ЧУДНИ ВЕТРОВИ, СЛАНА ЗЕМЉА И ФАТАМОРГАНЕ: Многи не знају да у Србији постоји овако нешто - а реч је о благу за цео свет

Многи нису упознати са тим да је пре скоро пола века у иранском граду Рамсару потписана једна врло важна међународна конвенција. У питању је Рамсарка конвенција, односно споразум којим се истиче важност мочвара и ритова, посебно као хабитата водених птица.

Потписана је 2. фебруара 1971. године, а основни циљ јој је да се подстакне међународна сарадња при заштити мочвара, њихових функција и биолошке разноврсности. Данас су 163 државе потписнице Рамсарске конвенције, а овим обједињеним системом заштите обухваћено је 2.062 мочваре и мочварних подручја, чија укупна површина прекрива 197.258.541 хектара.

Србија, као једна од потписница, заиста може да буде поносна на своје мочваре. Под међународном заштитом се у нашој земљи налази десетак рамсарских подручја, која не само да су станишта ретких птица, биљака и другог живог света, већ и заиста предивне туристичке локације, које би свако требало да обиђе барем једном у животу.

Слано Копово

Североисточно од Новог Бечеја и реке Тисе скрива се једна од последњих очуваних бара на слатинама у Србији. Оваквим стаништима у свету прети потпуно нестајање, па је самим тиме Слано Копово наше непроцењиво национално благо које морамо посебно чувати.

Ако се икад будете затекли у Сланом Копову, немојте да вас изненаде чудне метеоролошке појаве као што су заиста необични ветрови или уврнуте оптичке варке – фатаморгане, врло сличне онима које виђају људи у пустињи.

Што се живог света тиче, овде своја гнезда свија 203 врсте станарица и селица, али и птица које нимало нису типичне за Панонску низију, већ бисте пре очекивали да их сретнете негде на обали мора. Тако можете видети ждралове, патке, гуске, шљукарице, као и птице сабљарке и морске жаларе.

Због специфичне "слане" земље, овде ниче неколико врста биљака које су толико ретке, да су заштићене законом: цаклењача, јурчица и панонска јурчица. Најважнији представници сисара су текуница, патуљасти миш и степски твор.

Предивном амбијенту Сланог Копова доприносе остаци цркве Араче из 13. века. Као и њена претеча из 9-11. века, саграђена је на полуострву, које и за време највиших водостаја река Тиса није могла да поплави.

Горње Подунавље

На крајњем северозападу Бачке налази се пространо ритско-мочварно подручје које карактерише раван и благо усталасан рељеф са меандрима, рукавцима, старим речним токовима и комплексима ритских шума испресецаних барама, мочварама…

Горње Подунавље је значајан центар биолошке разноврсности. Вегетацију гради 5 зељастих, шумских и жбунастих биљних заједница, као и преко 1000 биљних врста, међу којима се налазе и угрожене врсте у Србији: ребратица, борак и змијски љутић. На овим просторима развијене су бројне заједнице шума: од водених, мочварних, ливадских, ритских и плавних шума до сувих шума храста лужњака, јасена и топола у чијим високим крошњама свијају гнезда орао белорепан и друге птице грабљивице.

На воденој површини у пролеће лелујају бели цветови воденог грпка, процветају лопоци и локвањи, а лети се највећи део водених површина прекрије жутим прекривачем плавуна. На вишим теренима простиру се трска, облић и шаш, густо и високо растиње, које пружа одличан заклон птицама и другим животињама.

Те површине местимично пресецају греде са густим, непроходним жбуњем, старим врбама у чијим дупљама су склоништа кунама, дивљим мачкама, совама и др. Овде живи 60 врста лептира, 55 врста риба, 11 врста водоземаца, 9 врста гмизаваца, 230 врста птица, 51 врста сисара.

Подручје ширег подручја уз Дунав значајно је природно мрестилиште риба, као што су шаран, штука, јаз, лињак, деверика, сом, смуђ и др. Због реткости и угрожености 16 врста риба налази се на Црвеној листи заштите, а шест врста су природне реткости: гавчица, банатска кркуша, циков, балавац, велики и мали вретенар.

