НЕКАДА СЕ ПРВИ МАЈ ПРОСЛАВЉАО ОВАКО: Од изворних обичаја данас није остало готово ништа
Прва велика прослава 1. маја у Србији организована је 1905. Тада је улицама Београда прошетало чак 6.000 људи
Заслуге за обележавање Првог маја најпре припадају америчким синдикатима, који су 1. маја 1886. године у Чикагу ступили у генерални штрајк. Била је то реакција на неиспуњено обећање власти о доношењу закона о осмочасовном радном времену који је управо тог дана требало да ступи на снагу.
Када је полиција кренула у напад на раднике, на њих је из масе бачен динамит. Био је то почетак крвопролића у којем је смртно страдало око 50 штрајкача, а рањено их је још седамдесетак. Седморица ухапшених демонстраната касније су погубљени вешањем због оптужби да су држали "запаљиве говоре", чиме су "подстакли непознатог атентатора да баци бомбу на полицију".
Најбољи трик за ЧИШЋЕЊЕ веш машине: Ставила је ово у бубањ и сва ПРЉАВШТИНА је испливала!
Јарац да НЕ ЗАНЕМАРУЈЕ ЗДРАВСТВЕНЕ ПРОБЛЕМЕ, Водолија да се ЧУВА ПРЕЛОМА: Хороскоп за СУБОТУ је ту
Радничка борба за осмочасовно радно време након ових крвавих догађаја више се није могла игнорисати, нити зауставити. Године 1889. у Паризу, на првом конгресу Друге радничке интернационале, одлучено је да ће се од 1. маја наредне године мирним протестним поворкама обележавати покољ у Чикагу. Као симбол радничког бунта прихваћен је црвени каранфил, који је требало да асоцира на крв проливену у борби за њихова права.
Прва сељачка првомајска прослава у Србији била је 1895. у селу Дубони, близу Младеновца. У записима Милије Радовановића постоји овај опис:
"Због бојазни да нам жандарми не омету прославу, организовали смо је тајно, углавном са младима, јер у старије нисмо имали поверења. На сам дан прославе сакупили смо се на једном пропланку у шуми, који је заклоњен од видика села. Пекли смо јагањце, играли, певали, клицали 'Живео Први мај'. На реверима су нам били црвени каранфили или гранчице белог јоргована..."
Прва велика прослава Првог маја у Србији организована је 1905. године. Тада је улицама Београда прошетало чак 6.000 људи, а сваке наредне године обележавање (не прослављање) Првог маја понављано је на сличан начин, све до почетка Другог светског рата и страхота које је донео. Послератна еуфорија донела је измене и у начину на који је Први мај дочекиван. Београд је претрпео огромна разарања, а народ поднео велике жртве. Није било никога против кога би се протестовало, па је одлучено да, у духу нове слободе, Први мај постане светковина пролетаријата.
Тако је 1947. за Први мај одржана велика парада на Теразијама у ослобо|еном Београду. Вели~ала је раднике, а ентузијазам се могао видети на лицима свих. Током параде је чак пуштена у рад и прва тролејбуска линија.
Због свог друштвеног карактера Први мај је постао, уз Дан републике и Нову годину, омиљени југословенски празник.
Тек у новој Југославији Празник рада проглашен је за државни празник. Након Другог светског рата обележавање Првог маја у Југославији добило је другачији карактер. Уместо протеста у организацији синдиката и левичарских организација, Први мај је постао државни празник којим су се славила радничка права. У њихову част организоване су величанствене параде, у којима је повремено учествовала и војска. Најпознатија је велика првомајска парада у Београду, када су сви излазили на главну улицу и гледали како пролазе пионири, радници, војска и наоружање.
Зачеци прославе какву познајемо данас датирају из 60-их година прошлог века. Тада се усталио и институт првомајског уранка: вече уочи празника палила би се логорска ватра око које су грађани почели да се окупљају од раних јутарњих сати. Првомајске ватре палиле су се и у праскозорје. Организовани заједнички излети и раднички мајски уранци били су пропраћени плех-музиком, народним и револуционарним песмама. Становници градова одлазили су на зелене површине, излетишта.
Многи етнолози се слажу да је првомајски уранак био намера социјалистичких власти да се забораве ускршњи празници у природи и ђурђевданска окупљања у знак сећања на хајдучке састанке на овај дан.
Фокус је с парада на роштиљање у природи сасвим прешао 70-их година прошлог века. Постало је тада популарно да се иде на ливаду, где се окреће јагње или пеку ћевапи, отворе сва врата аутомобила и пусти музика.
Ипак, овакво дружење на уранцима, окупљање и размена идеја, ставова и акција након извесног времена изгубили су своју изворну драж. Светковина рада и радних људи претворила се у два слободна дана, аутоматизовано славље. Људи су се повлачили у себе, у своје куће и викендице, или су кретали на краћа туристичка и шопинг путовања.
Спајање празника с викендима често је радницима омогућавало да им се првомајска прослава претвори у прави мали годишњи одмор. Развила се тако и традиција синдикалних првомајских путовања, али и породичних шопинг излета, где је најпопуларнија дестинација био Трст.
Сви ти обичаји напрасно су нестали у ратним деведесетим годинама, када никоме није било до славља. Првомајске прославе опет су се вратиле у моду крајем деведесетих, али очувани су углавном хедонистички обичаји устаљени у Југославији, док је радничка борба, добрим делом и због јалових синдиката, пала у други план.
