кичерај, улази се у људску интиму. Губи се граница између јавног и приватног. Нисам за забрану таквог програма, али јесам за то да се не емитује на телевизијама са националном фреквенцијом. Опасно је да се, због културне политике и обрасца, такав модел понашања шири преко медија. 

Угледни професор је у даху наставио: 

- Много је бруталности, вулгарности, сировости, неукуса, зависти, најлошијих људских особина. Врло опасно је кад то доминира, поготово због младих генерација које тек сазревају. Има ту доста лоших порука. Такмичари се боре за новац, па имамо и незајажљивост, похлепу... 

Др Чупић је, међутим, додао: 

- Комерцијалне телевизије би, по мени, могле да емитују такав програм, али да се и ту максимално заштите грађани. Рецимо да порез буде 95 одсто, па ако са 5 % могу да зараде... 

Он сматра да би на телевизијама доминирају емисије из културе, као и квалитетан музички програм, затим драме наших и светских писаца...

-Ту су, затим, квизови, они занимају људе. Генерално, гласам за све емисије које остављају позитивне последице.

Александра Јанковић је на питање да ли Србији и даље требају ријалитији, дала врло сликовит одговор: 

- Не, али је проблем је што је ријалити свугде, па и у ријалити програмима. 

Упитана како такви програми утичу на људе, рекла је: 

- Све на телевизији утиче на човека. Бројне црне вести су око нас, елементарне непогоде, катастрофе... Такве ствари, нажалост, не можемо да бирамо, а ријалитије човек има могућност да ли да гледа или не. 

Кад је у питању садржај који би, по њеном мишљењу, требало да буде више присутан на ТВ екранима, она баца акценат на школски и образовни програм: 

- Такве емисије су нам сад још потребније него раније. Млади су физички зрели, али су емотивно и духовно закржљали. 

На језику увек бритки Вуду Попај више него конкретан је одговор дао на питање "Требају ли Србији ријалитији?". 

- Ако је луда и болесна, требају јој. Свакодневно виђам људе којима као да су вране попиле мозак. Да ли је то од ријалитија или од нечег другог... Проблем је екран - компјутера, мобилног, телевизора... Човек би требало да има милион ствари да ради, да не стигне да се бави екраном. 

Репер упозорава: 

- Из таквих ријалити експеримената рађају се будуће психопате и ко зна какви лудаци. Развија се депресија, касније лудило... Кад је човек затворен, то не може на добро да изађе. Ко нема нешто друго него седи испред екрана и гледа стално ријалитије - кад ће да почне да се бави нечим лепим или мање лепим? Нечим корисним, што доноси напредак? Не би онда требало да постоје радње, занати, људи, ништа... 

Вуду Попај би волео да на телевизијама преовладава едукативан и забаван садржај, али...

- Да та забава не прелази границе пристојности. Много је примера да може да буде тако. Битно је да човек може да се насмеје. Осмех је много важан, али, кад се вулгаризује, губи смисао. Што се тиче едукације, не мислим само на документарни програм, већ и на спортски, па програм за децу, и свашта друго. Треба да уживамо у томе, да буде сваком од користи да нешто квалитетно, паметно и добро сазна, а не негативно и примитивно. Главна поента је да се телевизија (национална, кабловска, било која) плаћа (и гледа) само ако гледалац од тог ТВ програма има користи.