Након нестанка огромних мочварних пространстава у Панонској низији, Горње Подунавље једно је од последњих места гнежђења и окупљања великог броја птица: орла белорепана, црне роде, дивље патке, дивље гуске, великог вранца, неколико врста чапљи, галебова, водомара и др. Импресивно делују колоније чапљи код Бездана, када се у време гнежђења окупи неколико стотина до неколико хиљада птица. Такође, ово подручје налази се на миграторном правцу многих врста птица.

Овде је и највеће станиште ритског јелена у Србији, аутохтоне врсте и дивље свиње. Од осталих животиња треба истаћи срну, лисицу, дивљу мачку, куну белицу, куну златицу, ласицу, а понекад се може видети и видра, заштићена ретка врста у Србији.

Уз близину реке Дунав и градова Сомбора и Апатина, Горње Подунавље својим природним и естетским вредностима, могућностима за лов, риболов и другим спортско-рекреативним активностима на води пружа могућност за развој спортско-рекреативног, излетничког, еколошког и других видова одрживог туризма.

Стари Бегеј - Царска бара

Царска бара, пространо и чисто, плаво огледало украшено збијеним тракама трске и шевара, степа и врбака, лежи између три града: Београда, Новог Сада и Зрењанина. До ње се може доћи када се на 17 км из Зрењанина према Београду скрене десно преко Бегеја.

Карактерише је густо изаткан ћилим река, канала, језера и бара, док се боје смењују од плавих језера, преко зелених и смеђих шума, све до бледо жуте и беле боје слатина. Биљни свет Царске баре који плени својом лепотом, представљен је бројним аутохтоним врстама, од којих су неке ретке, поред оних које се редовно срећу на барским комплексима. По својој вредности издвајају се од водених биљака: водени гриз, водена папрат, бели локвањ и друге. У ливадској вегетацији присутни су врањемил, хајдучка трава, слез, пелен, ливадска жалфија и друге, а у мочварној вегетацији: заједнице тршћака, водољуб, барска перуника, јеженица, пачија трава, иђирот и друге.

Шумске површине заузимају значајне делове Резервата. Бројна стабла у околини колоније чапљи и корморана имају осушене врхове, чинећи их тако погодним за осматрачнице и узлетишта за лов рибе у језеру или бари, овим становницима баре.

За богатством света флоре не заостаје ни фауна, где се уз доста среће могу пронаћи: дивља свиња, срна, лисица, зец, бизамски пацов, шишмиш, твор, јеж, текуница, кртица, ласица, хрчак, барска корњача, сиви гуштер, белоушка, зелена жаба и шарени даждевњак. У водама Специјалног резервата природе Стари Бегеј - Царска бара живи чак 24 врсте риба из 16 фамилија.

Светску славу овом месту донело је присуство око 240 врста птица, због чега је ово добро проглашено за Рамсарско подручје, тј уписано у УНЕСЦО листу мочварних подручја од међународног значаја. Неке од ретких птица које се овде могу видети су: орао белорепан, еја мочварица, ливадска еја, кобац, мишар, чапља кашикара и многе друге.

У овој оази флоре и фауне најраније присуство човека сеже чак 6000 година у прошлост, о чему говоре докази пронађени у хумкама у околини Мужије и Титела. Рану историју краја обележио је хунски вођа Атила - Бич божји, за чије име су везане бројне легенде о настанку имена Царске баре. На изглед миран и тих крај, сведочи о бурној историји народа који су се овде смењивали, али и остајали: од Бугара, Румуна и Турака до Мађара и Срба.

Ковиљско-петроварадински рит

Налази се у југоисточном делу Бачке. Пружа се левом и десном обалом алувијалне равни средњег тока Дунава кроз Србију, дужине 20 км, низводно од Новог Сада, а поред Ковиља и Петроварадина, по којима је добио име. Поред Апатинског, представља једини ритски комплекс, остатак некадашњих великих, густих, бујних и скоро непроходних ритова.

Основне карактеристике које чине да овај простор има посебну природну вредности су:

Очуваност и разноврсност изворних орографских и хидрографских облика ритова, као што су острва, аде, рукавци, меандри, мртваје

Очуваност и бујност изворних биљних заједница ритова (ритске шуме испресецане барама, мочварама, ливадама и тршћацима).

