Цуцина Ностра: Шта су јели гангстери америчке мафије и зашто је распоред седења за столом у ресторану био важан?
Култура кухиње има непроцењиву вредност у очувању идентитета Сицилијанаца, без обзира где су се настанили широм света. Сицилијанска кухиња није само скуп укусних јела, већ је симбол богате традиције, друштвених односа и посебног начина живота. Она одражава дух и понос Сицилијанаца, остављајући неизбрисив траг у свакодневном животу и у тренутку када се се породица окупља за столом.
Сицилијанска кухиња, са својим карактеристичним јелима, обичајима за трпезом и околностима у којима се једе, игра кључну улогу у очувању идентитета Сицилијанаца, ма где се они нашли.
Већина Сицилијанаца која је током 19. и почетком 20. века емигрирала у Америку, напустила је своје домове из сиромаштва у потрази за бољим животом. Упркос тешким условима и оскудици, донели су са собом богатство своје кулинарске традиције, које су пажљиво неговали у новом окружењу. Одржавање обичаја припремања аутентичних сицилијанских јела било је начин да сачувају своју културну баштину и идентитет у новом свету.
За Сицилијанце, уживање у богатим и ароматичним јелима представља посебан понос, и последње чега би се одрекли. Одржавање разноврсне и богате трпезе симболизовало је не само стварни, већ и симболични успех. Кухиња је била и остала извор поноса и чувар традиције. Друштвени живот припадника Коза Ностре често се одвијао у ресторанима и ноћним клубовима, где су јела постајала важан део друштвених окупљања. У овим просторима се не само опуштено дружило, већ су се договарали и најважнији послови, јер је сматрано да и најфиније јело губи драж када се једе у самоћи.
Ресторани су били место окупљања, статусног приказивања и, наравно, уговарања послова уз одличну храну и пиће. Било је посебно цењено имати омиљени ресторан и свог кувара који би припремао посебан специјалитет. Једно од најпознатијих сицилијанских јела, капоната, са својом сложеном мешавином укуса, одражавала је захтевност Сицилијанаца, што су често истицали у разговорима.
У мафијашком сленгу, израз “једе сам” (“еат алоне”) указивао је на похлепу и жељу да се сав профит задржи за себе, што се није толерисало и често је имало фаталне последице.
Књига "Наша кухиња - кувар америчке мафије" Мајкла Микела Анселма, објављена од стране издавача Прометеј из Новог Сада, духовито приказује историју мафије у Америци кроз призму рецепата и традиционалних сицилијанских јела и обичаја. Више информација о књизи можете пронаћи на сајту издавача, а тренутно је доступна уз сајамски попуст од 40%.
Постојала су строга правила за распоред седења за столом, у зависности од ранга унутар организације, као и правила понашања за столом. Највиши рангирани члан увек је први наручивао јело и пиће, а присутни нижег ранга су морали да обавесте остале ако би желели да напусте сто, тражећи дозволу, осим у случају када се радило о капоу.
Ресторани су такође била места где су се дешавала нека од најпознатијих убистава мафијашких вођа, често према моделу "окидач" (“модал trigger”). У оваквим сценаријима, убиство би се десило када би се један од "пријатеља од поверења" извинио и отишао до тоалета, а затим би професионални убица извршио ликвидацију присутних.
Примера ради, Џејмс Колосимо, познат као Велики Џим, био је први значајан вођа Коза Ностре у Чикагу, пре Ал Капонеа. Његов ресторан "Колосимо", отворен 1910. године, постао је познато место окупљања чикашке елите. Проблеми су настали када је Велики Џим на почетку прохибиције одбио да се упусти у илегално точење алкохола, што је довело до његове ликвидације 11. маја 1920. године, у сопственом ресторану, од стране "човека од поверења" његовог заменика Џонија Торија. Тиме је почело ново лидерство у чикашкој Коза Ностри, док је ресторан под истим именом радио до шездесетих година прошлог века.