И БАНОВИЋ СТРАХИЊА ГА ЈЕ БРАНИО! Манастир Бањска на Косову је неми посматрач ИСТОРИЈЕ СРБА, више пута је УНИШТАВАН, али се увек дизао као ФЕНИКС
Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и споменик је културе од изузетног значаја
"Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола" (Српска епска народна песма "Бановић Страхиња".
Манастир Бањска се налази у живописном крајолику, на обали истоимене речице - десне притоке Ибра, у подножју планине Рогозне, на траси некадашњег калдрмом поплочаног пута Цариград - Дубровник.
Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и споменик је културе од изузетног значаја. Краљ Милутин га подиже као своју задужбину и маузолеј.
Ово су НАЈВЕЋЕ СВЕТИЊЕ НА КОСОВУ - Манастири који су на Унесковој листи светске културне баштине
Манастир, са црквом посвећеном Светом архиђакону Стефану, саграђен је између 1312. и 1316. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану тога доба.
Даровном златопечатном повељом краљ је богато обдарио своју задужбину, обезбедивши јој огромне поседе претежно на Косову и Метохији: укупно седамдесет пет села и заселака, девет катуна са око петсто пастирских породица, новац и друге приходе. Тако је настао један од највећих феудалних поседа цркве у средњевековној Србији.
Црква Светог Стефана је изграђена на месту старијег порушеног храма, при којем је (у другој половини 13. века) за време Милутиновог оца, краља Уроша И, било седиште Бањске епископије.
Милутин је епископију претворио у игуманију "на општежилиште монасима". Бригу око подизања своје задужбине краљ Милутин је након саветовања са својом мајком, тада већ монахињом Јеленом, братом Драгутином и архиепископом Савом III поверио Данилу Другом, касније првом бањском игуману и српском архиепископу, који је иначе био близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса, један од најпросвећенијих људи код Срба тога времена.
Грађен је по узору на Студеницу, у рашком стилу и има изражене карактеристике српске архитектуре XIII века. Бањску и Студеницу повезује и блискост скулптуралних украса, који остварују синтезу византијске и романске концепције. Монументални ентеријер чине једнобродни наос са куполом, троделни олтарски простор, певнице на које се надовезују бочне капеле, припрата и до данас сачувана висока кула-звоник, док су фасаде декоративно озидане тесаним каменим квадерима у три боје.
Бањска је почела да пропада врло рано: 1419. године је био "запаљен дом Светога Првомученика" и "пожежено књижије". 1433. манастир је још увек појао, али је у другој половини истог века запустео.
По наредби султана у 16. веку је разорен јер су се у њему скупљали хришћански бегунци пред турском влашћу. Највећа разарања забележена су 1689. године, за време турско-аустријског рата, када су га наизменично користиле турска и аустријска војска као војно утврђење.
У току 17. века ископани су и манастирски подови који су били украшени разнобојним мермером. За време Првог српског устанка црква је још једном запаљена од стране Турака. У 19. веку, већ разрушена црква, претворена је у џамију и као таква служила је све до Првог светског рата. Године 1912. Турци су напустили Бањску. Разрушен и запуштен манастир је чекао обнову.
Ипак, знајући да се ради о великој светињи, народ је вековима обилазио знамените зидине Бањске. Поново је, трудом Српске Цркве, манастир оживео и пропојао 2004. године, када се у њему окупило младо монаштво, а црква је била освећена од стране патријарха Павла. Манастир је одмах по оснивању постао духовни центар Срба на Косову. У току 2006. године почела је обнова саме цркве и ширег манастирског комплекса.