Разноврсност и богатство фауне, нарочито птица мочварица (170 врста птица) и риба (46 евидентираних врста, а овде је природно мрестилиште за штуку, шарана и кечигу.)

Природну потенцијалну вегетацију представљају хидролошки условљене шуме врба (бадемаста врба и бела врба) и топола (бела и црна топола).

Посебну вредност представља присуство ретких и угрожених биљних врста, као што су бели и жути локвањ, плава линцура, ребратица, водени орашак, четворолисна детелина, мочварни каћунак.

Шуме карактерише присуство ретких и проређених животињских врста, као што су орао белорепан, дивља мачка и видра.

Засавица

Специјални резерват природе Засавица налази се на подручју јужне Војводине, односно северне Мачве, источно од реке Дрине и јужно од реке Саве, на територији општина Сремска Митровица и Богатић. Простором доминира речни биотоп, кога чини речица Засавица у дужини од 33,1 км. У еколошком низу смењују се водени и мочварни екосистеми, са фрагментима поплавних ливада и шума који су омогућили опстанак бројном и разноврсном биљном и животињском свету.

На овом подручју до сада је забележено преко 500 биљних врста. Највећи број припада групи таксона широког распрострањења, међутим, значајно је присуство ретких и реликтних врста, које на овим просторима расту на границама својих дисјунктних ареала: бели и жути локвањ, тестерица, локвањић, мочварна коприва, иђирот, борак, ребратица и језичасти љутић.

Специфичне хидролошке и хидробиолошке карактеристике Засавице условљавају да је овај водени екосистем насељен многобројним бескичмењацима, као што су: слатководни сунђер, олигохета, многе врсте планарија, а сви поменути организми су добри биоиндикатори квалитета воде. Међу многобројним инсектима, њих 15 је заштићено као природна реткост.

Од кичмењака овај водоток претежно је настањен рибама из фамилије шарана. Укупно је евидентирано 20 врста риба, од којих су мргуда (најзначајнији становник Засавице, који је због своје угрожености на Европској црвеној листи глобално угрожених биљних и животињских врста), гавчица, чиков и вијун у Србији заштићене законом као природне реткости. Сви водоземци и неколико врста гмизаваца такође су заштићени законом као природне реткости.

У Засавици је забележено присуство око 120 врста птица, са знатним бројем гнездарица, преко 80. Досадашња истраживања показују присуство тридесетак врста сисара, нарочито оних који су својим начином живота везани за водена станишта, као што је видра и дивља мачка. Засавицу насељавају и ондатра или бизамски пацов, ракунопас, мочварна ровка, пругасти миш, сиви пух и многе врсте слепих мишева.

Живописна смена шума, влажних ливада, широких обала и саме воде, богатство биљних и животињских врста, традиционалан начин живота на реци осликан кроз фолклор и свакодневни живот, историјско наслеђе које сеже у прадавна времена, пружа посетиоцима током целе године посве ретке, привлачне и непоновљиве туристичке садржаје. Због свог биодиверзитета, присуства реликтних, ендемичних и ретких врста и њихових животних заједница, Засавица представља подручје погодно за научна и стручна истраживања.

Спортским риболовцима је на посебно уређеним локацијама и чекама омогућен улов лепих примерака дивљег шарана, штуке или златног караша. Вожња чамцима за љубитеље фото сафарија је право уживање, а посебну атракцију представља конзумација "еко хлеба" и "мачванске рибе на таландари".

Обедска бара

Обедска бара налази се у алувијалној равни реке Саве у јужном Срему. Овај познати резерват природе налази се и у непосредној близини Београда. Представља највеће поплавно подручје у Србији. Обедска бара једно је од најстаријих заштићених природних добара у свету, а прва административна заштита датира још из 1874.

Обедска бара је једно од најбогатијих и најочуванијих станишта живог света у Панонском басену. Велико богатство врста и разноврсност екосистема представљају основе вредности Обедске баре. Овде је станиште преко 30 водених, мочварних, шумских и ливадских биљних заједница.

Регистровано је 180 врста гљива, 50 врста маховина, 500 врста виших биљака, 200 врста зоопланктона, 222 врста птица, 50 врста сисара, 13 врста водоземаца, 11 врста гмизаваца и 16 врста риба. У новије време на Обедској бари извршено је и враћање европског дабра у његово природно станиште.

