СРАМНЕ ТАЈНЕ великих императора - овим модним детаљем прикривали ружну истину о свом здрављу

У 15. веку, сифилис је почео да се шири Европом као болест која се преносила сексуалним контактом, а нашироко је постао познат и као "француска болест". Будући да антибиотици тада још увек нису били измишљени, лек за ову болест није био доступан. 

Симптоми су варирали од отворених рана до губитка косе и, у тежим случајевима, до губитка вида, слуха или чак лудила.

Дуга коса је од давнина била статусни симбол у средњевековној Француској, док је губитак косе био изузетно срамотан, те су сви који су "кубурили" с тим проблемом били под константним изазовом да то сакрију од околине. Са ширењем сифилиса, богати Европљани су почели носити перике како би прикрили последице болести попут челавости, краста и отворених рана. Перике су постале изузетно популарне како се сифилис ширио у наредним деценијама, израђене од различитих материјала попут коњске, козје или евентуално људске длаке, а прскане мирисним прахом попут лаванде и поморанџе како би се прикрили непријатни мириси. У почетку су перике биле пре свега потреба тадашњег друштва, а не нужно и статусни симбол или модни израз.

Значајна промена дошла је у 17. веку када је француски краљ Луј XIV, народу познат као "Краљ Сунце", због своје челавости почео носити луксузне перике. На крају је због свог имиџа ангажовао 48 мајстора перика. Перике које је носио биле су невероватно дугачке и бујне, са све више и више слојева косе.

 Овај тренд је брзо стекао популарност јер су перике почеле да се повезују с моћи, престижом и краљевским ауторитетом. Чарлс ИИ, енглески краљ, такође је почео носити перике како би прикрио своју ћелавост, што је додатно подстакло тренд међу мушкарцима свих друштвених слојева.

Убрзо су перике постале не само симбол раскоша, луксуза и статуса већ и практично решење за хигијену, јер су људи често обријали своје главе како би се решили упорних вашки, које су својевремено биле велики проблем у друштву тога доба. Перике су омогућавале људима да избегну ову неугодност, јер су вашке теже преживљавале у перикама, јер су биле без природних длачица. Међутим, и перике су захтевале одржавање, укључујући чишћење искувавањем у врелој води како би се уклониле вашке и непријатни мириси.

Тренд ношења перика достигао је врхунац када су их носили чак и најмоћнији европски владари. Цене перика су драстично порасле, достижући вредност и до 800 шилинга за најсофистицираније креације, што је била знатна сума чак и у поређењу с просечном недељном платом радника у тадашњем  Лондону.

Међутим, крајем 18. века, током Француске револуције, ношење перика је одбачено као симбол аристократије и привилегије. У Великој  Британији је чак уведен порез на прах који се тада користио за перике, што је допринело паду популарности овог модног детаља међу ширим слојевима становништва, које ипак није могло да приушти такве ствари. 

Тако су некад раскошне перике које су некада биле симбол моћи, престижа и хигијене, полако напустиле модну сцену, а природна коса се поново вратила као израз статуса међу богатима.