КОД ТИТА ЈЕ САМО ОН ДОЛАЗИО НАОРУЖАН! Најјачи човек на свету је имао ДУПЛЕ КОСТИ и преживео је напад 200 људи

Маријан Матијевић био је најјачи човек свог доба у Југославији. На снимцима старим бар осам деценија крије се тајна његове вансеријске снаге.

Рентгенски снимци показују да је тајна његове снаге била у томе што је имао дупле кости. Чувени снагатор могао је рукама да подигне изнад главе дрвени подијум на којем је свирао шесточлани оркестар. Могао је зубима да подигне буре пива тешко 50 килограма а након наступа да поједе цело јагње за један оброк.

Лички суперчовек из Грачаца каријеру је почео у Берлину, где је радећи као носач, у новинама видео да у циркусу наступа тада познати атлетски шампион који изазива на двобој свакога ко хоће. Победио је противника, зарадио 500 златних марака и 1900. године сам почео да изазива друге на за новац.

Био је непобедив, зарадио је много новца, а 1927. део својих прихода је даровао Николи Тесли за његов истраживачки рад. Био је заклети Југословен, а новац који је зарађивао углавном је поклањао људима широм Југославије.

Маријанова унука Ирена Матијевић каже да су се Никола из Смиљана и Маријан из Грачаца упознали тридесетих година у Америци. Њен деда је носио са собом фотографије са посветама Тесле и Михаила Пупина. Приликом једног путовања возом, хвалио се показујући путницима своје познанике, па му је неко украо слику са Теслином посветом, док је другу са Пупиновом Ирена дала Музеју Николе Тесле.

Маријан се нашао на безброј плаката на којима је широм света рекламиран његов наступ. Стотине плаката и бар хиљаду разгледница и писама које је Маријан слао из земаља у којима је демонстрирао своју надљудску снагу, од Америке до Кине, налазе се у Теслином музеју у Београду.

Причало се да је Маријан три пута био код Јосипа Броза Тита и да је увек долазио са пиштољем. Обезбеђење није ни помишљало да му га одузме, само су му се склањали.

Окршај с 200 Италијана

Године 1907. позван је на слет у Ријеку. За противнике је добио шесторицу познатих италијанских рвача - Етоа, Тиберија, Zavattija, Attilija, Кортија и Фернанда Дуварија.

Иако је био изузетно снажан никада није тежио више од 100 килограма. Сву шесторицу противника је савладао са невероватном лакоћом, након чега га је 200 Италијана, који нису могли да поднесу тако катастрофалан пораз, мучки напало.

Из тог неравноправног окршаја Матијевић је изишао са сломљеном десном руком и неколико убода ножем. Али и противници су њега добро упамтили. Сутрадан је ријечки "Нови лист" добјавио опширан извештај. Огорчени на такву подмуклост, Ријечани су нападали Италијане, избила је туча невиђених размера, да су чак и морнари ратне флоте морали да интервенишу како би смирили сукоб.

Из Ријеке је Матијевић превезен на лечење у Будимпешту, које је трајало осам месеци.

Након опоравка 1914. оженио се Иреном Кон и кренуо на турнеју по САД-у и за 17 минута савладао дотада непобеђеног естонског атлету Комароса.

На својим путовањима стигао је и до Кине. Кинези су се дивили његовој снази, нарочито када су гледали како рукама ломи коњске потковице или када је успевао да надјача пар коња недопустивши им да покрену кола.

Нико од 11-еро деце није наследило ту невиђену очеву снагу.

Иако је имао урођене физичке предиспозиције, он је свакодневно упорно вежбао.

У поодмаклим годинама (умро је у 74. години) знао је да изведе понеку атракцију за пријатеље. Годину дана пре смрти у Жупањи је гурао натоварене вагоне. Кад су га питали може ли још увек да учини нешто као у младости, рекао је да више не може шаком да закуцава ексере у даску, али да још увек може да задржи један пар коња. Седам дана пре смрти последњи пут је наступио.

Тражио је неког да се с њим рве и ако га тај победи, добија свих 40-ак одликовања које је на снагу зарадио у свету. Противника није нашао.