Разноврсност и богатство екосистема Обедске баре условљене су специфичним микрорељефом и сезонским процесима, као што су плављења резервата, а од чега зависи опстанак аутохтоних заједница. У савремено доба многе природне вредности су сачуване, али је Обедска бара све више угрожена смањењем вегетације, поремећајем водног режима и човековим деловањем.

Крајем 19. и почетком 20. века било је "златно доба" Обедске баре. Тада се у колонијама чапљи и корморана гнездило преко 15.000 парова, што је највећи број икад забележен у историји Србије. Данас колонија 7 врста чапљи и корморана не прелази 600 парова.

На простору резервата Обедске баре налази се црква Мајке Ангелине и стари град Купиник.

Лабудово окно

Лабудово окно налази се у југоисточном Банату. Водена станишта чине стални речни токови, речни плићаци, поплавне шуме и слатководне мочваре, па се на Лабудовом окну смењују различите биљне заједнице, од водених и мочварних, до влажних ливада (гороцвет, главоч, жути лук, печурка) и степских пашњака.

Лабудово окно је једно од последњих стецишта све ређе флоре водених биљака и угрожених мочварних биљних врста, од којих су најзначајнији бели и жути локвањ, иђириот и орхидеја. Хигрофилне шуме карактерише присуство врба, топола, црног глога, храста лужњака, павита и гљива.

Ово подручје је најзначајније гнездилиште, зимовалиште и миграторна станица барских птица у Србији. У Лабудовом окну гнезди се 55 врста птица водених станишта, од којих је већина на листи природних реткости. Овде је најважније зимовалиште на Балкану за лисасту гуску, сиву гуску, патку дупљашицу, орла белорепана и црног орла.

Такође, Лабудово окно је најважније гнездилиште малог вранца у Србији и једино место гнежђења црног ибиса. Подручје сваке године обезбеђује опстанак више од 20.000 јединки птица мочварица, а током миграција, репродукције и зимовања овде се окупља и преко 40.000 јединки мале беле чапље, риђоглаве пловке и белог ронца. У пешчарској обали Дунава је и највећа европска колонија брегуница са око 15.000 парова.

Ритови и плићаци Дунава идеално су мрестилиште за многе врсте риба. Овде је забележено присуство око 50 врста риба, од којих су најзначајније шаран, штука, сом, смуђ и кечига.

Фауну изразитог богатства карактеришу многобројни слатководни мекушци, међу којима су речна шкољка, живородни пуж и пијавица, који представлају и основе ланца исхране. Најбројнији представници фауне су зглавкари, са процењених 15.000 врста инсеката. Велики број специфичних врста су животно везане за пешчану подлогу обале: осе копачице, фосоријалне стенице, тврдокрилци, међу којима су бројни ендеми. У степским заједницама живи паук крсташ. Инсекти водених станишта су комарац, вилин коњиц, гњурац, водени паук и речни рак.

Са 24 врсте водоземаца и гмизаваца, ово је веома богато и јединствено подручје, а у погледу величина популација понтско-каспијских и источномедитеранских елемената Лабудово окно је најзначајнији центар разноврсности ове фауне у Европи. Овде су присутни сиријска чешњарка, црвенотрби мукац, степски гуштер, зелембаћ и степски смук.

Од 39 врста сисара, најзначајњи је слепо куче, са Црвене листе угрожених врста света. Ово подручје је њихов најзначајнији репродуктивни центар у панонској низији, као и за врсте љиљака, које су угрожене у целој Европи, а својом исхраном су везане за ова водена и мочварна станишта. Барско-мочварне екосистеме настањује и стална микропопулација видре.

Бројна археолошка налазишта и остаци трију тврђава сведоче о сталном присуству људи и значају ове раскрснице водених и копнених путева. У подручју су сачуване традиционалне делатности становништва: риболов, овчарство, говедарство, пчеларство, а у широј околини узгој кукуруза, пшенице, сунцокрета, јабука и винове лозе.

Лудашко језеро

Лудаш, површине 387 ха и дужина 4 км, друго је највеће језеро Северне Бачке. Језерско окно настало је пре око милион година, тако што га је издубио ветар, а спречио је и даље отицање воде, заустављајући је међу пешчаним динама.

