Како сам кренуо да бијем ЛЕГЕНДУ Београда - тада су му већ ампутирали ногу, а ни око није имао!
Непревазиђен.
Некада давно, новинари су седели по кафанама. И то не било којим. Све се вртело око тог чувеног "Бермудског троугла". За оне који се не сећају ни Слободана Милошевића, а камоли Тита, то је био сплет кафана око "Политике", "Шуматовац", "Грмеч" и "Под липом". Многе легенде испредане су о дугим алкохолним ноћима писаца, глумаца, музичара и остале багре што се ту окупљала. А једном приликом, и ја сам добио шансу да се очешем о једну београдску легенду. И замало да се све заврши тучом.
Било је врело лето, отприлике 2004. године, а ја напаљени млади новинар, који мисли да све зна. То је стара бољка сваког журналисте у повоју - објавиш неколико ауторских текстова, два, три коментара, и већ мислиш да си доктор, Хантер Томпсон минимум. А ја још спадам у скромније од те људске подврсте... елем, увек сам преферирао "Шуматовац", посебно кад упекне звезда, јер је имао најлепшу башту, а пиво је било приступачно. У смислу да је било дупло скупље него у продавници, што је у реду, ипак седиш у кафани. Све преко тога је лоповлук.
Седео сам са двојицом колега, великих другара, и после треће туре, већ смо почели да бистримо политику. Свако се трудио да испадне паметан, упућен у сва актуелна дешавања, тако рећи аналитичар, у најмању руку. Увек буде мало напорно када твоји саговорници по сваку цену хоће да испадну паметнији од тебе (посебно ако нису), па ми је поглед одлутао на сто поред нашег. Само што се нисам онесвестио од шока! За столом је седело бар десетак људи, али један тип, свакако најгласнији, привукао ми је пажњу. И није ни чудо. Био је то главом и брадом, са све чувеним повезом на оку, један, једини и непоновљиви Душан Прелевић Преле!
За оне који не знају ни ко је велики Зоран Радмиловић, Преле је био можда последња аутентична легенда Београда. Можда га је најбоље описао његов пријатељ, новинар Петар Поповић.
Кафанска лектира
У кафани се ужива у доброј капљици, али и у чашици разговора. А речи нас често воде до великана који остају великани и после гашења последњег светла у локалу. Да ли песмом, или неким другим подвигом, уписали су се у „Кафанску лектиру“, и њихово име увек се потеже када се за столом претресу све дневне теме и првих седам пива, кад се остане без цигарета, и почне да се жали за прохујалим временима. Добро дошли у рубрику која је посвећена њима!
- Кад је писао, писао је најбоље, кад је певао, певао је најбоље, био је најзабавнији кад треба и пио је највише кад је тако хтео. Играо је фудбал у Црвеној звезди, а бранио у Партизану. Рођен је и умро у срцу Београда - говорио је Поповић, мени у перо, једном другом приликом.
Такође, Поповић ми је рекао и да Преле зна да каже џукцу шта мисли о њему. Е, те вечери Преле је помислио да сам тај џукац ја. А нисам био.
Дан је већ био прешао у топлу ноћ, и људи око Прелета су одлазили, један по један. Преле је, на крају, остао сам за столом. Било му је досадно, па је бацио уво да чује шта ми причамо.
Баш у том тренутку, мој колега и другар је, занет у разговору, обилно мазао једног тада актуелног политичара изметом, верабално наравно. Не бих да му помињем име (политичару), али био је врло моћан. Пљувао га је, како само новинар зна кад се занесе. Те да је лопов, те криминалац, те ђубре, смрад... мени било свеједно, ћутао сам и чекао да другар заврши са "анализом".
Прелету се његов монолог није свидео. Онако окренут леђима од нас, није видео ко то блати његовог друга, тог политичара. Окренуо се и добацио:
- Ало, будало! - рекао је легендарни Преле.
- Ко, ја? - упитао сам.
- Да, ти, шта се правиш блесав? Ко си бре ти да блатиш Д. Ј.-а? Он је господин за тебе, погледај се на шта личиш! - кренуо је Преле.
- Господине Прелевићу, не знам о чему причате, молим вас да ме оставите на миру! - рекао сам љубазно. Међутим, Преле је баш био расположен за свађу.
Душан Прелевић Преле (11. новембар 1948 - 28. јул 2007) био је српски и београдски певач, писац, новинар и глумац. Током каријере, снимио је три албума. Писао је чланке за Дугу, НИН, РТВ Ревију и књижевне новине. Аутор је и две збирке приповедака, "Како је умро Баш челик" и "Воз за једну битангу". По његовом сценарију, снимљен је филм "Последњи круг у Монци", који је режирао Александар Бошковић 1989. године.
Наставио је са салвом увреда, а богами и обиљем псовки. У мени је растао бес, подгрејан обиљем пива које сам испио. Устао сам и пришао Прелетовом столу.
- Преле, легендо, шта ти је? Хоћеш да се бијеш? - упитао сам га.
- Море, марш у... - наставио је Прелевић. Већ је преживео мождани удар, мислим да му је пола ноге било ампутирано, и било ми је жао да га гледам тако нервозног. Прави тренутак да се ситуација смири.
- Преле, молим вас, ме кварите ми мишљење које имам о вама. Хајде да се смиримо и да се не свађамо. Лепа је ноћ - рекао сам и потапшао га по рамену.
Помогло је. Преле се смирио и наставио да себи мрмља нешто у браду. Ја сам се вратио за сто, па смо наставили наш пијани разговор. На крају смо отишли, а Преле је остао да седи и затвори "Шуматовац".
И до данашњег дана, памтим тај сусрет са великим Прелетом као један од најважнијих у животу. Јер, кад сам мало размислио, његов потез је био витешки, како и приличи легенди: чуо је да неко блати његовог пријатеља и одмах је кренуо да га брани, без размишљања о последицама. Волео бих да имам такве пријатеље...
А она двојица мојих другара? Одавно се не чујемо и не видимо. "Џукац" коме је Преле наменио увреде је ономад ћутао и пустио мене да сам решим проблем. И боље је што смо прекинули контакт.
У сваком случају, Преле, ако још седиш у оној небеској кафани и постројаваш џукце, знај, у реду је, победио си. И даље си, иако те нема од 2007. године, легенда.
У тој дивној летњој кафанској ноћи, волим да верујем да смо нас двојица, свако на свој начин, победили џукце.
