СЕЧКО, ЛАЖИТРАВА, ГУМНИК - Ово су стари српски називи за месеце у години, данас су тотално заборављени

Хрватски називи за месеце у години, одувек су збуњивали људе у Србији, а мало ко зна, да је и наш народ имао другачије називе за месеце у години.

Док су остали европски народи углавном још давних дана усвојили римске називе за месеце, словенски народи, а међу њима и Срби, дуго времена сачували су упоредо и сопствена имена, која су у средњовековној Србији била у службеној употреби, заједно са римским.

О овоме сведоче повеље српских владара из тог периода који, истина нешто ређе, али ипак упоредо са месецима као што су септембар и октобар, користе и називе типа рујан, листопад…

Како су настала “другачија” имена за месеце?

Настањујући се, током времена, на веома удаљеним местима, словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним појавама. Таква имена осликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње. На пример, јануар је “сијечањ”, јер је то време секу дрва у шуми, фебруар је “вељача”, пошто је то месец снежних вејавица…

Због овога сви Словени имају сличне народне називе за месеце, иако су живели удаљени једни од других. Најбољи пример за то су имена која се у Хрватској и данас користе.

Називи месеца су зависили и од климатских услова, па се тако дешава да имена која имају исти корен, не означавају увек исти месец. На пример, пошто липа цвета месец дана раније на југу него на северу Европе, Хрватима је липањ јун, а Пољацима јул. На македонском листопад је старо име за октобар, а на пољском је у питању новембар.

А шта је са Србима?

Што се тиче Србије, ту је ситуација била мало компликованија. Наиме, деценијама, па и вековима, у употреби су паралелно били и римски и народни називи. Ови други мало су се разликовали од старословенских, али који су у суштини користили исти принцип - давани су према временским појавама и радовима у пољу који су се током године обављали.

Ти месеци су редом: коложег, сечко, дерикожа, лажитрава, цветањ, трешњар, жетвар, гумник, гроздобер, шумопад, студен, коледар. Током времена, појавили су се и називи попут сијечња, вељаче, ожујка…

Ови називи у Србији су још увек били у употреби почетком 19. века. О овоме сведоче и записи у “Српском рјечнику” Вука Караџића који је ова имена забележио као “старе српске”. Ове називе за месеце и сам је понекад користио у својим делима.

Календари штампани почетком 20. века такође показују да су стари и римски називи још увек у паралелној употреби.

Све ово највероватније значи да се дефинитиван “разлаз” са старословенским именима за месеце у Србији догодио тек са прихватањем грегоријанског календара 1919. године.