Негдашњу лепоту обалског растиња чува ушће Киреша, где шашеви обрубљују језеро, у пролеће блиставо жута перуника, а лети шарене врбичице и конопљуше. Овде цвета заштићени велики каћунак, док је највећа вредност приобалних слатина ненаметљиви зелени морски трозубац, уписан у Црвену књигу флоре Србије.

Влажне поплављене ливаде и само језеро на пролеће су место размножавања бројних водоземаца, као што су: мали и велики мрмољак, барска жаба, обична чешљарка, зелене жабе и заштићена барска корњача. Најпознатија риба Лудашког језера била је златни караш, кога је данас скоро потпуно потиснуо са истока донесен блиски рођак сребрни караш, најпопуларнији плен међу спортским риболовцима. Овде живи 20 врста риба од којих и заштићени чиков.

Најпознатији представници птичјег света Лудаша су птице мочварице, због чијег присуства се од 1989. третира се као ИБА подручје од међународног значаја за птице, површине 539 ха. Спада у обједињено подручје под називом "Суботичка језера и пустаре" са листом од 11 врста које задовољавају међународне критеријуме. Мећу њима се издвајују: риђа и жута чапља, букавац, барски петлован, мали барски петлић, водомар, модровољка, бела и брката сеница, шеварски цврчић, који се гнезди само овде у нашој земљи у тршћацима језера и друге. Најпознатији сисари су зец, срна, дивља свиња и видра. Лудашко језеро је 1994. проглашено Специјалним резерватом природе, са површином од 846,33 хектара.

Археолошка истраживања показују да је на обали Лудашког језера било најстарије насеље у овом крају. Архаичне сеоске куће Лудаша, најстаријег салашарског насеља околине језера, припадају најјужнијој варијанти мађарског равничарског типа куће.

Због свог значаја и заштите природних вредности и одлика, а пре свега станишта птица мочварица, Лудашко језеро заштићено је као Специјални резерват природе.

Пештерско поље

Смештено је на Пештерској висоравни, на надморској висини од 1150 м и највеће је крашко поље у Србији и највише на Балкану. Подручје одликује умерено-континентална клима са елементима планинске климе, по чему је јединствено на Балкану. Овде је зими најхладнија област у Србији са температурама које се спуштају и до -40°Ц. Због тога се ово подручје назива и "балканским Сибиром".

Пештерско поље обезбеђује опстанак крајње угрожених врста. Најзначајнији представник је гнездарица тресетних и влажних ливада. Значајно је присуство леје ливадарке. Осим на северу Војводине, ово је једино гнездилиште те врсте у Србији. Овде је и хранилиште за беле роде, у време када се гнезде и селе.

Водена вегетација је везана за канале и водотокове, а посебан значај има фосилно корито реке Бороштице са деловима који су током целе године под водом. Значајне биљне врсте су маховине тресетнице и орхидеје.

Од животињских врста присутни су видра и вук.

Власина

Власина је висораван на око 1265 м надморске висине, на југоистоку Србије, окружена планинама Грамада, Варденик и Чемерник. Налази се на 320 км од Београда, а од Сурдулице је удаљена 20 км и у близини је границе са Бугарском. Због природних лепота и богатства биљног и животињског света, проглашена је за заштићени предео изузетних одлика.

Централни део Власинске висоравни заузима Власинско језеро, највеће и највише вештачко језеро у Србији, на 1230 м надморске висине, површине 16 км2. Настало је изградњом бране на некадашњој тресави, Власинском блату. Испод бране извире река Власина. Језеро је посебно и по својим јединственим пловећим тресетним острвима, на којима се понекад могу видети и краве како пасу док плове.

Клима на Власини је субпланинска, са сувим и свежим летима и сувим зимама. На све стране се пружају ливаде, пашњаци и брезове шуме, а посебно је занимљива трагачима за печуркама.

Идеално је место за љубитеље природе којима за одмор није потребан посебан комфор, јер ово подручје је веома мало туристички експлоатисано. Висораван је окружена планинама заобљених врхова и благо нагнутим падинама, погодним за скијаше рекреативце.