Cucina Nostra: Šta su jeli gangsteri američke mafije i zašto je raspored sedenja za stolom u restoranu bio važan?
Kultura kuhinje ima neprocenjivu vrednost u očuvanju identiteta Sicilijanaca, bez obzira gde su se nastanili širom sveta. Sicilijanska kuhinja nije samo skup ukusnih jela, već je simbol bogate tradicije, društvenih odnosa i posebnog načina života. Ona odražava duh i ponos Sicilijanaca, ostavljajući neizbrisiv trag u svakodnevnom životu i u trenutku kada se se porodica okuplja za stolom.
Sicilijanska kuhinja, sa svojim karakterističnim jelima, običajima za trpezom i okolnostima u kojima se jede, igra ključnu ulogu u očuvanju identiteta Sicilijanaca, ma gde se oni našli.
Većina Sicilijanaca koja je tokom 19. i početkom 20. veka emigrirala u Ameriku, napustila je svoje domove iz siromaštva u potrazi za boljim životom. Uprkos teškim uslovima i oskudici, doneli su sa sobom bogatstvo svoje kulinarske tradicije, koje su pažljivo negovali u novom okruženju. Održavanje običaja pripremanja autentičnih sicilijanskih jela bilo je način da sačuvaju svoju kulturnu baštinu i identitet u novom svetu.
Za Sicilijance, uživanje u bogatim i aromatičnim jelima predstavlja poseban ponos, i poslednje čega bi se odrekli. Održavanje raznovrsne i bogate trpeze simbolizovalo je ne samo stvarni, već i simbolični uspeh. Kuhinja je bila i ostala izvor ponosa i čuvar tradicije. Društveni život pripadnika Koza Nostre često se odvijao u restoranima i noćnim klubovima, gde su jela postajala važan deo društvenih okupljanja. U ovim prostorima se ne samo opušteno družilo, već su se dogovarali i najvažniji poslovi, jer je smatrano da i najfinije jelo gubi draž kada se jede u samoći.
Restorani su bili mesto okupljanja, statusnog prikazivanja i, naravno, ugovaranja poslova uz odličnu hranu i piće. Bilo je posebno cenjeno imati omiljeni restoran i svog kuvara koji bi pripremao poseban specijalitet. Jedno od najpoznatijih sicilijanskih jela, kaponata, sa svojom složenom mešavinom ukusa, odražavala je zahtevnost Sicilijanaca, što su često isticali u razgovorima.
U mafijaškom slengu, izraz “jede sam” (“eat alone”) ukazivao je na pohlepu i želju da se sav profit zadrži za sebe, što se nije tolerisalo i često je imalo fatalne posledice.
Knjiga "Naša kuhinja - kuvar američke mafije" Majkla Mikela Anselma, objavljena od strane izdavača Prometej iz Novog Sada, duhovito prikazuje istoriju mafije u Americi kroz prizmu recepata i tradicionalnih sicilijanskih jela i običaja. Više informacija o knjizi možete pronaći na sajtu izdavača, a trenutno je dostupna uz sajamski popust od 40%.
Postojala su stroga pravila za raspored sedenja za stolom, u zavisnosti od ranga unutar organizacije, kao i pravila ponašanja za stolom. Najviši rangirani član uvek je prvi naručivao jelo i piće, a prisutni nižeg ranga su morali da obaveste ostale ako bi želeli da napuste sto, tražeći dozvolu, osim u slučaju kada se radilo o kapou.
Restorani su takođe bila mesta gde su se dešavala neka od najpoznatijih ubistava mafijaških vođa, često prema modelu "okidač" (“modal trigger”). U ovakvim scenarijima, ubistvo bi se desilo kada bi se jedan od "prijatelja od poverenja" izvinio i otišao do toaleta, a zatim bi profesionalni ubica izvršio likvidaciju prisutnih.
Primera radi, Džejms Kolosimo, poznat kao Veliki Džim, bio je prvi značajan vođa Koza Nostre u Čikagu, pre Al Kaponea. Njegov restoran "Kolosimo", otvoren 1910. godine, postao je poznato mesto okupljanja čikaške elite. Problemi su nastali kada je Veliki Džim na početku prohibicije odbio da se upusti u ilegalno točenje alkohola, što je dovelo do njegove likvidacije 11. maja 1920. godine, u sopstvenom restoranu, od strane "čoveka od poverenja" njegovog zamenika Džonija Torija. Time je počelo novo liderstvo u čikaškoj Koza Nostri, dok je restoran pod istim imenom radio do šezdesetih godina prošlog veka.