НА САХРАНУ ЈОЈ НИКО ОД КОЛЕГА НИЈЕ ДОШАО, УМРЛА У МУКАМА: Тужна судбина Усније Реџепове
Имала је глас анђела и нестварну лепоту. Била је сан сваког мушкарца, а она је до краја живота волела само њега... Доносимо вам животну причу једне од највећих музичких звезда са ових простора
1. октобра 2015. године заувек је отишла Уснија Реџепова, после дуге и тешке борбе са опаком болешћу. Последњи дани су јој били сурово тешки. Патила је, болови су били неподношљиви, али ипак покушавла је да до последњег дана буде позитивног духа.
- Не пуштајте ме, останите са мном. Умирем! Готова сам! Борим се колико могу, хоћу да оздравим - рекла је тада Уснија за "Курир", али је опет скупила снагу да настави:
ИМА 51 ГОДИНУ, АЛИ ТЕЛО ДУПЛО МЛАЂЕ: Лепа глумица оставља без даха на плажи, а ОВО је тајна њеног изгледа
КОРОНА МОЖЕ ДА ИЗАЗОВЕ ОВУ БОЛЕСТ! Ако сте прележали ковид, овај СИМПТОМ је знак да је вирус направио хаос у телу
- Свакодневно се мучим с боловима и тешко дишем. Стање ми се много погоршало. Лежим у кревету, једва успевам да седим. Покушала сам да устанем како бих прошетала, али не могу се ослонити на ноге. Доста сам смршала, као да нисам ја, људи ме чак и не препознају. Пијем само воду, немам снаге ни да једем.
Публика је од почетка до краја обожавала њене песме, колеге су је поштовале, а она је читав свој век провела у браку са човеком с којим се бескрајно волела. Увек смирена, љубазна, насмејана и пуна пажње за све око себе, била је један од најбољих примера да живот воли оне који воле њега.
- Моја мама Сабрија била је Туркиња, а тата Јашар Ром, џамбас. Отац није могао да има деце са првом женом па се оженио мојом мајком, удовицом која је већ имала сина и ћерку. Родила је још нас четворо и кућа је била пуна малишана. Живели смо сиротињски, у тешким условима, борили смо се да преживимо, али то је ипак био најлепши период у мом животу", присећала се Уснија.
За разлику од оних који одрастају у благостању, деца из скромних запећака живота једноставно немају другог избора него да крену ка светлости.
-У Скопљу није било много прилика за забаву, па сам зато учествовала на скоро свим секцијама у школи. Имала сам девет нераздвојних другарица с којима сам организовала све забаве у гимназији, припремала представе и шацовала симпатије на корзоу.
Додуше, умели су Јашар и Сабрија да ме прате када шетам градом, али само када сам им тражила да останем до девет увече. Сматрали су да гимназијалка нема шта да тражи на улици у то доба.
Друштво ме је пријавило за такмичење младих певача на прослави поводом стохиљадитог претплатника Радио Скопља. Први пут сам пред публиком певала велики хит Радмиле Караклајић, "Хајмо на твист". Обожавала сам да плешем, па сам на бини играла и певала. Публика је на ногама дочекала крај песме и тада сам освојила другу награду. Сцену сам осетила као простор у којем владам и на њој сам остала све до данас", причала је својевремено, а пренео је "Стори".
Уснија је тој борби, као и свему касније, приступила као нечему што је сасвим нормално, без великих амбиција, јурњаве за славом, сјајем и богатством.
-Моји родитељи никада нису прихватили идеју да будем певачица. Сматрали су да сам тако доступна свима и да је то транге-франге професија. Људи из Радио Скопља долазили су код мене кући да се убеђују са Јашаром око мојих наступа и он их је некада једноставно одбијао изговарајући реченицу: Моја ћерка ће завршити факултет и постати пристојна жена.
Чим сам матурирала, почела сам да наступам заједно с једним оркестром из Струмице како бих зарадила новац за студије у Београду. Да испуним очеву жељу и коначно видим тај дивни град. Обишла сам целу Југославију и сву зараду слала сам мојима да ми чувају за студије.
Са Васком Илијевом и Анђелком Говедаревић добила сам понуду Београдске естраде да одем у Аустралију, на турнеју. После 26 сати летења авионом, Анђелка и ја нашле смо се у хотелској соби у Сиднеју и обе почеле да ридамо јер смо схватиле да смо много далеко од куће. Обузела ме нека језа све док нисам чула како неко под прозором завија: Мујо кује коња по месецу. Сјуриле смо се према прозору и почеле да се смејемо: неки наш исељеник претерао је са шљивовицом коју смо му предале још на аеродрому, па га је преплавила носталгија...
Тада ми је изашла и прва синглица са четири песме, а пошто је Есма Реџепова била веома популарна, предложили су ми да смислим псеудоним. Прву плочу издала сам као Уснија Јашаров, што и није измишљено име јер се мој отац звао Јашар", причала је и објаснила да је касније вратила своје презиме јер није било смисла да збуњује људе.
Кажу да се крчаг који иде на воду неминовно и разбије, али упркос томе што је као врло млада постала предмет обожавања и мушки сан, Уснија је живот провела с једним мушкарцем.
- На време сам упознала човека свог живота. Шеле је хармоникаш који ме је учинио емотивно спокојном. На турнеји по Немачкој возили смо се истим колима и тада смо се упознали. Привукле су ме његова енергија и марљивост јер је вукао каблове, преговарао са организаторима и успевао да свира два концерта дневно. Никада за све ове године брака није направио ниједну љубоморну сцену. Многи су ми се удварали, али Шеле је знао да сам његова. Некада би пришао и удварачу на шармантан начин ставио до знања да сам заузета, а други пут само би се насмејао и напоменуо ми да морамо на пробу. Заједно смо створили диван дом, али деце нисмо могли да имамо. Једноставно није ишло. Одавно сам ту чињеницу емотивно обрадила и наставила да уживам у животу. У мојој и Шелетовој фамилији има много деце којој поклањамо сву нашу љубав и пажњу - причала је Уснија. Колико јој је тежак живот у Београду био.
У 65. години живот је почео да јој се мења. Због проблема са срцем, 20. септембра 2012. хитно је смештена у Ургентни центар у Београду. Након детаљних лекарских прегледа, утврђено је да мора на операцију и убрзо су јој уграђена два стента. Био је то, касније ће се испоставити, почетак њеног краја.
Тешком здравственом стању предходио је и тежак губитак од ког се никад није опоравила. 2005. године, изненада је преминуо њен супруг.
Испрва се чинило да су конвенционалне терапије помогле, да су цитостатици и зрачење дали резултате. Уснија је говорила да се осећа боље, надала се да ће поново стати на сцену и запевати. Договарали смо се за интервју и фотографисање, само кад јој буде још мало боље. Али, убрзо је поново пала у постељу. Док је била у Скопљу, помагали су јој брат и снаја. Само се чекало да се време мало пролепша како би могла да поднесе пут до Београда и одлазак на нову терапију. Кад је на пролеће стигла, прогнозе нису биле нимало оптимистичне.
Тринаестог августа 2015. примљена је на интензивну негу. Лекови нису помагали и готово није могла да дише без боце са кисеоником. Такође, све дуже је спавала, да би последњих дана септембра запала у бесвесно стање.
Кад је освануо 1. октобар, изненађујуће сунчан за овако тмурну јесен, Уснија је можда и оздравила. Можда јој се, након три године патње и бола без Шелета, без здравља, без музике и без себе, коначно вратио мир који је тако пажљиво и доследно градила читавог живота. Сахрањена је ништа мање сунчаног 4. октобра на гробљу Бутел, у Скопљу.
На последњем испраћају Усније није било њених колега из Македоније, није било опроштајних обраћања, ни једне једине речи последњег поздрава
На последњи, скромни и тихи испраћај, дошли су само њени најближи брат Решко, снаха Емира, родбина из Скопља, певачице Есма Реџепова, Васка Јанковса...
На последњем испраћају Усније није било њених колега из Македоније, није било опроштајних обраћања, ни једне једине речи последњег поздрава. Од званичника на погреб је стигао Неџад Мустафа, министар без портфеља у Влади Македоније из редова Ромске странке.
После опраштања родбине, пријатеља и другова из детињства, крај ковчега испред капеле, где се пред полазак поворке спонтано проломио аплауз, Уснија је укопана на муслиманском делу скопског гробља Бутел, на парцели где почивају њени најближи. То је била њена последња жеља, мада је "толико била везана за Београд, одакле је достојанствено испраћена у Скопље".
